Инфо

Берза

  • aero 790 ▼ -1,37%
  • cero 1.100 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.530 ▲ 0,86%
  • enhl 680 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.500 ▲ 1,85%
  • niis 685 ▼ -1,86%
  • rso19182 102,67 ▲ 1,20%
  • sjpt 180 ⚫ 0,00%
  • tlkb 8.002 ▲ 0,01%
(21. март 2019.)
Исповест Голооточанке и ода једној љубави

БИРАМ ЉУБАВ

БИРАМ ЉУБАВ
Људски је век попут кратког блеска који нас заслепи само на тренутак, а онда згасне и губи се у канџама заборава. Ипак, понеке животне приче као да желе да се отргну неминовности трагичног удеса и продуже илузију трајања, да одложе суноврат и заварају крвника и задрже се, још само мало, на позорници постојања.
Новинарски позив је специфичан; новинар је лучоноша који будућим нараштајима преноси бакљу светлих искри у мору згаснутог пепела и сведок који уписује у споменар живота трудећи се да неухватљиву нит људске тајне отргне од бесмисла и исечке живота пошаље у вечност.
Мој ме је позив одвео стогодишњој дами, хероини свога века.
Зорица Добривојевић рођена је 1. септембра 1919. године у Угљевику у Босни, у угледној и богатој породиици. Само првих десетак година живота провела је безбрижно, осталих деведесет храбро се носила са суровим животним усудом.

Снагом емоција
против рата
Да ли је љубав одређена фатумом или је, заправо, само избор, од којег лако, или никада не одустајемо? Кажу да права љубав може преживети све, да је јача и од деструктивне силе рата. Зоричина љубавна прича, као и већина догађаја у њеном животу, почела је турбулентно. Заљубивши се у Драгутина Добривојевића Гуту, решила је да напусти своје родитеље и да сама, возом, а потом на магарцу, оде за својим изабраником у Македонију. Венчали су се 1939. године у Кочанима. Гутина животна прича била је ништа мање импозантна од Зоричине, њихова љубав на сталном тесту, а судбине нераскидиво испреплетане. Гута је био професор историје и географије, познавалац класичне књижевности, врстан виолиниста и атлета изузетне физичке спремности. Ови квалитети помогли су му у многим ситуацијама, да се избори са демонима који су га кроз живот прогонили. Проблеме му је често доносило и то што је био ватрени идеалиста, борац за истину, сањар који је чврсто стајао иза својих веровања у правду, не желећи да прави уступке на рачун својих убеђења, па ни по цену сопственог живота. Одлучно одбијање да се одрекне својих идеала, 1942. године одвело га је у заробљеништво.Ухапшен је и депортован у нацистички концентрациони логор у Норвешкој. Тешке услове преживљавао је захваљујући физичкој кондицији, остао је упамћен као виртуоз на виолини са две жице, успевајући да музиком умилостиви нацисте, да уметношћу, као Аска пред вуком, опчини крволоке и продужи живот. И не само свој живот. Гута је говорио норвешки и немачки, што му је омогућило да стекне пријатеље међу логорашима, за чији је живот умео да понуди и свој, храбро стајући пред пушчане цеви Немаца. Они који су, исцрпљени мучењима, каснили за колоном, углавном су били на лицу места стрељани. Гута је некима помогао тако што би одвукао пажњу џелата цитирајући немачке класике, па би крвници, опет, пред лицем уметности, као омађијани, одустајали од убијања. Три године је Гута провео у норвешком логору, док је Зорица била у окупираном Шапцу са ћерком Тањом. По Гутином повратку, добили су 1946. године другу ћерку, Јасну. Када је отпочео период Информбироа, 1948. године, Гута је ухапшен и послат на Голи оток. Зорица је имала могућност да се одрекне свог Гуте и разведе од њега, за шта су јој нудили радно место и сигурност. Она је, ипак, изабрала љубав. Била је свесна да ће због те одлуке за њу уследити године пакла, али, како и сад каже, није се покајала. УДБА је избацује из стана и доставља злогласно "решење" да у року од седам дана напусти Шабац јер је "опасна личност". Старију ћерку, која је већ ишла у школу, оставља у Шапцу код мужевљевих родитеља, а млађу води са собом у Босну. Полиција је затекла у родитељској кући и, супротстављајући се њеном оцу који је био угледан човек и бивши полицајац аустријске војске, ухапсила Зорицу. Она још увек памти вриске своје кћери коју силом отимају од ње, који су се, са удаљавањем марице, утишавали у ноћној магли, али се нису изгубили у виду еха одзвањајући у њеном срцу.

Спојили се небо
и море у бескрај
Отргнута од деце и супруга, Зорица бива спроведена у затвор у Тузли, где проводи четири месеца.
-У Тузли су ме испитивали, саслушавали, спавала сам на голом бетону. Била сам у тешкој депресији, стално су ми била на уму моја деца, питала сам се да ли ћу их икада више видети, прича стогодишња Зорица, са тужним, стакластим сјајем у слепим очима.
-Једне ноћи, дошли су у ћелију и рекли да се спремим, иако од ствари нисам имала ништа. Обузела ме је зебња и неизвесност. Гурнули су ме у полицијска кола и спровели у Сарајево, тадашњи центар за Информбиро, где сам била неколико месеци, а затим ме возом послали у Ријеку, прича Зорица.
У Ријеци, са осталим осуђеницима, укрцана је на брод "Пунат", који их превози на Голи оток. Са мучним изразом на лицу, Зорица се присећа утробе брода, смарда и мрака, где су две жене умрле исцрпљене од повраћања. Када су стигле на Свети Гргур, острво где се налазио женски затвор, осуђенице су "за добродошлицу" прошле кроз шпалир официра, који су их батинали, тукли и мокрили по њима. Наредних годину и по дана, тортура је била свакодневна, мукама се није назирао крај. Зорица је дане проводила копајући и туцајући камен, чланови ревизионе комисије трудили су се да им дају бесмислене послове, да убију у жртвама људско достојанство и сваку наду. Минут је трајао као година, понижења су се стопила у бескрајну тачку бесмисла на морском хоризонту.
-Преко дана, могла сам да видим само голо камење и пред собом спојено небо и море, у недоглед. Тукли су нас и малтретирали. Али, упркос томе, ноћ ми је теже падала. Тада сам лежала будна и мислила о својој деци. Ноћу је било најтеже, каже Зорица.
Међу осуђеницима било је комуниста оданих Стаљину, комуниста који су се, случајно или намерно определили за Русе, обичних грађана које је неко пријавио, али и плаћених доушника. Осуђеници су, поред редовних батина, били кажњавани на различите начине: одвођени у "Петрову рупу" из које се нико не би враћао, приморавани да потопе главу у кофу са фекалијама, бацани у тамне "рупе" и држани ту, а онда нагло извођени на заслепљујућу светлост... Све то, преживела је ова жена одана свом супругу и њиховој љубави.
-Једног дана, позвао ме је управник затвора. Рекао ми је да морам боље да се потрудим при раду. Показала сам му своје крваве и изгуљене руке. Онда је читао моје податке и рекао ми да је штета што сам доспела ту јер зна да сам поштен човек, и да се потрудим још мало, па да ћу изаћи, прича Зорица. Тако је и било. Пред одлазак из затвора осуђеницима је побољшана исхрана и враћена гардероба и обућа.

Повратак
Августа 1951. године, у 4 часа ујутру, Зорица се враћа у Шабац. Те летње ноћи, на приземној кући у улици Милоша Поцерца број 23, прозори су били широм отворени. Иза лагане завесе, могла се видети једанаестогодишња девојчица како спава. Мајка је посматрала неко време, а онда полако ушла на капију. Њен Гута је већ био ту. Породица је опет била на окупу, а године 1953. добили су још једно дете, сина Дејана.
Нажалост, муке храбре Шапчанке нису се овде завршиле. Наредних десет година провела је незапослена, обележена као државни непријатељ и политички гоњена. Тек након једне деценије, одважио се да је запосли у Шабачку болницу др Игњат Лукић, њен илегални партијски сарадник.
Најзад, после свих мука које је у свом веку прошла, Зорица се не предаје. Ове године прославиће 100. рођендан. Дубока старост, рекло би се. Али не и за оне који воле. Они који искрено воле никад не остаре, а и кад умру, умиру млади.
Сањао сам
поморанџе...
У норвешком је логору овај Шапчанин сањао поморанџе, попут оних трешања из Суматре Црњанског. Егзотично воће топллих крајева, на минус педесет у норвешком затвору, било је симбол чежње за домом, симбол водиље коју му је подсвест нудила да се избори са суровом стварношћу, сламка мира за коју се хватао у хладном логорском полусну. Касније, на слободи, своју је ћерку Тању успављивао тепањем "Ти си моја поморанџица"... јер за њега више није било безбрижних ноћи.

За љубав,
а не за мржњу
ја сам створена
Зорица Добривојевић, наша стогодишња суграђанка, одана супруга и мајка троје деце, жена која је у бурама рата и безумља изабрала љубав, у очима свог сина највредније је благо које он чува данас, онако како је она некада чувала њега.
-Моја мајка, то је храбра жена благе нарави. Не памтим да је икада опсовала. Првог септембра ове године напуниће тачно сто година, каже најмлађе од троје Зоричине деце, њен син Дејан Добривојевић.
Н. Марјановић

Најновији број

13. јун 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa