Ispovest Golootočanke i oda jednoj ljubavi
BIRAM LjUBAV
Ljudski je vek poput kratkog bleska koji nas zaslepi samo na trenutak, a onda zgasne i gubi se u kandžama zaborava. Ipak, poneke životne priče kao da žele da se otrgnu neminovnosti tragičnog udesa i produže iluziju trajanja, da odlože sunovrat i zavaraju krvnika i zadrže se, još samo malo, na pozornici postojanja.
Novinarski poziv je specifičan; novinar je lučonoša koji budućim naraštajima prenosi baklju svetlih iskri u moru zgasnutog pepela i svedok koji upisuje u spomenar života trudeći se da neuhvatljivu nit ljudske tajne otrgne od besmisla i isečke života pošalje u večnost.
Moj me je poziv odveo stogodišnjoj dami, heroini svoga veka.
Zorica Dobrivojević rođena je 1. septembra 1919. godine u Ugljeviku u Bosni, u uglednoj i bogatoj porodiici. Samo prvih desetak godina života provela je bezbrižno, ostalih devedeset hrabro se nosila sa surovim životnim usudom.
Snagom emocija
protiv rata
Da li je ljubav određena fatumom ili je, zapravo, samo izbor, od kojeg lako, ili nikada ne odustajemo? Kažu da prava ljubav može preživeti sve, da je jača i od destruktivne sile rata. Zoričina ljubavna priča, kao i većina događaja u njenom životu, počela je turbulentno. Zaljubivši se u Dragutina Dobrivojevića Gutu, rešila je da napusti svoje roditelje i da sama, vozom, a potom na magarcu, ode za svojim izabranikom u Makedoniju. Venčali su se 1939. godine u Kočanima. Gutina životna priča bila je ništa manje impozantna od Zoričine, njihova ljubav na stalnom testu, a sudbine neraskidivo isprepletane. Guta je bio profesor istorije i geografije, poznavalac klasične književnosti, vrstan violinista i atleta izuzetne fizičke spremnosti. Ovi kvaliteti pomogli su mu u mnogim situacijama, da se izbori sa demonima koji su ga kroz život progonili. Probleme mu je često donosilo i to što je bio vatreni idealista, borac za istinu, sanjar koji je čvrsto stajao iza svojih verovanja u pravdu, ne želeći da pravi ustupke na račun svojih ubeđenja, pa ni po cenu sopstvenog života. Odlučno odbijanje da se odrekne svojih ideala, 1942. godine odvelo ga je u zarobljeništvo.Uhapšen je i deportovan u nacistički koncentracioni logor u Norveškoj. Teške uslove preživljavao je zahvaljujući fizičkoj kondiciji, ostao je upamćen kao virtuoz na violini sa dve žice, uspevajući da muzikom umilostivi naciste, da umetnošću, kao Aska pred vukom, opčini krvoloke i produži život. I ne samo svoj život. Guta je govorio norveški i nemački, što mu je omogućilo da stekne prijatelje među logorašima, za čiji je život umeo da ponudi i svoj, hrabro stajući pred puščane cevi Nemaca. Oni koji su, iscrpljeni mučenjima, kasnili za kolonom, uglavnom su bili na licu mesta streljani. Guta je nekima pomogao tako što bi odvukao pažnju dželata citirajući nemačke klasike, pa bi krvnici, opet, pred licem umetnosti, kao omađijani, odustajali od ubijanja. Tri godine je Guta proveo u norveškom logoru, dok je Zorica bila u okupiranom Šapcu sa ćerkom Tanjom. Po Gutinom povratku, dobili su 1946. godine drugu ćerku, Jasnu. Kada je otpočeo period Informbiroa, 1948. godine, Guta je uhapšen i poslat na Goli otok. Zorica je imala mogućnost da se odrekne svog Gute i razvede od njega, za šta su joj nudili radno mesto i sigurnost. Ona je, ipak, izabrala ljubav. Bila je svesna da će zbog te odluke za nju uslediti godine pakla, ali, kako i sad kaže, nije se pokajala. UDBA je izbacuje iz stana i dostavlja zloglasno "rešenje" da u roku od sedam dana napusti Šabac jer je "opasna ličnost". Stariju ćerku, koja je već išla u školu, ostavlja u Šapcu kod muževljevih roditelja, a mlađu vodi sa sobom u Bosnu. Policija je zatekla u roditeljskoj kući i, suprotstavljajući se njenom ocu koji je bio ugledan čovek i bivši policajac austrijske vojske, uhapsila Zoricu. Ona još uvek pamti vriske svoje kćeri koju silom otimaju od nje, koji su se, sa udaljavanjem marice, utišavali u noćnoj magli, ali se nisu izgubili u vidu eha odzvanjajući u njenom srcu.
Spojili se nebo
i more u beskraj
Otrgnuta od dece i supruga, Zorica biva sprovedena u zatvor u Tuzli, gde provodi četiri meseca.
-U Tuzli su me ispitivali, saslušavali, spavala sam na golom betonu. Bila sam u teškoj depresiji, stalno su mi bila na umu moja deca, pitala sam se da li ću ih ikada više videti, priča stogodišnja Zorica, sa tužnim, staklastim sjajem u slepim očima.
-Jedne noći, došli su u ćeliju i rekli da se spremim, iako od stvari nisam imala ništa. Obuzela me je zebnja i neizvesnost. Gurnuli su me u policijska kola i sproveli u Sarajevo, tadašnji centar za Informbiro, gde sam bila nekoliko meseci, a zatim me vozom poslali u Rijeku, priča Zorica.
U Rijeci, sa ostalim osuđenicima, ukrcana je na brod "Punat", koji ih prevozi na Goli otok. Sa mučnim izrazom na licu, Zorica se priseća utrobe broda, smarda i mraka, gde su dve žene umrle iscrpljene od povraćanja. Kada su stigle na Sveti Grgur, ostrvo gde se nalazio ženski zatvor, osuđenice su "za dobrodošlicu" prošle kroz špalir oficira, koji su ih batinali, tukli i mokrili po njima. Narednih godinu i po dana, tortura je bila svakodnevna, mukama se nije nazirao kraj. Zorica je dane provodila kopajući i tucajući kamen, članovi revizione komisije trudili su se da im daju besmislene poslove, da ubiju u žrtvama ljudsko dostojanstvo i svaku nadu. Minut je trajao kao godina, poniženja su se stopila u beskrajnu tačku besmisla na morskom horizontu.
-Preko dana, mogla sam da vidim samo golo kamenje i pred sobom spojeno nebo i more, u nedogled. Tukli su nas i maltretirali. Ali, uprkos tome, noć mi je teže padala. Tada sam ležala budna i mislila o svojoj deci. Noću je bilo najteže, kaže Zorica.
Među osuđenicima bilo je komunista odanih Staljinu, komunista koji su se, slučajno ili namerno opredelili za Ruse, običnih građana koje je neko prijavio, ali i plaćenih doušnika. Osuđenici su, pored redovnih batina, bili kažnjavani na različite načine: odvođeni u "Petrovu rupu" iz koje se niko ne bi vraćao, primoravani da potope glavu u kofu sa fekalijama, bacani u tamne "rupe" i držani tu, a onda naglo izvođeni na zaslepljujuću svetlost... Sve to, preživela je ova žena odana svom suprugu i njihovoj ljubavi.
-Jednog dana, pozvao me je upravnik zatvora. Rekao mi je da moram bolje da se potrudim pri radu. Pokazala sam mu svoje krvave i izguljene ruke. Onda je čitao moje podatke i rekao mi da je šteta što sam dospela tu jer zna da sam pošten čovek, i da se potrudim još malo, pa da ću izaći, priča Zorica. Tako je i bilo. Pred odlazak iz zatvora osuđenicima je poboljšana ishrana i vraćena garderoba i obuća.
Povratak
Avgusta 1951. godine, u 4 časa ujutru, Zorica se vraća u Šabac. Te letnje noći, na prizemnoj kući u ulici Miloša Pocerca broj 23, prozori su bili širom otvoreni. Iza lagane zavese, mogla se videti jedanaestogodišnja devojčica kako spava. Majka je posmatrala neko vreme, a onda polako ušla na kapiju. Njen Guta je već bio tu. Porodica je opet bila na okupu, a godine 1953. dobili su još jedno dete, sina Dejana.
Nažalost, muke hrabre Šapčanke nisu se ovde završile. Narednih deset godina provela je nezaposlena, obeležena kao državni neprijatelj i politički gonjena. Tek nakon jedne decenije, odvažio se da je zaposli u Šabačku bolnicu dr Ignjat Lukić, njen ilegalni partijski saradnik.
Najzad, posle svih muka koje je u svom veku prošla, Zorica se ne predaje. Ove godine proslaviće 100. rođendan. Duboka starost, reklo bi se. Ali ne i za one koji vole. Oni koji iskreno vole nikad ne ostare, a i kad umru, umiru mladi.
Sanjao sam
pomorandže...
U norveškom je logoru ovaj Šapčanin sanjao pomorandže, poput onih trešanja iz Sumatre Crnjanskog. Egzotično voće topllih krajeva, na minus pedeset u norveškom zatvoru, bilo je simbol čežnje za domom, simbol vodilje koju mu je podsvest nudila da se izbori sa surovom stvarnošću, slamka mira za koju se hvatao u hladnom logorskom polusnu. Kasnije, na slobodi, svoju je ćerku Tanju uspavljivao tepanjem "Ti si moja pomorandžica"... jer za njega više nije bilo bezbrižnih noći.
Za ljubav,
a ne za mržnju
ja sam stvorena
Zorica Dobrivojević, naša stogodišnja sugrađanka, odana supruga i majka troje dece, žena koja je u burama rata i bezumlja izabrala ljubav, u očima svog sina najvrednije je blago koje on čuva danas, onako kako je ona nekada čuvala njega.
-Moja majka, to je hrabra žena blage naravi. Ne pamtim da je ikada opsovala. Prvog septembra ove godine napuniće tačno sto godina, kaže najmlađe od troje Zoričine dece, njen sin Dejan Dobrivojević.
Novinarski poziv je specifičan; novinar je lučonoša koji budućim naraštajima prenosi baklju svetlih iskri u moru zgasnutog pepela i svedok koji upisuje u spomenar života trudeći se da neuhvatljivu nit ljudske tajne otrgne od besmisla i isečke života pošalje u večnost.
Moj me je poziv odveo stogodišnjoj dami, heroini svoga veka.
Zorica Dobrivojević rođena je 1. septembra 1919. godine u Ugljeviku u Bosni, u uglednoj i bogatoj porodiici. Samo prvih desetak godina života provela je bezbrižno, ostalih devedeset hrabro se nosila sa surovim životnim usudom.
Snagom emocija
protiv rata
Da li je ljubav određena fatumom ili je, zapravo, samo izbor, od kojeg lako, ili nikada ne odustajemo? Kažu da prava ljubav može preživeti sve, da je jača i od destruktivne sile rata. Zoričina ljubavna priča, kao i većina događaja u njenom životu, počela je turbulentno. Zaljubivši se u Dragutina Dobrivojevića Gutu, rešila je da napusti svoje roditelje i da sama, vozom, a potom na magarcu, ode za svojim izabranikom u Makedoniju. Venčali su se 1939. godine u Kočanima. Gutina životna priča bila je ništa manje impozantna od Zoričine, njihova ljubav na stalnom testu, a sudbine neraskidivo isprepletane. Guta je bio profesor istorije i geografije, poznavalac klasične književnosti, vrstan violinista i atleta izuzetne fizičke spremnosti. Ovi kvaliteti pomogli su mu u mnogim situacijama, da se izbori sa demonima koji su ga kroz život progonili. Probleme mu je često donosilo i to što je bio vatreni idealista, borac za istinu, sanjar koji je čvrsto stajao iza svojih verovanja u pravdu, ne želeći da pravi ustupke na račun svojih ubeđenja, pa ni po cenu sopstvenog života. Odlučno odbijanje da se odrekne svojih ideala, 1942. godine odvelo ga je u zarobljeništvo.Uhapšen je i deportovan u nacistički koncentracioni logor u Norveškoj. Teške uslove preživljavao je zahvaljujući fizičkoj kondiciji, ostao je upamćen kao virtuoz na violini sa dve žice, uspevajući da muzikom umilostivi naciste, da umetnošću, kao Aska pred vukom, opčini krvoloke i produži život. I ne samo svoj život. Guta je govorio norveški i nemački, što mu je omogućilo da stekne prijatelje među logorašima, za čiji je život umeo da ponudi i svoj, hrabro stajući pred puščane cevi Nemaca. Oni koji su, iscrpljeni mučenjima, kasnili za kolonom, uglavnom su bili na licu mesta streljani. Guta je nekima pomogao tako što bi odvukao pažnju dželata citirajući nemačke klasike, pa bi krvnici, opet, pred licem umetnosti, kao omađijani, odustajali od ubijanja. Tri godine je Guta proveo u norveškom logoru, dok je Zorica bila u okupiranom Šapcu sa ćerkom Tanjom. Po Gutinom povratku, dobili su 1946. godine drugu ćerku, Jasnu. Kada je otpočeo period Informbiroa, 1948. godine, Guta je uhapšen i poslat na Goli otok. Zorica je imala mogućnost da se odrekne svog Gute i razvede od njega, za šta su joj nudili radno mesto i sigurnost. Ona je, ipak, izabrala ljubav. Bila je svesna da će zbog te odluke za nju uslediti godine pakla, ali, kako i sad kaže, nije se pokajala. UDBA je izbacuje iz stana i dostavlja zloglasno "rešenje" da u roku od sedam dana napusti Šabac jer je "opasna ličnost". Stariju ćerku, koja je već išla u školu, ostavlja u Šapcu kod muževljevih roditelja, a mlađu vodi sa sobom u Bosnu. Policija je zatekla u roditeljskoj kući i, suprotstavljajući se njenom ocu koji je bio ugledan čovek i bivši policajac austrijske vojske, uhapsila Zoricu. Ona još uvek pamti vriske svoje kćeri koju silom otimaju od nje, koji su se, sa udaljavanjem marice, utišavali u noćnoj magli, ali se nisu izgubili u vidu eha odzvanjajući u njenom srcu.
Spojili se nebo
i more u beskraj
Otrgnuta od dece i supruga, Zorica biva sprovedena u zatvor u Tuzli, gde provodi četiri meseca.
-U Tuzli su me ispitivali, saslušavali, spavala sam na golom betonu. Bila sam u teškoj depresiji, stalno su mi bila na umu moja deca, pitala sam se da li ću ih ikada više videti, priča stogodišnja Zorica, sa tužnim, staklastim sjajem u slepim očima.
-Jedne noći, došli su u ćeliju i rekli da se spremim, iako od stvari nisam imala ništa. Obuzela me je zebnja i neizvesnost. Gurnuli su me u policijska kola i sproveli u Sarajevo, tadašnji centar za Informbiro, gde sam bila nekoliko meseci, a zatim me vozom poslali u Rijeku, priča Zorica.
U Rijeci, sa ostalim osuđenicima, ukrcana je na brod "Punat", koji ih prevozi na Goli otok. Sa mučnim izrazom na licu, Zorica se priseća utrobe broda, smarda i mraka, gde su dve žene umrle iscrpljene od povraćanja. Kada su stigle na Sveti Grgur, ostrvo gde se nalazio ženski zatvor, osuđenice su "za dobrodošlicu" prošle kroz špalir oficira, koji su ih batinali, tukli i mokrili po njima. Narednih godinu i po dana, tortura je bila svakodnevna, mukama se nije nazirao kraj. Zorica je dane provodila kopajući i tucajući kamen, članovi revizione komisije trudili su se da im daju besmislene poslove, da ubiju u žrtvama ljudsko dostojanstvo i svaku nadu. Minut je trajao kao godina, poniženja su se stopila u beskrajnu tačku besmisla na morskom horizontu.
-Preko dana, mogla sam da vidim samo golo kamenje i pred sobom spojeno nebo i more, u nedogled. Tukli su nas i maltretirali. Ali, uprkos tome, noć mi je teže padala. Tada sam ležala budna i mislila o svojoj deci. Noću je bilo najteže, kaže Zorica.
Među osuđenicima bilo je komunista odanih Staljinu, komunista koji su se, slučajno ili namerno opredelili za Ruse, običnih građana koje je neko prijavio, ali i plaćenih doušnika. Osuđenici su, pored redovnih batina, bili kažnjavani na različite načine: odvođeni u "Petrovu rupu" iz koje se niko ne bi vraćao, primoravani da potope glavu u kofu sa fekalijama, bacani u tamne "rupe" i držani tu, a onda naglo izvođeni na zaslepljujuću svetlost... Sve to, preživela je ova žena odana svom suprugu i njihovoj ljubavi.
-Jednog dana, pozvao me je upravnik zatvora. Rekao mi je da moram bolje da se potrudim pri radu. Pokazala sam mu svoje krvave i izguljene ruke. Onda je čitao moje podatke i rekao mi da je šteta što sam dospela tu jer zna da sam pošten čovek, i da se potrudim još malo, pa da ću izaći, priča Zorica. Tako je i bilo. Pred odlazak iz zatvora osuđenicima je poboljšana ishrana i vraćena garderoba i obuća.
Povratak
Avgusta 1951. godine, u 4 časa ujutru, Zorica se vraća u Šabac. Te letnje noći, na prizemnoj kući u ulici Miloša Pocerca broj 23, prozori su bili širom otvoreni. Iza lagane zavese, mogla se videti jedanaestogodišnja devojčica kako spava. Majka je posmatrala neko vreme, a onda polako ušla na kapiju. Njen Guta je već bio tu. Porodica je opet bila na okupu, a godine 1953. dobili su još jedno dete, sina Dejana.
Nažalost, muke hrabre Šapčanke nisu se ovde završile. Narednih deset godina provela je nezaposlena, obeležena kao državni neprijatelj i politički gonjena. Tek nakon jedne decenije, odvažio se da je zaposli u Šabačku bolnicu dr Ignjat Lukić, njen ilegalni partijski saradnik.
Najzad, posle svih muka koje je u svom veku prošla, Zorica se ne predaje. Ove godine proslaviće 100. rođendan. Duboka starost, reklo bi se. Ali ne i za one koji vole. Oni koji iskreno vole nikad ne ostare, a i kad umru, umiru mladi.
pomorandže...
U norveškom je logoru ovaj Šapčanin sanjao pomorandže, poput onih trešanja iz Sumatre Crnjanskog. Egzotično voće topllih krajeva, na minus pedeset u norveškom zatvoru, bilo je simbol čežnje za domom, simbol vodilje koju mu je podsvest nudila da se izbori sa surovom stvarnošću, slamka mira za koju se hvatao u hladnom logorskom polusnu. Kasnije, na slobodi, svoju je ćerku Tanju uspavljivao tepanjem "Ti si moja pomorandžica"... jer za njega više nije bilo bezbrižnih noći.
a ne za mržnju
ja sam stvorena
Zorica Dobrivojević, naša stogodišnja sugrađanka, odana supruga i majka troje dece, žena koja je u burama rata i bezumlja izabrala ljubav, u očima svog sina najvrednije je blago koje on čuva danas, onako kako je ona nekada čuvala njega.
-Moja majka, to je hrabra žena blage naravi. Ne pamtim da je ikada opsovala. Prvog septembra ove godine napuniće tačno sto godina, kaže najmlađe od troje Zoričine dece, njen sin Dejan Dobrivojević.
N. Marjanović
Najnoviji broj
18. april 2024.
