BACAČI PRSTIJU: TEATARSKA VOŽNjA KROZ SAVREMENI SVET

Da je žiri na konkursu Sterijinog pozorja doneo dobru odluku, potvrdila je i međunarodna pozorišna zajednica, pa su “Bacači prstiju” nagrađeni i u Nemačkoj, pozorišnim priznanjem Brücke Berlin pod pokroviteljstvom Herte Miler. Nedugo zatim, usledila je i praizveda u Štutgartu, a potom i predstava u njujorškom pozorištu Cherry Arts. Kao radio-drama, komad je snimljen i emitovan na stanici FFP u Parizu, a predstava u Šabačkom pozorištu biće prva izvedba “Bacača prstiju” na originalnom jeziku.

Bitan je cilj
Berlin- Štutgart – Njujork – Pariz – Šabac… Svetski put ovog komada malo je manje neobičan ako se u vidu ima činjenica da su “Bacači prstiju” svoje putovanje počeli u Šapcu, na prošlogodišnjem festivalu Pozorišno proleće, gde je ovaj komad imao svoje prvo javno čitanje.
Bio je to početak saradnje Sterijinog pozorja i šabačkog ansambla, kome je pripala privilegija da prvi u Srbiji odigraju jedan od najintrigantnijih novih tekstova sa našeg govornog područja.
Glavne uloge tumače mlade glumice Kristina Pajkić i Ivana Terzić, a zajedno s njima ovu predstavu “voze” Aneta Tomašević, Strahinja Barović, Vladimir Milojević, Slobodan Petranović i Čarni Đerić. Voze – u bukvalnom smislu ove reči, jer scenografiju čine četiri automobila u voznom stanju, a scena predstavlja postapokaliptični autoput.
Ključ čijim okretanjem počinje ova pozorišna vožnja, jeste u neobičnom takmičenju za autostopere. Pravila takmičenja su da nema upotrebe novca, mobilnih telefona, niti oružja za slučaj samoodbrane. Ne sme se koristiti drugo prenoćište osim šatora, a pobeđuje onaj tim koji prvi stigne na nasumično odabranu lokaciju.
Narativni obrazac za road movie je samo okvir za priču o neadekvatnosti neoliberalnog, kapitalističkog sistema, od koje boluju svi junaci ovog komada. Gospođa koju su izvršitelji izbacili iz stana, usamljeni mladić bez biznis plana za život, policajac koji patrolira u prazno i misteriozni muškarac bez prsta, postavljeni su kao znakovi kraj puta koji vodi… ka pobedi, ili u propast? To je i osnovno pitanje koje autorka komada postavlja, ne ostavljajući gledaoce bez odgovora.
“Pribižavaju se”, glasi jedna od poslednjih replika. “Tamo gde stižu, ne čeka ih ništa dobro, ali oni ipak idu, jer bitan je cilj!”
Ideju da napiše ovaj komad Iva Brdar dobila je kada su njen automobil ustopirale dve devojke iz Poljske: “U Krakovu se s vremena na vreme organizuje takmičenje u auto-stopiranju sa nasumično izabranom destinacijom”, objašnjava autorka. “Svaki par stopera dobija svoj broj. Ovo takmičenje je, inače, zasnovano na poljskoj izuzetno razvijenoj tradiciji auto-stopiranja. Od 1958. pa sve do 1990. u Poljskoj je auto-stopiranje bilo državni projekat podržan od Nacionalne turističke zajednice. Svaki auto-stoper imao je svoj identifikacioni broj i osiguranje, a vozači koji bi ih pokupili zauzvrat bi dobijali bonove za osnovne namirnice.”

I ako je saznala da su njene saputnice na odredište stigle sedme, za nju su bile pobednice. “Pobednice u kategoriji besmislenog putovanja”, zaključuje autorka.

Karte u jednom smeru
U priči o autostoperkama, reditelj Bojan Đorđev video je obrazac bajke: junakinje kreću na put, nadajući se pobedi i ne shvatajući da će do cilja biti zauvek promenjene. Svaki prolaznik koji im ponudi vožnju, donosi im nov nivo spoznaje, tako da je ova bajka ujedno i priča o sazrevanju. Naivne, mlade i željne avanture, junakinje ove priče upoznaće savremeni svet, na način mnogo strašniji i teži, od onoga što su zamišljale.
“Epizodna struktura puta je tipična za mnoge bajke”, kaže Bojan Đorđev. „Taj put, na kojem protagonisti i protagonistkinje susreću različite likove – recimo vešticu, princa, lovca, vuka, čudovište ili sen iz sveta mrtvih, u ovom slučaju odvija se na nekoj magistrali u Srbiji. U bajci svaka epizoda, susret, prepreka je korak u odrastanju, lekcija, obred prelaza iz jednog društvenog, fizičkog i duhovnog oblika postojanja u drugi. Ana i Monika kreću na takmičenje u autostopu sa severa Evrope na njen jug. Njihov obred prelaza jeste suočavanje sa svetom u kojem žive, njegovom podeljenošću, njegovom surovom dijalektikom, koja postaje očigledna na putu – ili u ovim konkretnim slučajevima sa deložacijom, nezaposlenošću, uništavanjem univerzalne zdravstvene zaštite i industrije u jednom tipičnom društvu periferije kapitala”, navodi reditelj.
Nabavite svoje karte za ovu teatarsku vožnju… i zapamtite: nema povratnih! Sve su u jednom smeru… u onom smeru u kom se kreće i naša civilizacija. U smeru koji pokazuje podignut prst, bilo da je podignut da ustopira vozilo ili da dodeli “lajk” postu sa društvene mreže.

Predstava “Bacači prstiju” ovog meseca u Šapcu, biće izvedena tri puta: drugog, trećeg i petog aprila. Očekuje je gostovanje u revijalnom programu Sterijinog pozorja, a s obzirom, a to da premijeru gleda nekoliko selektora, očekuju se i pozivi za druge festivale.

BOJAN ĐORĐEV, reditelj “Bacača prstiju”, jedan je od najzanimljivijih savremenih pozorišnih autora u Srbiji. Studirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na čuvenoj pozorišnoj školi DasArts u Amsterdamu. Pored Beograda i Amsterdama, njegove predstave igrane su u Berlinu, Briselu, Njujorku, Šangaju, Beču, Cirihu, Ljubljani, Rijeci i Zagrebu. Jedan je od osnivača kolektiva “Teorija koja hoda” u okviru koga je počeo saradnju sa Sinišom Ilićem i Majom Mirković, scenografom i kostimografkinjom koje je okupio i u radu na ovoj predstavi. Autor originalne muzike je Luka Papić, za scenski pokret zadužen je Čarni Đerić, a asistent reditelja bio je Marko Ribić, mladi pozorišni umetnik iz Šapca.