Bojan Radojčić - akademski slikar
Samožrtvovanje je neminovnost
Umetnik ima privilegiju da izrazi svoj stav, prenese ideju ili emociju. Koncept, poruka i priča koju nosi rad je od suštinske važnosti. Umetničko delo treba da uspostavi dijalog sa posmatračem. Samožrtvovanje je deo ljudske sudbine i ne može se izbeći
Osim estetskog utiska koji ostavlja, važan zadatak umetnosti je da izazove snažan osećaj identifikacije kod posmatrača. Moć koju poseduje, ili bar teži da dostigne, oduvek je blagotvorna, prosvetljujuća za one koji žele i kadri su da je vide, osete. Zbog toga je neophodno da stvaralaštvo bude deo duhovnog života čoveka, pronikne u obesmišljenu svakodnevicu. Konstantna zarobljenost društva između nerazumevanja, slobodnog i često pristrasnog interpretiranja prošlosti uz konstantno preslikavanje postojećih matrica na budućnost dovodi umetnost i umetnika u poziciju glasnika, večitog buntovnika. Male intimne storije ispričane kroz prizmu akademskog slikara Bojana Radojčića nose snažnu univerzalnu poruku u kojoj pojedinac prepoznaje sebe. Navode na preispitivanje lične egzistencije, uverenja. Na crtežima velikog formata dominiraju tajanstveni likovi putem kojih umetnik inicira suštinsku komunikaciju, umetničko delo -konzument.
Crtanje i slikanje podrazumeva određenu slobodnu površinu za stvaranje. Da li za umetnika „bilo koja površina“ krije zov da je ispuni?
Apsolutno. I ne samo površina. Umetnik danas ima mogućnost da na bilo koji način, koristeći bilo koje vizuelno sredstvo (ako govorimo o vizuelnim umetnostima) izrazi svoj stav, prenese neku ideju ili emociju. Iako je crtež dominantni medij kojim se izražavam, na izložbi Male smrti su najtužnije koja će se dogoditi za nekoliko dana u Kulturnom centru, biće izloženi objekti sačinjeni od sakupljenih mrava, unutrašnjosti odbačenih vrata i termofolije. To su neki, na prvi pogled, obični bezvredni predmeti koje sam u radu iskoristio da ispričam jednu intimnu priču o malim stvarima koje i te kako mogu biti velike i nekome jako bitne.
Šabac je Vaš rodni grad, ovde je počelo i Vaše stvaralaštvo. Školovanje Vas je odvelo dalje i sada se stvaralački vraćate kao priznati umetnik. Šabac je deo Vas privatno, a koliko je, na bilo koji način, deo Vašeg stvaranja, rada, karijere?
Šabac je odigrao tu neku baznu ulogu u mom umetničkom razvoju. Moje najranije umetničko obrazovanje započeto je u tadašnjem Domu omladine, na časovima crtanja i slikanja kod profesora Dragiše Marsenića, koje sam pohađao još kao osnovac. Kasnije sam školovanje nastavio u srednjoj Umetničkoj školi u Šapcu. Sa sigurnošću mogu reći da je taj period mog odrastanja u Šapcu definisao ono čime ću se kasnije baviti u životu. Današnja veza sa gradom je isključivo privatne prirode.
Koliko se Vaš stvaralački izraz menjao od početka do današnjih dana?
U estetskom smislu se nije mnogo menjao. Crtež i veliki formati su oduvek bili nešto u čemu sam se najbolje izražavao. Takođe, ni izletanja u neka druga polja, poput ove izložbe koja će biti u Kulturnom centru nisu nešto neuobičajeno za moj rad. Za mene je najbitniji koncept, poruka i priča koju nosi rad koji treba da uspostavi dijalog sa posmatračem. Mislim da se moj rad s vremenom konkretizovao, postao više dokumentaristički i društveno kritički orjentisan.
Kroz radove govorite o samožrtvovanju. Šta je samožrtvovanje za Vas i zašto je neizbežno u savremenom svetu?
Samožrtvovanje je ličan čin koji svakom od nas sleduje. Ne postoji univerzalni razlog i precizan odgovor na to pitanje. To je tema kojom sam se bavio pre nekoliko godina, jer sam shvatio da to nije ljudska potreba, niti cilj, već ljudska sudbina. To je nešto što kao živa bića koja razmišljaju i deluju u zadatim okvirima ne možemo izbeći. Samo je pitanje na koji način ćemo to izvesti, a to zavisi od svakog od nas.
Najčešće, iskustvo rađa razočarenje, a jedan ciklus slika posvetili ste dečaku, malom čoveku u doba nevinosti duše, koji je, svejedno, razočaran. Šta umanjuje radost najmlađima i kako je to uticalo na Vaše stvaralaštvo?
Trilogija o dečaku je zapravo moja analiza samožrtvovanja kroz tri različita slučaja u kojoj dečak jeste glavna figura, ali se suštinski bavim čovekom, pojedincem i njegovim načinom borbe.
Vaš dečak krije lik, sugeriše li to univerzalnost, ili je to prilika za svakog posmatrača da „implementira“ svoj dečački lik, ili lik nekog poznatog?
Uglavnom, većina figura na mojim crtežima su tako kadrirane da im se ne vidi lik. Akcenat je na atmosferi i tenziji, a ne na personalizaciji. Mislim da je na taj način daleko veća mogućnost identifikacije sa takvim likom.
Koliko je u suočavanju sa svetom čovek osuđen na tešku unutrašnju borbu u kojoj ratuje deo ličnosti, koji sigurnost nalazi u skrivanju i povlačenju u odaje duše, i drugi deo koji teži da bude primećen, otvoren? Da li je to sukob ili je jedno ishodište drugog?
To je ta žrtva o kojoj pričam, u kojoj postoje tri načina borbe i suočavanja sa problemom. Pasivni otpor u kom pojedinac ulazi u eskapizam želeći da se kloni nadolazećeg problema stvarajući idealan svet unutar svoja četiri zida, ignorišući realnost, ravnodušnost tj. prihvatanje realnosti svestan da je bilo kakva borba unapred izgubljena i treći najradikalniji vid borbe, aktivni otpor, u kom se svesno odlučujemo na brutalnost i autodestruktivnost. Karakteristično za sva tri načina je upravo fatalni rezultat, a to je samožrtvovanje. Dugo sam razmišljao koji je od ova tri načina moj način reagovanja i shvatio da ne postoji jedan princip već da se svi mi kao ljudska bića krećemo od jednog do drugog u zavisnosti od zadatog problema.
U vreme „umiranja“ Jugoslavije bili ste dete, svesno svega, a nedovoljno zrelo da formira svoj sud i analizira različite aspekte dešavanja oko sebe. Ciklus Genetski inženjering posvetili ste postjugoslovenskim generacijama, odnosno onima koji su rođeni u vreme kada je nekadašnja država nestajala. Šta je teret te generacije i šta ona prenosi na svoju decu?
Taj rad zapravo istražuje polje skrivenog nasilja. Genetički inženjering se zapravo bavi simboličkim nasiljem koje je sprovedeno nad čitavom jednom generacijom od strane dominantnih političkih i intelektualnih elita. Pokušao sam da jednom fiktivnom predstavom prikažem aktivnosti tih elita koje su vrlo perfidno i na nevidljiv način brutalno vršile promenu državne ideologije menjajući tako genetski kod građana bivše Jugoslavije, u ovom slučaju srpske nacionalnosti. Zanimalo me je na koji način i zbog čega je došlo do promene ideoloških vrednosti i šta nas je kao društvo dovelo ovde gde smo. Zbog čega smo došli u poziciju da nam se nove generacije rađaju sa tri prsta umesto sa pet? Odgovor na ova pitanja leži upravo u aktivnostima srpskih genetičara koji već decenijama uspešno menjaju društvene vrednosti. Relativizacija istorije i zločina koji su se desili je do te mere postala perverzna da su mnogi izgubili interesovanje da joj se suprotstave. Klerikalizacija društva je toliko postala dominanta da je ušla u sve segmente društva. U Šapcu imate primer da je Vera Blagojević proterana iz naziva gimnazije i Doma omladine. Nazivi ulica su se tokom proteklih decenija drastično izmenili. Nikolaj Velimirović se uvukao u školske klupe. Stalna postavka šabačkog Muzeja u jednom svom segmentu na sraman način se odnosi prema žrtvama Drugog svetskog rata u skladu sa državnom politikom izjednačavanja partizanskog i četničkog pokreta. Sve su to vrednosti koje su ostavljene novim generacijama, koje su emancipatorske društvene vrednosti zamenile jednom duboko konzervativnom i korumpiranom matricom.
Skandinavija kroz vizir umetnika i umetnost
u Skandinaviji
Moje veze sa Skandinavijom su veoma jake i datiraju još iz studentskih dana. Iako su profesionalne veze ostvarene pre nekih 8-9 godina, moj prvi kontakt sa severom vezan je odlaskom na Island 2005. godine. Iako je savremena umetnost nadnacionalna, u kojoj umetnici često govore o univerzalnim temama, ipak umetnost u svakoj zemlji je odraz društva u kojem i sama nastaje, pa tako i umetnost u Skandinaviji ne odskače puno od mentaliteta i navika severnog čoveka koji je po prirodi uzdržan, kloni se konflikta, zatvara u svoje intimne niše i vrlo često se bavi nekakvim estetizovanim i eteričnim temama lišenim bilo kakve eksplicitne samokritike. Autističnost skandinavskih društava se poprilično oslikava i na njihovu umetnost.
Izložba u
Kulturnom centru
U Galeriji Kulturnog centra 1. aprila sa početkom u 19 časova biće svečano otvorena samostalna izložba Bojana Radojčića pod nazivom „Male smrti su najtužnije“ u okviru koje će biti izloženi objekti sačinjeni od sakupljenih mrava, unutrašnjosti odbačenih vrata i termofolije, uz poruku da i obični predmeti mogu biti deo intimne priče o malim stvarima iza kojih se kriju velike i važne.
Crtanje i slikanje podrazumeva određenu slobodnu površinu za stvaranje. Da li za umetnika „bilo koja površina“ krije zov da je ispuni?
Apsolutno. I ne samo površina. Umetnik danas ima mogućnost da na bilo koji način, koristeći bilo koje vizuelno sredstvo (ako govorimo o vizuelnim umetnostima) izrazi svoj stav, prenese neku ideju ili emociju. Iako je crtež dominantni medij kojim se izražavam, na izložbi Male smrti su najtužnije koja će se dogoditi za nekoliko dana u Kulturnom centru, biće izloženi objekti sačinjeni od sakupljenih mrava, unutrašnjosti odbačenih vrata i termofolije. To su neki, na prvi pogled, obični bezvredni predmeti koje sam u radu iskoristio da ispričam jednu intimnu priču o malim stvarima koje i te kako mogu biti velike i nekome jako bitne.
Šabac je Vaš rodni grad, ovde je počelo i Vaše stvaralaštvo. Školovanje Vas je odvelo dalje i sada se stvaralački vraćate kao priznati umetnik. Šabac je deo Vas privatno, a koliko je, na bilo koji način, deo Vašeg stvaranja, rada, karijere?
Šabac je odigrao tu neku baznu ulogu u mom umetničkom razvoju. Moje najranije umetničko obrazovanje započeto je u tadašnjem Domu omladine, na časovima crtanja i slikanja kod profesora Dragiše Marsenića, koje sam pohađao još kao osnovac. Kasnije sam školovanje nastavio u srednjoj Umetničkoj školi u Šapcu. Sa sigurnošću mogu reći da je taj period mog odrastanja u Šapcu definisao ono čime ću se kasnije baviti u životu. Današnja veza sa gradom je isključivo privatne prirode.
Koliko se Vaš stvaralački izraz menjao od početka do današnjih dana?
U estetskom smislu se nije mnogo menjao. Crtež i veliki formati su oduvek bili nešto u čemu sam se najbolje izražavao. Takođe, ni izletanja u neka druga polja, poput ove izložbe koja će biti u Kulturnom centru nisu nešto neuobičajeno za moj rad. Za mene je najbitniji koncept, poruka i priča koju nosi rad koji treba da uspostavi dijalog sa posmatračem. Mislim da se moj rad s vremenom konkretizovao, postao više dokumentaristički i društveno kritički orjentisan.
Kroz radove govorite o samožrtvovanju. Šta je samožrtvovanje za Vas i zašto je neizbežno u savremenom svetu?
Samožrtvovanje je ličan čin koji svakom od nas sleduje. Ne postoji univerzalni razlog i precizan odgovor na to pitanje. To je tema kojom sam se bavio pre nekoliko godina, jer sam shvatio da to nije ljudska potreba, niti cilj, već ljudska sudbina. To je nešto što kao živa bića koja razmišljaju i deluju u zadatim okvirima ne možemo izbeći. Samo je pitanje na koji način ćemo to izvesti, a to zavisi od svakog od nas.
Najčešće, iskustvo rađa razočarenje, a jedan ciklus slika posvetili ste dečaku, malom čoveku u doba nevinosti duše, koji je, svejedno, razočaran. Šta umanjuje radost najmlađima i kako je to uticalo na Vaše stvaralaštvo?
Trilogija o dečaku je zapravo moja analiza samožrtvovanja kroz tri različita slučaja u kojoj dečak jeste glavna figura, ali se suštinski bavim čovekom, pojedincem i njegovim načinom borbe.
Vaš dečak krije lik, sugeriše li to univerzalnost, ili je to prilika za svakog posmatrača da „implementira“ svoj dečački lik, ili lik nekog poznatog?
Uglavnom, većina figura na mojim crtežima su tako kadrirane da im se ne vidi lik. Akcenat je na atmosferi i tenziji, a ne na personalizaciji. Mislim da je na taj način daleko veća mogućnost identifikacije sa takvim likom.
Koliko je u suočavanju sa svetom čovek osuđen na tešku unutrašnju borbu u kojoj ratuje deo ličnosti, koji sigurnost nalazi u skrivanju i povlačenju u odaje duše, i drugi deo koji teži da bude primećen, otvoren? Da li je to sukob ili je jedno ishodište drugog?
To je ta žrtva o kojoj pričam, u kojoj postoje tri načina borbe i suočavanja sa problemom. Pasivni otpor u kom pojedinac ulazi u eskapizam želeći da se kloni nadolazećeg problema stvarajući idealan svet unutar svoja četiri zida, ignorišući realnost, ravnodušnost tj. prihvatanje realnosti svestan da je bilo kakva borba unapred izgubljena i treći najradikalniji vid borbe, aktivni otpor, u kom se svesno odlučujemo na brutalnost i autodestruktivnost. Karakteristično za sva tri načina je upravo fatalni rezultat, a to je samožrtvovanje. Dugo sam razmišljao koji je od ova tri načina moj način reagovanja i shvatio da ne postoji jedan princip već da se svi mi kao ljudska bića krećemo od jednog do drugog u zavisnosti od zadatog problema.
U vreme „umiranja“ Jugoslavije bili ste dete, svesno svega, a nedovoljno zrelo da formira svoj sud i analizira različite aspekte dešavanja oko sebe. Ciklus Genetski inženjering posvetili ste postjugoslovenskim generacijama, odnosno onima koji su rođeni u vreme kada je nekadašnja država nestajala. Šta je teret te generacije i šta ona prenosi na svoju decu?
Taj rad zapravo istražuje polje skrivenog nasilja. Genetički inženjering se zapravo bavi simboličkim nasiljem koje je sprovedeno nad čitavom jednom generacijom od strane dominantnih političkih i intelektualnih elita. Pokušao sam da jednom fiktivnom predstavom prikažem aktivnosti tih elita koje su vrlo perfidno i na nevidljiv način brutalno vršile promenu državne ideologije menjajući tako genetski kod građana bivše Jugoslavije, u ovom slučaju srpske nacionalnosti. Zanimalo me je na koji način i zbog čega je došlo do promene ideoloških vrednosti i šta nas je kao društvo dovelo ovde gde smo. Zbog čega smo došli u poziciju da nam se nove generacije rađaju sa tri prsta umesto sa pet? Odgovor na ova pitanja leži upravo u aktivnostima srpskih genetičara koji već decenijama uspešno menjaju društvene vrednosti. Relativizacija istorije i zločina koji su se desili je do te mere postala perverzna da su mnogi izgubili interesovanje da joj se suprotstave. Klerikalizacija društva je toliko postala dominanta da je ušla u sve segmente društva. U Šapcu imate primer da je Vera Blagojević proterana iz naziva gimnazije i Doma omladine. Nazivi ulica su se tokom proteklih decenija drastično izmenili. Nikolaj Velimirović se uvukao u školske klupe. Stalna postavka šabačkog Muzeja u jednom svom segmentu na sraman način se odnosi prema žrtvama Drugog svetskog rata u skladu sa državnom politikom izjednačavanja partizanskog i četničkog pokreta. Sve su to vrednosti koje su ostavljene novim generacijama, koje su emancipatorske društvene vrednosti zamenile jednom duboko konzervativnom i korumpiranom matricom.
u Skandinaviji
Moje veze sa Skandinavijom su veoma jake i datiraju još iz studentskih dana. Iako su profesionalne veze ostvarene pre nekih 8-9 godina, moj prvi kontakt sa severom vezan je odlaskom na Island 2005. godine. Iako je savremena umetnost nadnacionalna, u kojoj umetnici često govore o univerzalnim temama, ipak umetnost u svakoj zemlji je odraz društva u kojem i sama nastaje, pa tako i umetnost u Skandinaviji ne odskače puno od mentaliteta i navika severnog čoveka koji je po prirodi uzdržan, kloni se konflikta, zatvara u svoje intimne niše i vrlo često se bavi nekakvim estetizovanim i eteričnim temama lišenim bilo kakve eksplicitne samokritike. Autističnost skandinavskih društava se poprilično oslikava i na njihovu umetnost.
Kulturnom centru
U Galeriji Kulturnog centra 1. aprila sa početkom u 19 časova biće svečano otvorena samostalna izložba Bojana Radojčića pod nazivom „Male smrti su najtužnije“ u okviru koje će biti izloženi objekti sačinjeni od sakupljenih mrava, unutrašnjosti odbačenih vrata i termofolije, uz poruku da i obični predmeti mogu biti deo intimne priče o malim stvarima iza kojih se kriju velike i važne.
M. Živanović
Najnoviji broj
18. april 2024.
