Инфо

Берза

  • aero 790 ▲ 0,64%
  • dinnpb 3.500 ⚫ 0,00%
  • epen 14.084 ⚫ 0,00%
  • epin 2.760 ▲ 2,22%
  • gmon 2.500 ▼ -13,79%
  • jesv 5.200 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.799 ▲ 1,60%
  • kmbnpb 1.171 ⚫ 0,00%
  • niis 723 ⚫ 0,00%
  • svrl 595 ▼ -0,34%
  • tgas 11.800 ▼ -1,32%
(28. март 2019.)
Катарина Јовановић – психолог, породични саветник, мастер НЛП

Спас је увек у комуникацији

Ослабљен ауторитет породице. Ерозија институционалног ауторитета школе и свеопшта криза вредности. Друштвене мреже као један од симптома нарцистичке културе. Одређени облици аутодеструктивног понашања могу бити аларм. Разлог за појачан опрез је када дете напушта школу или драстично мења навике. Периоди дуге потиштености. Поремећаји сна и поремећаји исхране
Спас је увек у комуникацији
У периоду адолесценције животне ситуације тинејџеру делују драматичније и експресивније него што заиста јесу. Млади пролазе кроз развојне кризе праћене психофизичким променама. Велики изазови пред којима се тада налазе изазивају буру емоција која носи мешавину енергије, потенцијала и изазова путу ка свету одраслих што често резултира сукобима са породицом и вршњацима. Психолог, породични саветник, мастер НЛП, Катарина Јовановић за „Глас Подриња“ говори о индицијама које могу указати на проблеме код младих и како родитељи могу препознати сигнале упозорења да би помогли детету које се налази у турбулентном животном добу.
Шта доводи до учесталих проблема и несналажења младих у данашњем свету?
- Време у ком живимо је незгодно, ми који живимо на овим просторима стално смо у некој транзицији. Околности у којима живимо диктирају услове у којима васпитавамо децу. Не само код нас, него на глобалном нивоу постоји проблем са слабљењем кохезивности породице, нисмо баш ваљано повезани ни једни са другима ни са својом децом. Често имамо привид да познајемо свог адолесцента, од тога како се осећа, па до тога где нам се дете налази, шта ради. То не значи да смо лоши родитељи, али значи да бисмо требали мало више да се потрудимо. Ослабљен ауторитет породице, ерозија институционалног ауторитета школе и свеопшта криза вредности стварају одличну подлогу за појаву сметњи и поремећаја у развоју деце и младих. Епидемија тзв. „попустљивог васпитања“ нам свакако не иде у прилог. „Вишак слободе“ карактеристичан за попустљиво васпитање манифестује се на различите начине, често неповољно по децу. Родитељи сматрају да неограничена слобода доводи до већег самопоуздања, а управо је супротно. Додатна слобода и недостатак одговорности доводе до нижег самопоуздања. Слика коју млади имају о себи често није реална. Друштвене мреже као један од симптома наше нарцистичке културе додатно отежавају ствари када су млади у питању.
Да ли постоје одређене индиције које ће родитељу указати да дете није добро?
-Бројни су знаци за узбуну, али оно што свакако треба да нам привуче пажњу су промене у дотадашњем функционисању младе особе – у изгледу, понашању, школском постигнућу, дружењу, односу према нама. Један део ових промена носи адолесценција сама по себи и онај ко би пронашао тачну размеру промена које треба да нас забрину вероватно би добио Нобелову награду. Неоправдано стављамо знак једнакости између понашања младих и одраслих. На пример, депресију одрасли везују за безвољност, стање потиштености, а код младих, посебно код дечака, то депресивно расположење може да се манифестује кроз мрзовољу, експлозивност, раздражљивост, љутњу. С друге стране, адолесценти често делују као да су љути на цео свет, тако да је тешко повући јасну „психопатолошку“ границу. Постоје облици аутодеструктивног понашања који могу бити аларм да дете нешто трпи. Један од њих је велики број пирсинга или тетоважа. Наглашавам, много, у тој мери да не могу да престану да додају на своје тело. Разлог за појачан опрез је и када дете напушта школу или дугогодишње тренинге, затим периоди дуге потиштености, повлачења из друштва, безвољности, поремећаји сна и поремећаји исхране. Све то су упозоравајући сигнали и начин на који млади саботирају себе. У стручној литератури се наводи да су анорексија и самоубиства најчешћи узроци смрти младих људи. Покушај самоубиства и самоубиство је крајњи аутодеструктивни чин. Опет, приметила сам да у данашње време постоји одређена доза фасцинираности младих људи душевним болестима, односно проблемима које оне носе и понекад, да би скренули пажњу на своје трпљење, или просто, скренули пажњу на себе, они преувеличавају своје тегобе. Уместо раздражљива сам, рећи ће – ја сам биполарна, уместо тужна сам, рећи ће да је „у депри“.
Најчешће грешке које родитељи чине у васпитању?
-То је свакако вишак слободе (и мањак одговорности) који је заступљен у васпитним стиловима савремених родитеља. У најблажим формама коде деце се то манифестује као досада и мањак самопоуздања, а у озбиљнијим као висок ниво несигурности, потиштеност и депресивност, па и бахато, скоро деликвентно понашање. Важно је да у животу младог човека постоји одређена структура, некакав ред, да их научимо да преузму одговорност за своје поступке. Жалимо се да деца поседују сва права, али не и обавезе. Научити децу обавезама - то је задатак родитеља. Одговорност је један од важних састојака самопоуздања, јер ако су одговорни, то значи да имају моћ и могу нешто да промене, а када је тако осећају се самопоуздано. Уколико смо их учили и научили да се труде и знају да смо уз њих као подршка, биће им лакше. Не само кроз разговор, него ако смо заиста ту када је потребно. Међутим, то што смо на њиховој страни, не значи да увек радимо ствари које се њима свиђају.
Према подацима Светске здравствене организације самоубиства младих између 15 и 24 године су на другом и трећем месту узрока смрти у већини земаља света, па тако и у Србији.
-Не бих говорила о статистици, јер је подложна различитим тумачењима. Тинејџерски мозак карактерише импулсивност и „центар за разум“ у префронталном кортексу још увек сазрева. Емоционални центри су веома активни, тако да је понашање непредвидиво. На основу искуства и рада са младима могу да кажем да је свако дете прича за себе. Ипак, оно што се провлачи кроз стручну литературу је да девојке чешће покушавају да изврше суицид, а дечаци чешће изврше самоубиство. Није да не желе да живе, него да не желе да живе под условима као што су до тада - али не знају како то да промене. Можда не постоји коначна намера да се живот прекрати, али се и то догоди. Психоаналитичар др Војислав Ћурчић је рекао да је покушај самоубиства младог човека акт против трпљења, не против живљења.
Од којих фактора зависи да ли ће млад човек успети да се избори са животним кризама и ломовима током сазревања?
-Све се ломи на појединцу и зависи од његових ресурса. Свако дете је посебна прича. Статистике јесу упозоравајуће. Увек треба сагледати конкретно дете и ситуацију, видети шта може да се уради, чиме дете располаже. Пресудан фактор су свакако родитељи. У критичиним, ризичним ситуацијама они су ти који преузимају одговорност за дете. Када виде да им душа пати, треба да потраже помоћ, јер и за то постоји лек. Некада је први корак најтежи.
Колико је важно да се родитељи консултују са стручним лицима када посумњају да дете има проблем?
- Посао нас који радимо са младим људима је - између осталог - да не застрашујемо родитеље. Довољно су уплашени, јер као што сам поменула - презаштићујемо децу. Низак праг толеранције на фрустрацију који иде у корак са њиховим развојним добом, и нашим пермисивним васпитањем доводи до тежих последица које не можемо увек предвидети. Постоје неке законитости, али уопштена и генерална правила која важе за све не постоје. Некад упадамо у замку па минимизирамо, јер сматрамо да је то пубертет, да ће проћи, или опет драматизујемо, преувеличавамо. Јасно је да је меру тешко наћи и да је она другачија за свако дете понаособ. Свакако треба приметити одступања у уобичајеном понашању. Неке промене носи одрастање, а неке нису део њега. Најпаметније што могу да кажем је да родитељи послушају своју интуицију и уколико мисле и осећају да нешто није у реду, свакако треба да се консултују са стручњаком.

М. Живановић

Најновији број

23. мај 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa