GLAD I SUZE U DEČJIM OČIMA

U Beljinu, selu bivšeg posavsko-tamnavskog sreza, u vreme prinudnog otkupa, svakako je najgore prošla kuća braće Tošić – Živka i Tihomira... Iz rata su izašli kao velika porodična zadruga – dvadesetoro čeljadi u kući. I sa zemljom su bili najjači – blizu 130 hektara. Odmah posle rata, prvom agrarnom reformom, skresani su za polovinu, tako da su u „sukob“ sa državom oko planskog“ otkupa ušli sa šezdeset hektara i poprilično stoke. Živko nije imao dece, ali je brat Tihomir imao 11-oro. U vreme robijanja i konfiskacije dvojica Tihomirovih sinova su imali osmoro maloletne dece.
Dok su Živko i Tihomir robijali, ovamo u kući najviše su „ceh“ platili Tihomirov sin Pila i snaha Radmila koja pamti sve muke:
– Kad sam se ja, odmah iza rata, udala za mog Pilu Tošića, kuća je bila puna kao oko. Puno konja, volova, krava, junadi... oko 80. Pun voćnjak svinja, pašnjak ovaca, avlija zgrada; dva čardaka po 12 metara, magaza (osam sa deset metara), kazan, žetelica... Imali smo i četiri ciglane sa sto hiljada cigli. Sve je to zbrisala naša država i ovi naši iz Beljina: Radomir Adamović, Momčilo Tošić, Dragoljub Topalović, Vojislav Milovanović... Bilo ih je još ali, ovi su bili najgori. Ko bi se sad setio koliko su puta bili zatvarani i mučeni, svekar Tihomir i čiča Živko. I mog veselog Pilu su zatvarali i tukli sve u stomak, ovde u Mesnom odboru, ovi naši, i udbaši iz Vladimiraca. Svekar i čika su ukupno proveli više od po dve godine na robiji.
– Kad su njih dvojica bili po zatvorima, 1950. i 1951., nas su ovde ostavili bez igde ičega: bez sve stoke, bez svih zgrada sem kuće, bez svog alata i pokućstva kao i bez zemlje. Od 60 i nešto hektara ostavili su, na nas dvadesetoro, po 40 ari na svakog.
– Ovo, što stoji u nekim sačuvanim papirima, je „cveće“ prema onome šta su nam sve radili, bez ikakvih ’artija. Kad je Vojislav Milovanović poterao naše dve zadnje krave, mi ga molimo da nam ostavi jednu onolikoj deci za mleko, a on kaže: „Evo vam ga, na!“ i pokazuje lakat. Isto tako Miško Adamović i Žoja Milovanović ne htedoše da nam ostave bar jednu ovcu.
Živko je upućen u kazneno-popravni dom u Niš, a vlasti su kao nosioca domaćinstva, i svih jada i muka koje uz to sleduju, odredile Tihomira. Radmila se seća da su tada prodavali šta su stigli te nekako dokupili narezanu pšenicu, zbog koje je dever Živko otišao na robiju. Već posle mesec i po dana, 15. oktobra 1947. godine, Živka su pustili sa robije. Naravno, zato što je bio bolestan i star i nesposoban za rad.
U kakvom imovnom stanju su bili Tošići iduće, 1948. godine, govori i jedna Tihomirova žalba „Sreskom narodnom odboru preko Uprave za otkup mesa, Vladimirci ... Ja u svojoj zadruzi (kući) imam nas 20 članova i to: ja, moj brat Živko, moja četiri sina a od kojih su dva punoletna i imaju svojih osmoro male dece nesposobne za rad i privređivanje uopšte. Od stoke imam svega dva vola i dve krave muzare od kojih nam mleko služi za ishranu male dece i nas svih.”
Zatim u žalbi navodi da mu je za 1948. narezano da preda 3.261 kilogram mesa, a da on kad bi sve predao – goveda, svinje i ovce, ne bi imao ni polovinu, jer mu je Mesni odbor ranije već sve oterao i pokupio.
Sreski odbor odbija žalbu.
Da je Tihomir odmah zatvoren u vladimiračku Udbu svedoči i sledeći dokument: „PUNOMOĆSTVO; Kako se nalazim u zatvoru i lišen sam slobode a da bi moj brat Živko mogao od mog dela prodati 4 hektara zemlje radi nabavke kukuruza i mesa i predaje u državni magacin, to ovim ovlašćujem moga brata Živka Tošića iz Beljina da može punovažno otuđiti 4 hektara zemlje gde on nađe za shodno i kupca može osigurati.“
Sada je Tihomir u zatvoru, a brat Živko prodaje zemlju i izmiruje obaveze. Puna kuća naroda, a prazna svega drugog. Sreski i mesni narodni odbor, rešeni da Tošiće dokrajče, 6. marta 1949. izdaju rešenje: „Na osnovu člana 9 Uredbe o obaveznom tovu svinja kod ekonomski jačih domaćinstava... dužan je prema gore pomenutim Uredbama prodati po državnim (vezanim) cenama sledeće: goveda 6 težine 2.600 kilograma, ovce 8 – 500 kg. mršave svinje 6 – 400 debele svinje 6 – 828 kilograma.“ Sve pod pretnjom krivičnog postupka. A znali su u mesnom i sreskom odboru da Tošići nemaju više ovaca, ni svinja, a od goveda samo dve zadnje krave.
I sad je došlo ono sa početka ove priče. Na robiju je oteran i Živko, konfiskovana je imovina, oterane dve zadnje krave, razvaljene sve zgrade, sem kuće, i oterane po raznim seljačkim radnim zadrugama. Avlija ostala u ruševinama.
– Zamislite nas u kući osamnaestoro, a ništa nemamo od stoke, u kući ni kašike masti, ni kutlače brašna – kaže Radmila. Ja i Pila smo išli u Provo, radili kod nekih ljudi za parče leba i neko kilo brašna da donesemo deci, kojih je bio ceo čopor, priča Radmila.
Tošićima nikada nije ništa od oduzetog vraćeno: ni zemlja, ni stoka, ni pokućstvo, ni zgrade. To se kod njih i dan danas vidi i oseća. Polazeći iz bivše najbogatije kuće u Beljinu – braće Tošića, slušamo Radmilu kako govori kroz plač:
– Toliko su nas upropastili i ponizili da je jadna svekrva – baba Persa, pod svoje stare dane morala da ide u prošnju po posavskim selima. Krišom su nas pomagali i ovdašnji Cigani od onog što i sami isprose po seljačkim kućama. Svako zrno kukuruza je bilo vredno kao zrno zlata, pa mi nije padalo na pamet da meljemo u vodenici i dajemo ujam nego sam ja sve to tucala na stupi. Sedim na sred kuće, tučem ono zrnevlje, a gomila male dece okolo, iz očiju im glad i suze.
Kad utučem šaku-dve, odmah kvasim i, kobajagi, pravim kačamak, ali bez masti i mleka. Deca jurišaju, hoće ručice da opeku, ne mogu od gladi da čekaju. Onako upola spremljeno i posno izručim na pod, (odneli su nam bili i sve posuđe), a deca se otimaju i halapljivo jedu. Ja plačem, i ako ima još koja šaka kukuruza, ja tučem ponovo, a ako nema ja bežim napolje, krijem se od dece. Čekam da se svekrva vrati iz prošnje, da nam Cigani doture štogod ili moj Pila donese iz nadnice. Tako je bilo, ne povratilo se nikom.

Knjigu “crveni jaram”, Dragiše Božića u kojoj je sve detaljnije opisano možete poručiti kod autora na telefon 064 2942821