ZAVET POTOMSTVU

Dragan Filipović je odavno odštampao, pa prošle godine doštampao svoju knjigu „Vojnikova breskva“, posvećenu ocu Stanoju, a ovih dana je objavio novu, zavetnu – „Komad taina“,i namenio je majci Loli. I jednom i drugom je nastojao da se s poštovanjem oduži roditeljima. Međutim, ne samo da im se na ovaj način odužio, već ih je i vaskrsao i, istovremeno, rodu i potomstvu ostavio u amanet da ne odstupe od njihovog uzora i ugleda.
Ovaj svoj osnovni motiv je tematski podupreo, umerenom umetničkom obradom, stvarnim zbivanjima u smutnom dobu Velikoga rata, Drugog svetskog rata i „Našeg“, kako je nazvao stradalne devedesete godine prošloga veka i milenijuma.
Otuda su obe knjige neodvojive:
„Vojnikova breskva“ zbog potresne priče da je breskva iznikla u stablo iz vojnikovih usta, u samrtnom trenu, tek što ju je zagrizao, pa do naracije „Duga je to priča“, što bi rekao njegov Trajko u „As hercu“.
„Komad taina“, kako glasi jedna od priča, po kojoj je nazvana knjiga, zbog parčeta vojničkog hleba za duže vreme, u smotuljku, u torbici, kao sastavnom delu uniforme. Mlađe generacije gotovo da nisu čule za ovaj okrajak, iako je srpskom vojniku, u Prvom svetskom ratu, bio kao svetinja u nedaćama i oskudici hrane.
Rat menja društvene odnose, samim tim i strukturu pisane reči. Jezik i njegova leksika poprimaju različite tonove opisa, dijaloga, monologa i kompozicije, već prema situaciji, prostoru i uslovima života, što je izraženo i u pričama „Smrt iza ćebeta“ i „Metalni znak smrti“. Tu je i naracija o balkanskom i solunskom paćeniku Laci, koji ne bi albanske strahote preživeo bez svoje Cvete, kobile koja ga je „vukla, nosila, lizala obamrlog, njištala da se iz sna, obnevideo i promrzao, probudi“.
Filipović i u preostalim scenama duboko ponire u psihička stanja čoveka, u njegovu svest i podsvest, u ličnost. Doživljava i dočarava događaje i likove kao da su pred našim očima, kao da su njihove tegobe istovetne našim. „Kožni kaput“, „Marija i Matek“, a pogotovo „Galeb“, u tome odzvanjaju hukom vremena, trajanjem i traganjem za istinom.
Autora ove knjige i „Banija boli“, sećanjem na svirepo nastradale kolege u „Našem ratu“: Zorana Amidžića, Sretana Ilića, Boru Petrovića i Dejana Milićevića. O njihovoj pogibiji kruže desetine verzija.
Bombardovanje NATO-alijanse na našu zemlju zatiče ga u Sjedinjenim Američkim Državama, pa u Kanadi, u Torontu, gde je pred dvadesetak hiljada Srba iz Ontarija, Otave, Montreala, Kvebeka, Vankuvera, pa i iz Detroita i drugih američkih gradova, govorio iz srca, iz dna duše.
Težnjom za pravim rečima i podesnim mislima, iako sučeljenim, ali povezanim osećanjima i procenom pravičnosti, ispisao je i redove za: „Molitvu za veš“, „Sinove Srpske“ i „Povratak u bombarovanu Srbiju“.
Priče iz „Vojnikove breskve“ i „Komada taina“ su pričane i prepričavane. Da ih nije zapisao, trajale bi dok je onih koji su ih doživeli ili onih kojima su prenete. Svestan je toga, ali i da pred roditelje i pred potomstvo ne bi mogao da izađe ukoliko bi one bile zanemarene, pogotovo, zaboravljene. Zato se i ovoga puta latio pera, što mu i te kako ide od ruke.
Zahvaljujući baš toj činjenici, ova Draganova dela su otvorena za nova čitanja i tumačenja, čime sebi obezbeđuje trajanje u vremenu, stalnu aktuelnost i neprolaznu svežinu.