Инфо

Берза

  • aero 790 ▲ 0,64%
  • dinnpb 3.500 ⚫ 0,00%
  • epen 14.084 ⚫ 0,00%
  • epin 2.760 ▲ 2,22%
  • gmon 2.500 ▼ -13,79%
  • kmbn 2.799 ▲ 1,60%
  • kmbnpb 1.171 ⚫ 0,00%
  • niis 725 ▲ 0,28%
  • svrl 595 ▼ -0,34%
  • tgas 11.800 ▼ -1,32%
(11. април 2019.)
Животна прича

Ко на брду ак` имало стоји...

Од своје 17. године чика Спале је члан Планинарско-смучарског друштва “Цер”. Прошао је бројне планине, а највиши врх који је освојио био је Мусала (2925 м) на планини Рила у Бугарској
Ко на брду ак` имало стоји...
Човек је од вајкада био део природе и нераскидиво повезан са њом, али са развојем цивилизације мењао се однос човека према природи и сада, као да више нису једно, већ у сталном ривалству и надметању у којем, наравно, човек губи корак. Повратак природи нам је свима потребан, повратак својој суштини и поверењу у поредак. Најбољи начин за то је, можда, планинарење.
Своју планинарску сагу испричао нам је седамдесетосмогодишњи Шапчанин, Спасоје Петровић.
-Још као ученик у Пољопривредној школи био сам непушач. Наставник Укропина је волео децу која не пуше, делио нам је бомбоне. Мене је посебно запазио јер сам био скроман, па ме је позвао да идем са њим на Цер, каже чика Спале који је, као дете из Метлића био фасциниран Цером јер га је јутрима посматрао како светли ако се спрема киша.
У то време свака школа је у својим редовима имала бар по једног наставника који се бавио планинарењем, па су они ученике водили са собом и развијали у њима љубав према природи. Тако се и наш саговорник заљубио у овај спорт.
- Када ме је наставник први пут одвео на Цер, још увек нисам био члан планинарског друштва, али сам се те 58. године учланио, а први излет као њихов члан имао сам са наставницима, који су и из других школа повели ученике, било нас је више од педесет. Био је то први Слет планинара на Церу, присећа се Спале кроз осмех.
Од тада па до данас, Спасоје је члан шабачког Планинарског друштва. Почетничка очараност природом развила се у љубав за цео живот, а оно што га је задржало у овом спорту више од 60 година је, како сам каже, осећај слободе у природи.
-Планинарске шетње су јединствена прилика да људи буду стално у вези са природом, да се слободно крећу, да их нико не јури да морају негде стићи у задато време. Нема сатова, нема бриге, саветује чика Спале.
Као најлепше туре из свог полувековног планинарског стажа памти оне на Гучево, Шар-планину, Шарену Букву код Лознице и Фрушку гору коју је, каже, небројено пута прошао уздуж и попреко. Углавном се иде на дводневне излете, осим ако је у питању нешто даљи пут, као што је то на Бјеласицу у Црној Гори. Најлепши део ове приче су дружења, нова познанства која прерастају у дугогодишња пријатељства, преко дана шетње по природи, а ноћу песма уз логорску ватру. Један од мноштва прелепих врхова које је наш саговорник освојио, уједно и највиши врх у његовој планинарској каријери је врх Мусала (2925м) на планини Рила у Бугарској.
-На Мусалу нас је ишло 82, пун аутобус на спрат. Само петоро, шесторо није се попело до врха, сви остали јесмо, упркос снегу и леду, дакле, били смо изузетне психичке и физичке спремности, каже чика Спале. Мусалу је освојио 2016. године, у својој седамдесет и шестој години, што говори о физичком и менталном здрављу и утицају који је овај спорт имао на њега.
Спасоје сматра да би млади требало да се прикључе планинарским друштвима и да просветари више негују културу боравка у природи, како би деци од малих ногу усадили љубав према излетима. Све заинтересоване позива да се учлане, сваког петка и суботе од 19 до 20 часова у Планинарском дому у Великом парку.
Планинари немају никакву посебну врсту обуке, за почетак довољно је да слушају савете искуснијих и да се не одвајају од друштва, нарочито у зимским турама које због дубоког снега могу бити опасне. Оно што чланове држи на окупу је поверење, а постоје и неписана правила понашања, нека врста кодекса којег се држе планинари, а односи се углавном на поштовање природе, при чему се они доста разликују од излетника. Планинари знају како се треба односити према природи, смеће се не сме бацати и остављати иза себе, за њих је култура понашања једна од најважнијих ставки.
Однос човека и природе актуелна је тема савременог света. Да ли је човек у стању да укроти природу, или је ипак она јача? Показало се да човек може да укроти природу, али увек, пре или касније, на своју штету. Оно што учинимо природи, враћа нам се на најразличитије начине, стога треба бити обазрив и имати страхопоштовање према њој, оно које осетимо када стојимо на врху неког пропланка и схватимо колико смо мали и немоћни.
“Ко на брду ак` имало стоји, више види но онај под брдом” рекао је Његош за мудре људе, но, ову крилатицу можемо употребити и у нашој причи. Сасвим је сигурно да више виде они који се пењу на кровове света, и који су имали задовољство да пејзаже и градове искусе из птичије перспективе, од нас који смо утонули у рутину коју неко, можда и у овом тренутку, посматра са висине неког планинског врха као кошницу у којој се устумарао забринути рој.
У планини никад не знаш шта те очекује
Још је живо сећање чика Спала на Игмански марш 82. године, који је бројао око 3000 учесника.
-Уз планину која је била завејана, хватали смо се за дрвеће па се пењали. Цео дан смо пешачили, од 6 ујутру до 9 увече, снег је био тако дубок да се упадало до кукова, а када се заглавите у снегу, као што смо ми тад, не може се напред изаћи, већ се мора повлачити у назад. Тако смо некако дошли до хрватског села Кијево, где је дошла војска и превезли су нас до железничке станице у Сарајеву, присећа се чика Спале игманске авантуре.
Н. Марјановић

Најновији број

23. мај 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa