Berza

  • aero 850 ▲ 0,59%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fint 554 ▼ -1,07%
  • fito 2.900 ▲ 0,03%
  • impl 3.300 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.700 ▼ -1,71%
  • niis 690 ▲ 0,73%
  • rso19186 104,79 ▲ 0,13%
  • svrl 520 ⚫ 0,00%
  • vbse 2.000 ⚫ 0,00%
(11. april 2019.)
Životna priča

Ko na brdu ak` imalo stoji...

Od svoje 17. godine čika Spale je član Planinarsko-smučarskog društva “Cer”. Prošao je brojne planine, a najviši vrh koji je osvojio bio je Musala (2925 m) na planini Rila u Bugarskoj
Ko na brdu ak` imalo stoji...
Čovek je od vajkada bio deo prirode i neraskidivo povezan sa njom, ali sa razvojem civilizacije menjao se odnos čoveka prema prirodi i sada, kao da više nisu jedno, već u stalnom rivalstvu i nadmetanju u kojem, naravno, čovek gubi korak. Povratak prirodi nam je svima potreban, povratak svojoj suštini i poverenju u poredak. Najbolji način za to je, možda, planinarenje.
Svoju planinarsku sagu ispričao nam je sedamdesetosmogodišnji Šapčanin, Spasoje Petrović.
-Još kao učenik u Poljoprivrednoj školi bio sam nepušač. Nastavnik Ukropina je voleo decu koja ne puše, delio nam je bombone. Mene je posebno zapazio jer sam bio skroman, pa me je pozvao da idem sa njim na Cer, kaže čika Spale koji je, kao dete iz Metlića bio fasciniran Cerom jer ga je jutrima posmatrao kako svetli ako se sprema kiša.
U to vreme svaka škola je u svojim redovima imala bar po jednog nastavnika koji se bavio planinarenjem, pa su oni učenike vodili sa sobom i razvijali u njima ljubav prema prirodi. Tako se i naš sagovornik zaljubio u ovaj sport.
- Kada me je nastavnik prvi put odveo na Cer, još uvek nisam bio član planinarskog društva, ali sam se te 58. godine učlanio, a prvi izlet kao njihov član imao sam sa nastavnicima, koji su i iz drugih škola poveli učenike, bilo nas je više od pedeset. Bio je to prvi Slet planinara na Ceru, priseća se Spale kroz osmeh.
Od tada pa do danas, Spasoje je član šabačkog Planinarskog društva. Početnička očaranost prirodom razvila se u ljubav za ceo život, a ono što ga je zadržalo u ovom sportu više od 60 godina je, kako sam kaže, osećaj slobode u prirodi.
-Planinarske šetnje su jedinstvena prilika da ljudi budu stalno u vezi sa prirodom, da se slobodno kreću, da ih niko ne juri da moraju negde stići u zadato vreme. Nema satova, nema brige, savetuje čika Spale.
Kao najlepše ture iz svog poluvekovnog planinarskog staža pamti one na Gučevo, Šar-planinu, Šarenu Bukvu kod Loznice i Frušku goru koju je, kaže, nebrojeno puta prošao uzduž i popreko. Uglavnom se ide na dvodnevne izlete, osim ako je u pitanju nešto dalji put, kao što je to na Bjelasicu u Crnoj Gori. Najlepši deo ove priče su druženja, nova poznanstva koja prerastaju u dugogodišnja prijateljstva, preko dana šetnje po prirodi, a noću pesma uz logorsku vatru. Jedan od mnoštva prelepih vrhova koje je naš sagovornik osvojio, ujedno i najviši vrh u njegovoj planinarskoj karijeri je vrh Musala (2925m) na planini Rila u Bugarskoj.
-Na Musalu nas je išlo 82, pun autobus na sprat. Samo petoro, šestoro nije se popelo do vrha, svi ostali jesmo, uprkos snegu i ledu, dakle, bili smo izuzetne psihičke i fizičke spremnosti, kaže čika Spale. Musalu je osvojio 2016. godine, u svojoj sedamdeset i šestoj godini, što govori o fizičkom i mentalnom zdravlju i uticaju koji je ovaj sport imao na njega.
Spasoje smatra da bi mladi trebalo da se priključe planinarskim društvima i da prosvetari više neguju kulturu boravka u prirodi, kako bi deci od malih nogu usadili ljubav prema izletima. Sve zainteresovane poziva da se učlane, svakog petka i subote od 19 do 20 časova u Planinarskom domu u Velikom parku.
Planinari nemaju nikakvu posebnu vrstu obuke, za početak dovoljno je da slušaju savete iskusnijih i da se ne odvajaju od društva, naročito u zimskim turama koje zbog dubokog snega mogu biti opasne. Ono što članove drži na okupu je poverenje, a postoje i nepisana pravila ponašanja, neka vrsta kodeksa kojeg se drže planinari, a odnosi se uglavnom na poštovanje prirode, pri čemu se oni dosta razlikuju od izletnika. Planinari znaju kako se treba odnositi prema prirodi, smeće se ne sme bacati i ostavljati iza sebe, za njih je kultura ponašanja jedna od najvažnijih stavki.
Odnos čoveka i prirode aktuelna je tema savremenog sveta. Da li je čovek u stanju da ukroti prirodu, ili je ipak ona jača? Pokazalo se da čovek može da ukroti prirodu, ali uvek, pre ili kasnije, na svoju štetu. Ono što učinimo prirodi, vraća nam se na najrazličitije načine, stoga treba biti obazriv i imati strahopoštovanje prema njoj, ono koje osetimo kada stojimo na vrhu nekog proplanka i shvatimo koliko smo mali i nemoćni.
“Ko na brdu ak` imalo stoji, više vidi no onaj pod brdom” rekao je Njegoš za mudre ljude, no, ovu krilaticu možemo upotrebiti i u našoj priči. Sasvim je sigurno da više vide oni koji se penju na krovove sveta, i koji su imali zadovoljstvo da pejzaže i gradove iskuse iz ptičije perspektive, od nas koji smo utonuli u rutinu koju neko, možda i u ovom trenutku, posmatra sa visine nekog planinskog vrha kao košnicu u kojoj se ustumarao zabrinuti roj.
U planini nikad ne znaš šta te očekuje
Još je živo sećanje čika Spala na Igmanski marš 82. godine, koji je brojao oko 3000 učesnika.
-Uz planinu koja je bila zavejana, hvatali smo se za drveće pa se penjali. Ceo dan smo pešačili, od 6 ujutru do 9 uveče, sneg je bio tako dubok da se upadalo do kukova, a kada se zaglavite u snegu, kao što smo mi tad, ne može se napred izaći, već se mora povlačiti u nazad. Tako smo nekako došli do hrvatskog sela Kijevo, gde je došla vojska i prevezli su nas do železničke stanice u Sarajevu, priseća se čika Spale igmanske avanture.
N. Marjanović

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa