Preslave nasledile hajdučka gošćenja

Bogata trpeza, umesto hajdučkih slavlja, priprema se danas za Vaskrs, uglavnom radi što svečanijeg dočeka rođaka, kumova, prijatelja... Naravno, nazdravlja se za srećno novo leto i berićet kuće. Prvog dana, Vaskrs “štafetu” prihvataju Drenovčani. Oni otvaraju sezonu preslavljanja, a već u ponedeljak, drugog dana Vaskrsa prihvataju Metkovci. I tako redom. Svako selo ima svoju preslavu i običaje koji se vekovima čuvaju i prenose na mlađe.

NEIZOSTAVNO
GOSTOPRIMSTVO
Ikonografija je svugde slična. Kapije na širokim mačvanskim dvorištima su uglavnom širom otvorene. Domaćini sveže izbrijani u novom odelu i s šeširom na glavi, na kućnom pragu iščekuju goste. Domaćini se raduju punim automobilima. Glasno razmišljaju, dobro bi bilo da svi, posebno najviđeniji gosti dođu. Pripremljeno je mnogo hrane. Šteta bi bilo da se ne pojede. Desetak dana je bilo mobilno stanje.
Ograda je sveže ofarbana. Zidovi mirišu na novi kreč. Trava na dvorištu strogo “podšišana”, kao na nekom urednom fudbalskom igralištu.
Žene su znatno ranije počele spremanje sitnih kolača i vaskršnjih torti. Muškarci pripremaju prasad, jagnjad i piće. Nema da nema. Posebno u Mačvi, oduvek je za preslavu i kakvo drugo važno gošćenje moralo svega da ima. Tu ni jedan domaćin ne štedi ni novca ni truda, a posle kako bude.
Gosti se kao po nekakvom nepisanom pravilu prvo malo zadrže na dvorištu. Potom malo razgledaju štalu. Onda slede komentari šta je danas, a kako je nekad bilo.
U gostinjskoj sobi, koja se nekad zvala odžaklija se poslužuje. Prilikom okupljanja za bogatom trpezom, prvo se čeka kum. Za sofrom započinje priča, obično o zdravlju, novoj letini otkupu svinja i mleka, školovanju dece... A kad potom krene ručak, razgovori malo utihnu, a redosled iznošenja jela za sto se zna. . Prvo supa, pa kuvanje, pihtije, sarma, prasetina i jagnjetina... Piće je po želji, a spisak ponuđenog podugačak.
Pokloni koje donose gosti su neizostavni, a njima se najviše raduju deca. Ona često znaju satima da “obleću” oko nekog zaboravnog gosta, nebi li ga tako podsetili na nepisano pravilo donošenja poklona.
Kod starijih porodica još uvek se zadržao običaj spremanja “milošte”. Ona se daje gostima prilikom odlaska, a sastoji se uglavnom od najboljih delova pečenog praseta ili jagnjeta i najslađih kolača.
- To nije tako loše. Iz “milošte”, odnosno novinske hartije kojom su bili zavijeni kolači, saznao sam da izlazi zavičajni list i pročitao dosta zanimljivih vesti iz njega, kaže Zoran Zorbić, advokat iz Klenja, koji danas živi i radi u Beogradu.

DUKATI RADI
PRESTIŽA
Značaj nekadašnjih preslava neuporediv je sa današnjim. To je bila jedinstvena prilika da se ljudi okupe, razmene mišljenja uz raznovrsne poslastice.
Budući da ranije putevi nisu bili asfaltirani, a autobuski saobraćaj redak, na preslave se dolazilo često dobro naglancanim šinskim kolima, fijakerima ili čezama. Konje su za tu priliku specijalno pripremali, tako da ih komšije i domaćini duž puta mogu dobro videti.
- Ne kao ovo danas. Sednu svi u automobil pa se i ne vide, ni kako je ko obučen ni našminkan. “Prolete” pored nas, da nismo u stanju ni da ih prebrojimo, kaže starina Milan Arsenović iz Ševarica i dodaje da je nekada bilo sasvim drugačije.
- Na vašaru su, primera radi, okupljanja bila mnogo veća. Gosti su stizali da se prošetaju i odigraju kolo. Momci i devojke često u narodnim nošnjama, okićeni dukatima, da se vidi ko je ko i kakav miraz nosi. Dešavalo se i da neka devojka pravo sa vašara odbegne voljenom. Roditelji su se često protivili, ali vreme bi to izlečilo.
Bilo kako bilo ali preslave su nadživele vekove, zabrane i razne režime i ostale kao mozaik bogate srpske riznice.