SELO NEKAD I SAD
Frula
Pred uskršnje i prvomajske praznike Letnjikovvac oživi raskošem boja i prelepim ambijentom uramljenim nestvarnim hramom Gospodnjim.
I u tom ambijentu na jednoj od klupa krete priča starina o selu nekad i sad uz tvrdnju da je nekada, Letnjikovac bio žirovnjak trgovaca mangulica, a sa kupcima preko Save čak do Pešte... Jedan od sagovornika u narodnoj nošnji i šiljkanima od deda nasleđenim uz frulu i dvojnice kretao i priču i pesmu. Putovalo se taljigama sa brda do centra varoši lepo pa se i to u ram priče utka i uporedi sa rajem od izletišta u dane današnje. Tu redovno dolaze i brojni posetioci iz sela Pocerine i Posavotamnave iz bašta svojih pobrđa u diku grada. A onda dođe na red frula i arija “Ej čija frula ovim selom svira ...“ Nadahnuti starac vedra duha zadenu i priču uz smeh već brojnih slušalaca tradicije. U selu podno Cera kršni momak i devojka živeli zabranjenu ljubav a viđali se u napuštenom majdanu. A kada određivala frula koju je slavujski nesrećno svirao momak za ženidbu. I tako tekla svirka siromaha koju je slušao kradom i gazda koji je plaćao u mehani da mu se ista pesma svira jer pradeda je krčio obale i prehranjivao sedam čeljadi. Znao je i oplakati kraj pesme ali se nije mogao pomiriti da mu se ćer jedinica uda za siromu pa smisli podli plan. Urušiti majdan i rešiti se glavobolje. Ali život je hteo da mu ćer umakne pogledu i nestane u istom majdanu gde je dragi čekao kada su brojne sluge ostvarivale plan o rušenju ulaza i pravljenju ljubavne grobnice. Očevom grubom dušom stvorene za bol večni. Pomno slušali mladi a onda starina započe na dvojnicama vedre ženibene pesme i sve se vrati u vedri duh prisećanja.
Uporediše vršnjaci i dane sadašnje kada se ašik prostor čini beskrajnim ali je malo i devojaka i momaka a frulu tek retki sviraju. Tek i dani današnji imaju svoje priče gde nošnja od dedova nasleđena mami podsmeh a muzika kič komentare o nezrelosti onih koji tako žive. Tek u Posavotamnavi dvoje se zavole i tri anđela stvore ali ih zbrisa vreo vetar mržnje koju iznedri zavidna komšinica bolujući godinama od sloge koja je petočlanu porodicu krasila. Isprede priču da se opet frulom još mlad čovek dogovara o viđenju sa udovicom i u samo jednoj noći izgore čatrlja u njoj vascela porodica. Pričalo se potom da je i zla ni majka ni devojka bolovala od glave i u viru skončala pričajući o toj noći godinama...
Prelepi dani i prijatne noći oko praznika šire opet po predanju dušu i tu i verujući i oni drugi nađu svoje parče neba. Bivalo je i nekad i sad i događaja i frula i pesama ali uglavnom tužnih jer čovek ih je upijao samo ako pouku nose a opet ona se samo iz muke rađa. Tako i nekdašnji žirovnjak kupaca iz Pešte i sadašnji raj za u dobroj meri odsutne duše usled ritma života samo su ram priče koja i nema kraja.
Koliko god pesma i toplo zvučala i lepo i lepšim činila a dvojnica toplinu duplom činila od Gospoda dano ne bledi poput drveća i trave ali radoznalosti mlađarije koja se okuplja oko starina koje pod gunjem imaju frule starije od Američke istorije. Podatak koji često u selima koriste kao i priču o Đurđevskim kišama koje slede i koje vode u godinu blagodeti koju su opet najbolje razumeli siromasi. I tek onda se može ući u trag smislu pesme “Ej čija frula ovim šorom svira...”
A dok je sveta i veka biće i šora i pesme pa i frula ali daće Bog i Letnjikovca koji sada jeste deo grada i ponos ali eto vraća i sećanja koji za sada stari prenose a mi eto nudimo na sud da se ne zaboravi.
I ne mora biti pesma Ej čija frula...
I u tom ambijentu na jednoj od klupa krete priča starina o selu nekad i sad uz tvrdnju da je nekada, Letnjikovac bio žirovnjak trgovaca mangulica, a sa kupcima preko Save čak do Pešte... Jedan od sagovornika u narodnoj nošnji i šiljkanima od deda nasleđenim uz frulu i dvojnice kretao i priču i pesmu. Putovalo se taljigama sa brda do centra varoši lepo pa se i to u ram priče utka i uporedi sa rajem od izletišta u dane današnje. Tu redovno dolaze i brojni posetioci iz sela Pocerine i Posavotamnave iz bašta svojih pobrđa u diku grada. A onda dođe na red frula i arija “Ej čija frula ovim selom svira ...“ Nadahnuti starac vedra duha zadenu i priču uz smeh već brojnih slušalaca tradicije. U selu podno Cera kršni momak i devojka živeli zabranjenu ljubav a viđali se u napuštenom majdanu. A kada određivala frula koju je slavujski nesrećno svirao momak za ženidbu. I tako tekla svirka siromaha koju je slušao kradom i gazda koji je plaćao u mehani da mu se ista pesma svira jer pradeda je krčio obale i prehranjivao sedam čeljadi. Znao je i oplakati kraj pesme ali se nije mogao pomiriti da mu se ćer jedinica uda za siromu pa smisli podli plan. Urušiti majdan i rešiti se glavobolje. Ali život je hteo da mu ćer umakne pogledu i nestane u istom majdanu gde je dragi čekao kada su brojne sluge ostvarivale plan o rušenju ulaza i pravljenju ljubavne grobnice. Očevom grubom dušom stvorene za bol večni. Pomno slušali mladi a onda starina započe na dvojnicama vedre ženibene pesme i sve se vrati u vedri duh prisećanja.
Uporediše vršnjaci i dane sadašnje kada se ašik prostor čini beskrajnim ali je malo i devojaka i momaka a frulu tek retki sviraju. Tek i dani današnji imaju svoje priče gde nošnja od dedova nasleđena mami podsmeh a muzika kič komentare o nezrelosti onih koji tako žive. Tek u Posavotamnavi dvoje se zavole i tri anđela stvore ali ih zbrisa vreo vetar mržnje koju iznedri zavidna komšinica bolujući godinama od sloge koja je petočlanu porodicu krasila. Isprede priču da se opet frulom još mlad čovek dogovara o viđenju sa udovicom i u samo jednoj noći izgore čatrlja u njoj vascela porodica. Pričalo se potom da je i zla ni majka ni devojka bolovala od glave i u viru skončala pričajući o toj noći godinama...
Prelepi dani i prijatne noći oko praznika šire opet po predanju dušu i tu i verujući i oni drugi nađu svoje parče neba. Bivalo je i nekad i sad i događaja i frula i pesama ali uglavnom tužnih jer čovek ih je upijao samo ako pouku nose a opet ona se samo iz muke rađa. Tako i nekdašnji žirovnjak kupaca iz Pešte i sadašnji raj za u dobroj meri odsutne duše usled ritma života samo su ram priče koja i nema kraja.
Koliko god pesma i toplo zvučala i lepo i lepšim činila a dvojnica toplinu duplom činila od Gospoda dano ne bledi poput drveća i trave ali radoznalosti mlađarije koja se okuplja oko starina koje pod gunjem imaju frule starije od Američke istorije. Podatak koji često u selima koriste kao i priču o Đurđevskim kišama koje slede i koje vode u godinu blagodeti koju su opet najbolje razumeli siromasi. I tek onda se može ući u trag smislu pesme “Ej čija frula ovim šorom svira...”
A dok je sveta i veka biće i šora i pesme pa i frula ali daće Bog i Letnjikovca koji sada jeste deo grada i ponos ali eto vraća i sećanja koji za sada stari prenose a mi eto nudimo na sud da se ne zaboravi.
I ne mora biti pesma Ej čija frula...
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
