SELO NEKAD I SAD
Panj i gljive
Najradosniji hrišćanski praznik u dane odevene radošću i dobrotom te pomirljivim odnosom ka svemu i toplotom prema najbližima odveo nas je tragom mudre vremešne starine u Pocerinu. Kuća trošna, među retkim odžaklijama i crvena jaja uz plam vremešne peći dočekaše nas i umiše istinskim mirom.
Da se i vaistinu rodi sve što se lepim da nazvati postara se starina podsećanjem na svoje pretke i običaje. Bila tu i nana Ikonija koja je umela lepinje i đakonije uz jaja čeljadi pa i suvih šljiva i tako redom darovati a đed Stevan sedeo na tronošcu u uglu kraj vatre i čekao da se deca okupe. A onda iz priče u priču sedlao konje i bele i vrane i stada bela i đeda u gunju i vunenim čarapama i leti i zimi i besedio o onome što mora doći i što tako lepo beše.
Znalo se i ko je u prednjem čelu i ko čarape sazuva i ko noge pere i veš pegla u bakinoj od miraza pegli na ćumur i ko... Legenda veli, počinjao, da se u selu braća, gazde, zavadiše oko livadice sa izvorom pitke lekovite vode do na krv. Samo se čekala prilika za zlo i tako iz leta u leto. Brat stariji imao ćer jedinicu koja strica nije smela ni pogledati. I kićene svate dočekala pogledavši u susednu avliju gde stric, strina i tri brata sede suznih očiju u seku koji tuđin izvodi pred kićene svate. Prolazila leta, a u domu nikako da osvane plač dečiji da se zaljulja kolevka. Izmače i decenija strpljenja, spremao se i rat, braća već ostarila a mržnja rasla. Tek mlađi usni da posečeno voće u napadu mržnje kraj livadice treba zameniti novim. Zborila prabaka Zagorka uporno danima, letima. I kradom sačeka zeta i reče mu to. Sa jeseni posadiše jabuku i krušku i gle Božijeg ukaza! Već umorna od čekanja sinovica rodi blizance, a prababa Zagorka nesta iz sna. Deca rasla i porasla ali najviše volela da se igraju u livadici i okrepe na izvoru. Anđelija i Anđelko ponajviše voleli đeda iz susedne avlije ali kradom. Sve dok ih đed rođeni ne vide kako mu u igri čupaju brke i miluju pogledom. Zasuzi oko već starine i oko Uskrsa ostavi štap na međi i pođe bratu u zagrljaj. Mržnja izgubi bitku a sloga okiti svakim berićetom imanja a na livadici se okupljala nova deca i kitnjasti smeh orio letima, zatvarala se stranica legende.
A sada zborio stari u jednoj od kuća stasali mladi i okupljali se u trošnoj kući ali đeda niko ni da pogleda. Ni stariji da ga za savet pripitaju niti bilo šta prozbore. On se krio uz magazu i zamišljeno zurio u daljinu. Tek jednog dana priđe mu postarija rođaka i Boga nazva a on suzna oka samo promrmlja da panj ne vide a pečurke kite svakakvom pažnjom i opet odluta u daljinu.
Vele u par susednih sela da se i sada o godovima priča o ovim rečima i meri koliko je novo vreme ukinulo svaki trag onoga što drugi narodi neguju, već smo stigli da se od panja učini čovek u daljini ali su se i gljive proredile, dodaju oni koji umeju videti sutra. Tek ponegde se čuje dečiji plač ali oko starina se retko ko okuplja. Da čuje i da kako vele ume čime da svetuje dolazeće jer tvrde stari dok ne umolimo dobrotom da zlo nestane biće ga ili što će možda posle ovih reči neko prepoznati da moramo videti i panj i gljive da bi smo izmirili i vremena ali i sebe sa sobom.
Put u Pocerinu uz vaskršnje mirise svevremene, učinio je da u povratku u šumarcima potražimo pogledom i panj i gljive. I apsurda li, panjeva sasuhlih smo se nagledali ali gljiva tek ponegde. Isečene su šume starina a ognjišta pogasila.Uz pouku, ne da se videti ma koliko gljiva bilo da i panj drema i nosi koren i gljiva samih. Nastavak ove priče prepuštamo Vama...
Da se i vaistinu rodi sve što se lepim da nazvati postara se starina podsećanjem na svoje pretke i običaje. Bila tu i nana Ikonija koja je umela lepinje i đakonije uz jaja čeljadi pa i suvih šljiva i tako redom darovati a đed Stevan sedeo na tronošcu u uglu kraj vatre i čekao da se deca okupe. A onda iz priče u priču sedlao konje i bele i vrane i stada bela i đeda u gunju i vunenim čarapama i leti i zimi i besedio o onome što mora doći i što tako lepo beše.
Znalo se i ko je u prednjem čelu i ko čarape sazuva i ko noge pere i veš pegla u bakinoj od miraza pegli na ćumur i ko... Legenda veli, počinjao, da se u selu braća, gazde, zavadiše oko livadice sa izvorom pitke lekovite vode do na krv. Samo se čekala prilika za zlo i tako iz leta u leto. Brat stariji imao ćer jedinicu koja strica nije smela ni pogledati. I kićene svate dočekala pogledavši u susednu avliju gde stric, strina i tri brata sede suznih očiju u seku koji tuđin izvodi pred kićene svate. Prolazila leta, a u domu nikako da osvane plač dečiji da se zaljulja kolevka. Izmače i decenija strpljenja, spremao se i rat, braća već ostarila a mržnja rasla. Tek mlađi usni da posečeno voće u napadu mržnje kraj livadice treba zameniti novim. Zborila prabaka Zagorka uporno danima, letima. I kradom sačeka zeta i reče mu to. Sa jeseni posadiše jabuku i krušku i gle Božijeg ukaza! Već umorna od čekanja sinovica rodi blizance, a prababa Zagorka nesta iz sna. Deca rasla i porasla ali najviše volela da se igraju u livadici i okrepe na izvoru. Anđelija i Anđelko ponajviše voleli đeda iz susedne avlije ali kradom. Sve dok ih đed rođeni ne vide kako mu u igri čupaju brke i miluju pogledom. Zasuzi oko već starine i oko Uskrsa ostavi štap na međi i pođe bratu u zagrljaj. Mržnja izgubi bitku a sloga okiti svakim berićetom imanja a na livadici se okupljala nova deca i kitnjasti smeh orio letima, zatvarala se stranica legende.
A sada zborio stari u jednoj od kuća stasali mladi i okupljali se u trošnoj kući ali đeda niko ni da pogleda. Ni stariji da ga za savet pripitaju niti bilo šta prozbore. On se krio uz magazu i zamišljeno zurio u daljinu. Tek jednog dana priđe mu postarija rođaka i Boga nazva a on suzna oka samo promrmlja da panj ne vide a pečurke kite svakakvom pažnjom i opet odluta u daljinu.
Vele u par susednih sela da se i sada o godovima priča o ovim rečima i meri koliko je novo vreme ukinulo svaki trag onoga što drugi narodi neguju, već smo stigli da se od panja učini čovek u daljini ali su se i gljive proredile, dodaju oni koji umeju videti sutra. Tek ponegde se čuje dečiji plač ali oko starina se retko ko okuplja. Da čuje i da kako vele ume čime da svetuje dolazeće jer tvrde stari dok ne umolimo dobrotom da zlo nestane biće ga ili što će možda posle ovih reči neko prepoznati da moramo videti i panj i gljive da bi smo izmirili i vremena ali i sebe sa sobom.
Put u Pocerinu uz vaskršnje mirise svevremene, učinio je da u povratku u šumarcima potražimo pogledom i panj i gljive. I apsurda li, panjeva sasuhlih smo se nagledali ali gljiva tek ponegde. Isečene su šume starina a ognjišta pogasila.Uz pouku, ne da se videti ma koliko gljiva bilo da i panj drema i nosi koren i gljiva samih. Nastavak ove priče prepuštamo Vama...
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
25. april 2024.
