ODLAZAK U PENZIJU NAČELNIKA ODELjENjA
ZA VANREDNE SITUACIJE MR FADILjA NEZIRIJA
ZA VANREDNE SITUACIJE MR FADILjA NEZIRIJA
Radni vek posvećen spasavanju života
Odgajen sam na vojnički način. Ne spartanski, ali patrijarhalno. Uniforma je za mene svetinja. Bila je i za mog oca i za brata je. Tako je i po majčinoj liniji. Bilo je u familiji još stričeva i ujaka koji su bili vojna lica, priča Neziri
Na svoj 65. rođendan, posle 43 godine staža, u penziju je otišao načelnik Odeljenja za vanredne situacije potpukovnik policije magistar Fadilj Neziri. Radni vek proveo je služeći građanima, spasavajući tuđe živote, neretko rizikujući svoj. Odrastao je u porodici gde se uniforma smatrala svetinjom, pa je tako bilo i logično koji će put odabrati. Iako se školovao za profesionalnog vojnika, ubrzo je shvatio da radeći na poslovima zaštite i spasavanja može još više da doprinese dobrobiti društva.
Oficirsku školu završio je u Zadru kao četvrti u rangu. Stažirao je u Sarajevu gde je pukovnik Bogdan Drača primetio da će biti dobar starešina i predložio mu da se aktivira. Poslušao ga je i za mesto službovanja dobio Vršac.
Sudbonosna poplava
Presudni trenutak u Nezirijevoj karijeri bile su poplave u Južnom Banatu 1979. na 1980. godinu.
-Sa svojom jedinicom sam učestvovao na spasavanju stanovništva i tada sam video da mogu da budem još korisniji za državu. Odlučio sam da “skinem uniformu“ i upisao sam Fakultet za odbranu i zaštitu sa specijalizacijom: zaštita i spasavanje od svih vrsta elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća i ratnih opasnosti. Na postdiplomskim studijama takođe sam izabrao zaštitu i spasavanje, objašnjava Neziri.
Bilo je to zlatno doba civilne zaštite, a predvojnička obuka je bila obavezan predmet na svim nivoima školovanja. Kada je magistrirao želja mu je bila da na višim školama u Šapcu predaje ovaj predmet. Kao radnik Ministarstva odbrane bio je predavač vanškolskoj omladini, odnosno mladima sa seoskog područja koji nisu nastavili srednjoškolsko obrazovanje. Sa svojim učenicima 1982. godine osvojio je treće mesto na republičkom takmičenju.
-Predmet je ukinut 1993. godine. Posle ratnih dešavanja '90-ih godina civilna zaštita je mogla da se razvije još bolje. Doneli smo novi zakon i imali sistem odbrane i zaštite koji sada ima Ruska Federacija, ali napustili smo taj koncept iz nerazumljivih razloga. Kada smo prešli u Ministarstvo unutrašnjih poslova, formiranjem Sektora za vanredne situacije, civilna zaštita je krenula da se razvija u boljem smeru. Zahvaljujući ministru Nebojši Stefanoviću i načelniku sektora Predragu Mariću sistem zaštite i spasavanja je u mnogo boljem položaju. Prošle godine je počelo intenzivno opremanje vatrogasno-spasilačkih jedinica i obuke u inostranstvu. Jedinice civilne zaštite su za sada tu da pomognu vatrogasno-spasilačkim jedinicama, priča Neziri.
Kao veliki rusofili, njihov sistem zaštite i spasavanja smatra najboljim na svetu, a 2016. godine mu se ispunila želja da u Moskvi stiče nova znanja. Završio je kurs za upravljanje u vanrednim situacijama i rukovođenje u vanrednim situacijama na lokalnom nivou.
Ekspert za rizik
Iako poseduje posebno znanje u svim oblastima spasavanja, posebno je stručan za spasavanje iz poplava, a najveći je poznavalac neeksplodiranih ubojnih sredstava na teritoriji koju pokriva Odeljenje za vanredne situacije Šabac.
-Najviše me je privukao taj rizičan posao zaštite i spasavanja od neeksplodiranih ubojnih sredstava, koje čine različita minsko-eksplozivna sredstva, odnosno sve vrste bombi i raketa. Od 1985. godine sam bio član Komisije za uništavanje NUS pri opštinskom Sekretarijatu za narodnu odbranu. Tokom karijere sam uništio više od 500 komada NUS-a, sa timovima i ekipama više od 5.000 različitih NUS, kaže Neziri.
Tokom ratova '90-ih nalazio se na mestu načelnika Štaba za civilnu zaštitu, kao operativac na terenu. Dočekivao je izbegle iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a u „Zorkinoj“ hali je bio prihvatni centar. Organizovao je osmatračke službe, pomagali su JNA i formirali operativni centar koji je imao informacije gde se nalaze vojnici iz Šapca koji su na ratištu.
Za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, više od 2.000 rezervista civilne zaštite odazvalo se da pomogne. Neziri je bio imenovan za pomoćnika načelnika okružno-opštinskog štaba, a pokojni Dušan Milošević, kao načelnik Okruga bio je komandant. Sprovodili su zaštitno-preventivne mere: sklanjali stanovništvo, uzbunjivali, zbrinjavali izbegle.
Čovek sa devet života
Smatra da se samo budala ničega ne plaši, a tokom više od četiri decenije rada nekoliko puta je gledao smrti u oči. Navodi da je još kada je bio u aktivnoj vojnoj službi, tokom gađanja bojevom bombom spasao život vojniku koji je nespretno bacio bombu, tako što ga je ubacio u rov i legao preko njega.
Seća se i kada je 1984. godine vojska šest sati probijala snežne smetove do Rumske raskrsnice, gde su bila zarobljena dva autobusa „7. jula“. Tada se okliznuo sa tenka i zamalo završio pod gusenicama.
Svi pamte akcident sa cisternom amonijaka koji je isticao i ugrozio čitav grad 1986. godine. Lokalne službe tada nisu imale adekvatne zaštitne maske, a Neziri je uprkos tome pokušao da dođe do ventila i isparenja su ga gotovo onesvestila.
Tokom bombardovanja, na Jalovik su izručene kasetne bombe. Šestočlana ekipa Ministarstva odbrane i MUP, u kojoj je bio i Fadilj Neziri, tokom dva dana je uništila 45 bombi. Pritom, nisu znali sa čim imaju posla, nego su improvizovali. Tek naknadno su saznali da takve bombe postoje sa pet vrsta upaljača. Pukom srećom i talentom za snalaženje niko od njih nije povređen.
Kao posebno dramatičnu, Neziri pamti i situaciju kada je 2000. godine iz Dobrave koja se izlila u Oridu spasavao stariji bračni par, njihove dve koze i dve ovce.
Istorija i tradicija
-Odgajen sam na vojnički način. Ne spartanski, ali patrijarhalno. Uniforma je za mene svetinja. Bila je i za mog oca i za brata je. Tako je i po majčinoj liniji. Bilo je u familiji još stričeva i ujaka koji su bili vojna lica, priča Neziri.
Inače, Fadiljov otac, Afiz, rođen je u selu Brevenik u opštini Orlane na Kosovu i Metohiji. Za sebe je govorio da je Kosovar, odnosno Albanac sa Kosova ili Šiptar. Kao mlad milicioner, posle završene srednje škole u Sremskoj Kamenici, dobio je mesto službovanja u Ribarima gde je tada bila stanica policije. Tu se oženio Vidosavom, rođenom Đurđević. Fadilja su dobili 1954. godine, a godinu dana kasnije još jednog sina, koji je takođe za svoj poziv odabrao vojsku.
Fadilj takođe ima dva sina. Nisu se opredelili za uniformu, ali je mlađi, Bojan, kao fudbaler uspešno nosio dres reprezentacije.
Odlikovan je Medaljom za vojne zasluge i nosilac je Zlatne značke SFRJ.
I u penziji spreman da pomogne
-Penzionerske dane planiram da provodim sa porodicom i koliko budem mogao da putujem. Imam dva unuka i unuku i njima ću se posvetiti. Proveo sam u ovom, veoma specifičnom poslu, dve trećine života. Teško je sada izaći iz toga. Za sve što budem potreban mlađim kolegama stojim na usluzi. Tu sam za svakog kome mogu da koriste moje znanje i iskustvo, kaže Fadilj Neziri.
Oficirsku školu završio je u Zadru kao četvrti u rangu. Stažirao je u Sarajevu gde je pukovnik Bogdan Drača primetio da će biti dobar starešina i predložio mu da se aktivira. Poslušao ga je i za mesto službovanja dobio Vršac.
Sudbonosna poplava
Presudni trenutak u Nezirijevoj karijeri bile su poplave u Južnom Banatu 1979. na 1980. godinu.
-Sa svojom jedinicom sam učestvovao na spasavanju stanovništva i tada sam video da mogu da budem još korisniji za državu. Odlučio sam da “skinem uniformu“ i upisao sam Fakultet za odbranu i zaštitu sa specijalizacijom: zaštita i spasavanje od svih vrsta elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća i ratnih opasnosti. Na postdiplomskim studijama takođe sam izabrao zaštitu i spasavanje, objašnjava Neziri.
Bilo je to zlatno doba civilne zaštite, a predvojnička obuka je bila obavezan predmet na svim nivoima školovanja. Kada je magistrirao želja mu je bila da na višim školama u Šapcu predaje ovaj predmet. Kao radnik Ministarstva odbrane bio je predavač vanškolskoj omladini, odnosno mladima sa seoskog područja koji nisu nastavili srednjoškolsko obrazovanje. Sa svojim učenicima 1982. godine osvojio je treće mesto na republičkom takmičenju.
-Predmet je ukinut 1993. godine. Posle ratnih dešavanja '90-ih godina civilna zaštita je mogla da se razvije još bolje. Doneli smo novi zakon i imali sistem odbrane i zaštite koji sada ima Ruska Federacija, ali napustili smo taj koncept iz nerazumljivih razloga. Kada smo prešli u Ministarstvo unutrašnjih poslova, formiranjem Sektora za vanredne situacije, civilna zaštita je krenula da se razvija u boljem smeru. Zahvaljujući ministru Nebojši Stefanoviću i načelniku sektora Predragu Mariću sistem zaštite i spasavanja je u mnogo boljem položaju. Prošle godine je počelo intenzivno opremanje vatrogasno-spasilačkih jedinica i obuke u inostranstvu. Jedinice civilne zaštite su za sada tu da pomognu vatrogasno-spasilačkim jedinicama, priča Neziri.
Kao veliki rusofili, njihov sistem zaštite i spasavanja smatra najboljim na svetu, a 2016. godine mu se ispunila želja da u Moskvi stiče nova znanja. Završio je kurs za upravljanje u vanrednim situacijama i rukovođenje u vanrednim situacijama na lokalnom nivou.
Ekspert za rizik
Iako poseduje posebno znanje u svim oblastima spasavanja, posebno je stručan za spasavanje iz poplava, a najveći je poznavalac neeksplodiranih ubojnih sredstava na teritoriji koju pokriva Odeljenje za vanredne situacije Šabac.
-Najviše me je privukao taj rizičan posao zaštite i spasavanja od neeksplodiranih ubojnih sredstava, koje čine različita minsko-eksplozivna sredstva, odnosno sve vrste bombi i raketa. Od 1985. godine sam bio član Komisije za uništavanje NUS pri opštinskom Sekretarijatu za narodnu odbranu. Tokom karijere sam uništio više od 500 komada NUS-a, sa timovima i ekipama više od 5.000 različitih NUS, kaže Neziri.
Tokom ratova '90-ih nalazio se na mestu načelnika Štaba za civilnu zaštitu, kao operativac na terenu. Dočekivao je izbegle iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a u „Zorkinoj“ hali je bio prihvatni centar. Organizovao je osmatračke službe, pomagali su JNA i formirali operativni centar koji je imao informacije gde se nalaze vojnici iz Šapca koji su na ratištu.
Za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, više od 2.000 rezervista civilne zaštite odazvalo se da pomogne. Neziri je bio imenovan za pomoćnika načelnika okružno-opštinskog štaba, a pokojni Dušan Milošević, kao načelnik Okruga bio je komandant. Sprovodili su zaštitno-preventivne mere: sklanjali stanovništvo, uzbunjivali, zbrinjavali izbegle.
Čovek sa devet života
Smatra da se samo budala ničega ne plaši, a tokom više od četiri decenije rada nekoliko puta je gledao smrti u oči. Navodi da je još kada je bio u aktivnoj vojnoj službi, tokom gađanja bojevom bombom spasao život vojniku koji je nespretno bacio bombu, tako što ga je ubacio u rov i legao preko njega.
Seća se i kada je 1984. godine vojska šest sati probijala snežne smetove do Rumske raskrsnice, gde su bila zarobljena dva autobusa „7. jula“. Tada se okliznuo sa tenka i zamalo završio pod gusenicama.
Svi pamte akcident sa cisternom amonijaka koji je isticao i ugrozio čitav grad 1986. godine. Lokalne službe tada nisu imale adekvatne zaštitne maske, a Neziri je uprkos tome pokušao da dođe do ventila i isparenja su ga gotovo onesvestila.
Tokom bombardovanja, na Jalovik su izručene kasetne bombe. Šestočlana ekipa Ministarstva odbrane i MUP, u kojoj je bio i Fadilj Neziri, tokom dva dana je uništila 45 bombi. Pritom, nisu znali sa čim imaju posla, nego su improvizovali. Tek naknadno su saznali da takve bombe postoje sa pet vrsta upaljača. Pukom srećom i talentom za snalaženje niko od njih nije povređen.
Kao posebno dramatičnu, Neziri pamti i situaciju kada je 2000. godine iz Dobrave koja se izlila u Oridu spasavao stariji bračni par, njihove dve koze i dve ovce.
Istorija i tradicija
-Odgajen sam na vojnički način. Ne spartanski, ali patrijarhalno. Uniforma je za mene svetinja. Bila je i za mog oca i za brata je. Tako je i po majčinoj liniji. Bilo je u familiji još stričeva i ujaka koji su bili vojna lica, priča Neziri.
Inače, Fadiljov otac, Afiz, rođen je u selu Brevenik u opštini Orlane na Kosovu i Metohiji. Za sebe je govorio da je Kosovar, odnosno Albanac sa Kosova ili Šiptar. Kao mlad milicioner, posle završene srednje škole u Sremskoj Kamenici, dobio je mesto službovanja u Ribarima gde je tada bila stanica policije. Tu se oženio Vidosavom, rođenom Đurđević. Fadilja su dobili 1954. godine, a godinu dana kasnije još jednog sina, koji je takođe za svoj poziv odabrao vojsku.
Fadilj takođe ima dva sina. Nisu se opredelili za uniformu, ali je mlađi, Bojan, kao fudbaler uspešno nosio dres reprezentacije.
Odlikovan je Medaljom za vojne zasluge i nosilac je Zlatne značke SFRJ.
-Penzionerske dane planiram da provodim sa porodicom i koliko budem mogao da putujem. Imam dva unuka i unuku i njima ću se posvetiti. Proveo sam u ovom, veoma specifičnom poslu, dve trećine života. Teško je sada izaći iz toga. Za sve što budem potreban mlađim kolegama stojim na usluzi. Tu sam za svakog kome mogu da koriste moje znanje i iskustvo, kaže Fadilj Neziri.
M.M.
Najnoviji broj
18. april 2024.
