Berza

  • aero 820 ▼ -0,97%
  • akdm 260 ▼ -3,70%
  • dinnpb 4.442 ▲ 2,11%
  • dnos 2.900 ⚫ 0,00%
  • fito 3.050 ▼ -4,66%
  • glos 330 ⚫ 0,00%
  • gmon 2.100 ⚫ 0,00%
  • impl 3.350 ⚫ 0,00%
  • kmbn 3.294 ▲ 2,23%
  • kmbnpb 1.300 ⚫ 0,00%
  • mtlc 1.918 ▲ 0,52%
  • niis 678 ▼ -0,59%
  • rso17153 103,48 ▲ 0,87%
  • rso19182 106,00 ▲ 0,01%
  • svrl 535 ▲ 3,88%
(23. maj 2019.)
PRINUDNI OTKUP KROZ ISTRAŽIVANjE DRAGIŠE BOŽIĆA
(DRUGI NASTAVAK)

Kulače, oprasi se

Ostale su priče o tom zlokobnom vremenu, da se prepričavaju i danas
U Mišaru, istorijskom selu pored Šapca, sreli smo Živorada Tanasića, koji je povodom iznošenja istine o vremenu otkupa govorio: “Nije imalo ni pojma da se ispuni obaveza, niti neka šansa da se snađeš. Nismo dugo čekali, dođe iz sreza Radenko Polić. Pozovu oca u Mesni odbor. Odmah, još s vrata pita mog oca: Zašto se ti, Tanasiću Milovane, ne upišeš u radnu zadrugu?! Kad je otac zaustio da mu kaže kako ne može da sluša gore od sebe, Polić skoči da mu nabije u usta pištolj do drške. Odmah je pozvao i miliciju. Vezali su ga i odmah oterali u Šabac. Koliko se sećam, otac je bio prvi koga su zatvorili zbog obaveza i seljačkih radnih zadruga. Tamo u zatvoru su ga kinjili, besumučno saslušavali, tukli i iživljavali se na razne načine. U pauzi dok se odmaraju od batinanja, imali su običaj da “kulake” čvrsto vežu za stolicu, a onda o mošnice obese ciglu.”

Siromaštvo odlagalo ženidbu
- Kad i tako nisu uspeli da ga slomiju, dadu ga na sud i pod hitno osude na godinu i po dana robije. Sve je izdržao u Zabeli i tamo negde u Sandžaku.
- Čim je otac oteran, stiže iz Šapca kamion “Čepel”, pun zatvorenika, sa milicijom i poče pljačka naše kuće, bez ikakvog rešenja ili spiska. Majka Obrenija kuka po dvorištu i moli da ne teraju sve, da ostane nešto, bar deci, a onaj što ih predvodi kaže: “Ne treba toj deci ništa, to su deca buntovnička!”
- Oterali su nam tada sve što smo imali : jednu kravu i tele, obadva vola, (svinja nije ni bilo), pohvatali su i kokoške, kola plugove, kazan lampek, sve posuđe, ostadoše samo prazni zidovi. A bilo je u kući četvoro dece ispod 12 godina.
- Stric Momčilo obeća da će da uđe u zadrugu, pa nas vlasti podeliše. Nama konfiskovaše 9,5 hektara, ostaviše samo tri sa dvorištem. Bili smo toliki bednici i siromasi, da mi ni na pamet nije padalo da se ženim, a i koja bi luda došla za mene, da valjda gladujemo skupa.
- Kasnije, 1964. godine, odem na rad u Švajcarsku. Muzao sam krave kod jednog Jozefa, posle sam bio trgovac. Posle tri godine zaradim malo para pa od Kombinata Šabac otkupim dva i po hektara naše bivše zemlje i još drugih četiri i po. Sad živim sam sa majkom i razmišljam kako su mi upropastili najbolje godine života.
- Neka se zapiše i ovo: Iz Mišara je kroz zatvore, a zbog otkupa prošlo oko 30 domaćina. Takvu i tu državnu politiku su tada ovde striktno sprovodili: Radenko Polić, Bata Cvetković i neki Didan. Ovde iz Mišara najgori su bili: Stanimir Lukić, Živan Petrović, Mija Kačarević, Slobodan Mišković, Zagorka Mišković, Stošići, Rale, Milutin i Momčilo.

Pijac nije dolazio u obzir
Tako je prošla kuća Milovana Tanasića koji nije hteo u seljačku radnu zadrugu. Slušajući priču Dragana Bugarčića, takođe iz Mišara, dolazimo do zaključka da ništa bolje nisu prošli ni oni koji su upisom u zadrugu mislili da se spasu. Dragan je sin Živorada, a unuk Živojina Bugarčića.
- Još pre osnivanja seljačkih radnih zadruga, dedi Živojinu su oduzeli 70 ari hrastove šume u liparu. Kad je deda otišao tamo i video kako su šumu izgalatili, vratio se kući i odmah legao u krevet. Više se nije dizao. Ubrzo je umro od tuge. Taj slučaj sa šumom i još jedan pre toga, kada su mu zbog neizmirenih 13 kilograma goveđeg mesa uzeli vola iz jarma i oterali na klanicu, nije mogao da podnese. ( Izdržao je nemačku kaznenu ekspediciju kad je sve ostavljeno i bežao glavom bez obzira).
- Posle smrti deda Živojina stigoše još veći narezi i pritisci da se uđe u zadrugu. Otac Živorad je morao da se upiše jer je doznao da je sekretar komiteta iz Šapca, Polić, ovim svojim aktivistima u Mišaru dao nalog: Stisnite Živorada Bugarčića, Živorada Kneževića, Živojina Živanovića i Milovana Tanasića, pa će posle svi ostali ući u zadrugu bez problema. A šta tek čeka čoveka kad mora lično kod Polića u kancelariju! Odmah vadi pištolj, stavlja na astal i kaže: “Ovo je jevanđelje!”
- Ljudi su se plašili i da prolaze pored Mesnog odbora, jer je predsednik Miladin Novaković-Gedža je imao običaj da stoji na terasi i lovi “mušterije”. Tako naiđe moj otac, a Miladin sa terase:”Živorade, šta bi sa onim svinjskim mesom, more,a ?” Otac da dobije u vremenu obećava:”Sačekaj Miladine dva, tri dana, da odem u Koceljevu na pijac, da kupim, predaću odmah”. Ali Gedža se nije dao lako umilostiviti:”Ne, ne dolazi u obzir, ne zanima me nikakav pijac, nikakva Koceljeva! Hoću da se noćas oprasiš, spremaj belu torbu pa za Požarevac!” Eto, takvi su bili, pa ti sad nemoj ući u zadrugu.
- U seljačkoj zadruzi je bilo kao kad sipaš vodu u prazno bure. Vodu ladi, vodu vari. Jedni samo komanduju, drugima se ne radi.
- Sećam se, 1949, meni je bilo 15 godina, pa me u radnoj zadruzi postave za štalara, kobajagi da ja i meni slični muzemo krave. U početku dok su bile neke mrcine, beše tako i tako, ali kad doteraše odjednom oko stotinu krava, šarenih, sve bolja od bolje, oduzetih tamo negde iz Majura, Odžinog sela i Vranjske, nastade haos. Ne možemo da stignemo da na vreme sve pomuzemo, pa onako mladi i neozbiljni malo muzemo, malo se pljuskamo i prskamo mlekom. Posle smrdi cela štala. Niko se od starijih ne interesuje da nas poduči i kaže da mlakulje mora da se dobro i do kraja izmuzu, nego se grešne krave porazbolevale od upale vimena i mnoge su tada i zbog toga propale.
- Negde pred kraj i propast seljačkih radnih zadruga nismo imali naše paše, pa su zadružna goveda terana preko Save u Obrežje na pašnjake. Tamo je jednostavno nestalo 11 volova, a da nikada nisu ni traženi ni pronađeni, pa se samim tim i ne zna ko ih je od rukovodilaca skembao. Osetili su da je raspad na vidiku, pa su grabili svak za sebe. Zato su obični zadrugari, na primer kao mi i slični, iz zadruge izašli goli kao “crkveni miševi”.
Da je narod u Mišaru bio i go i gladan, kaže i Miša Bugarčić: “Mog oca Vukašina su zbog obaveza zatvarali, tamo u Šapcu, nekoliko puta.” Pričao je da su iz Mačve u šabačku Udbu zatvarane i žene, zbog nepredaje žita i stoke.
- Ja se sećam kad je otac bio na prinudnom radu, majka Vukosava umesi proju, ali je namerno ne ispeče dobro kako bi je manje pojeli. Tako je majčina proja bila kao neka šarena laža.
Knjigu “Crveni jaram”, Dragiše Božića u kojoj je sve detaljnije opisano možete poručiti kod autora na telefon 064 2942821
Priredio: Lj.Đ.

Najnoviji broj

19. septembar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa