ŠAPČANIN U AMERICI: PROF. DR NEBOJŠA KNEŽEVIĆ
Nikad ne reci nikad
Kad sam prvi put otišao u Ameriku, pomislio sam „Ne sviđa se meni ovo“. Pisao sam supruzi, koja je ostala u Beogradu: „Doći ćemo jednom zajedno da vidiš Ameriku, ali da ovde radimo i živimo, ne dolazi u obzir“. Nikad ne reci nikad. Neke stvari u životu se poklope onako kako najmanje očekujete
Prof. dr Nebojša Knežević rođen je u Šapcu, 1972. godine. Do petog osnovne, živeo je u naselju Benska bara. Kada se, sa porodicom, preselio na Trkalište, nastavio je pohađa „Jankovu“ školu, koju je završio odličnim uspehom. Bio je vukovac Zelene (Medicinske škole „Dr Andra Jovanović“), na smeru farmaceutski tehničar. „Ukoliko ne završi fakultet“, razmišljali su njegovi roditelji, „ima dobru školu, zaposlićemo ga u Zorka Farmi“. A danas je dr Nik, kako ga zovu u Americi, jedan od vodećih anesteziologa i lekara iz oblasti terapije bola u državi Ilinois i vanredni profesor na tamošnjem univerzitetu. „Život je čudo“ i tajanstveni su putevi Gospodnji.
Kada je otišao iz Šapca na studije medicine, iako koristi svaku priliku da dođe, nije se više vratio u rodni grad. Po završetku, ostao je na fakultetu da radi kao asistent na Katedri kliničke farmakologije. Zahvaljujući programu razmene asistenata i studenata završih godina beogradskog i novosadskog Univerziteta, otišao je u Ameriku (2001) na mesec i po dana. Pitali smo ga kakav je bio prvi utisak.
- Pomislio sam „Ne sviđa se meni ovo“ (smeh). Pisao sam supruzi, koja je ostala u Beogradu: „Doći ćemo jednom zajedno da vidiš Ameriku, ali da ovde radimo i živimo, ne dolazi u obzir“. Nikada ne reci nikad. Neke stvari u životu se poklope onako kako najmanje očekujete.
Vratio se u Beograd, magistrirao i završio specijalizaciju iz kliničke farmakologije. Kada je otišao u Ameriku (2003) da doktorira, njegov život je krenuo drugim tokom. Prihvatio je poziv Univerziteta Ilionis u Čikagu. Ne slušajući savete, na put je krenuo sa suprugom Ivanom i kćerkicom koja je tada imala godinu i po dana. Početak je, kao i svaki, bio trnovit.
- Koliko god da je situacija u našoj zemlji nesređena, kad dođete tamo, neizbežno idete nizbrdo. Teško je uklopiti se u novu sredinu, posebno kad čovek nema nikog svog. Tetka devojke moj tadašnjeg studenta, koju nikad pre toga nismo videli, sačekala nas je na aerodromu. Tako smo krenuli u nepoznat svet. Potrebno je da prođe minimalno pet godina da biste shvatili gde ste i kako taj sistem funkcioniše.
U međuvremenu je specijalizirao anesteziologiju i završio subspecijalizaciju iz oblasti terapije bola. Kada je postao šef za nauku i edukaciju na Katedri za anesteziju, prestao je da radi u sali. Šef je i Centra za kliničke studije gde ispituje lekove za terapiju različitih vrsta bolova.
- Moj posao su specijalizanti i istraživački projekti, kliničke studije za nove lekove, što podrazumeva veliku odgovornost i posvećenost. Terapija bola nije jednostavna, zato što je bol kompleksna kategorija. Dešava se da pacijenti sa depresijom i anksioznošću odu u bol da bi skrenuli pažnju na sebe, a neretko, pacijenti sa dugotrajnim bolovima obole od depresije.
Na pitanje kako sve stiže, dr Nik odgovara da u Americi radni dan dugo traje i da bi, bez podrške supruge, koja nije nostrifikovala diplomu Medicinskog fakulteta da bi se posvetila deci, porodica mnogo trpela.
Ivana danas radi kao menadžer u Centru za klinička ispitivanja.Ćerka Emilija, koja je prolazila kroz sve procese prilagođavanja zajedno sa roditeljima, danas ima sedamnaest godina, treći je razred srednje škole i razmišlja o koledžu. Sin Sava u septembru puni petnaest. Oboje odlično govore srpski jezik i svaki letnji raspust provode u Srbiji.
- Zaluđeni su folklorom. Članovi su crkvenog folklornog ansambla. Pored toga, igraju i u privatnoj grupi „Dukati i biseri“. Prošle godine dobili su nagradu publike na Festivalu u Banja Luci.
U najsrpskijem američkom gradu, Kneževići leče nostalgiju odlaskom na ajvar, burek, ili ćevape u nekom od brojnih srpskih restorana. Odavno je nezvanično važeća cifra od 300.000 Srba koji žive u Čikagu, iako u zvaničnom upitniku još uvek ne postoji opcija da zaokružite srpsku nacionalnost.
- Mislim da tamo ima sada sigurno pola miliona ljudi iz bivše Jugoslavije. Razlike se gube kada si daleko.
Od pre dve godine, gostujući je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Tamo je shvatio koliko Srbija ulaže u svoje studente i ima potrebu da, na svoj način, zahvali i prenese znanje mladim kolegama kod nas. I ne samo to. Knežević je spreman da, kad kod može, pomogne našim ljudima. U njegovom timu uvek je nekoliko Srba, njemu se obraćaju za preporuku kada žele da upišu medicinu, ili kada nameravaju da, po završetku studija, okušaju sreću „preko bare“. Mada, ni tamo nije kao što je bilo.
- Ima nas dosta, konkurencija je sve veća, otvaraju se privatni fakulteti, pa je i potreba za stranim lekarima sve manja. Nadam se da će se zaustaviti odliv mozgova iz Srbije. Priliv u Ameriku se smanjio zato što je Nemačka otvorena. Ne samo da veliki broj mladih ljudi odlazi tamo, nego i oni kojima je ostalo nekoliko godina do penzije.
Danas, većina mladih ljudi ima jedan cilj – da ode odavde. Ne postavljaju pitanje šta bi želeli da rade i čime da se bave, a da ne govorimo o potrebi bića da spozna sopstvenu predodređenost. Otići odavde je kao nagrada na lutriji života.
- Mora pothitno nešto da se uradi. Video sam, dok sam spremao doktorat, da će Kinezi daleko dogurati. Jednom kolegi nudili su da se, odmah po završetku doktorata, vrati i postane docent na fakultetu. Drugi je postao direktor nekog instituta. To je bilo 2004. Danas je Kina izuzetno napredovala. Pošto sam urednik i recenzent mnogih medicinskih časopisa, primećujem da su njihovi radovi sve kvalitetniji.
Dr Knežević najmanje tri puta godišnje dolazi u Srbiju. Svaki put, ponekad i na nekoliko sati, dođe u rodni grad.
U razgovoru je opušten, bez trunke nadmenosti, koja je, ponekad, pratilac uspešnih. No, oni koji su istinski ostvareni, obično su lišeni gordosti. Spontan, smeje se od srca, iskreno. „A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca...“
Dr Nebojša Knežević završio je Medicinsku školu (1991), smer farmaceutski tehničar, kao nosilac Vukove diplome.
Godine 1997. završio je Medicinski fakultet sa prosekom 9.87. Posle lekarskog staža i položenog državnog ispita, radio je kao asistent na Katedri kliničke farmakologije i farmakologije i toksikologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Od oktobra 2003. živi i radi u Čikagu (SAD).
Nakon završene specijalizacije iz anesteziologije, zaposlio se u Advocate Illinois Masonic Medical Center, gde je, od avgusta 2015. na poziciji šefa za nauku i edukaciju na Katedri za anesteziju.
U julu 2016. promovisan je iz zvanja docenta u zvanje vanrednog profesora na Katedri anestezije i hirurgije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Ilinois u Čikagu.
Profesor Knežević autor je oko 100 publikacija u čuvenim medicinskim časopisima koji su citirani širom sveta. Napisao je tridesetak poglavlja u udžbenicima koje koriste specijalisti anesteziologije i subspecijalisti za terapiju bola. Recenzent je 29 vodećih anestezioloških časopisa, kao i časopisa za terapiju bola. U uređivačkom je odboru pet stručnih časopisa. Potpredsednik je komiteta Američke asocijacije anesteziologa za terapiju hroničnog i kancerskog bola.
Održao je brojna predavanja na američkim i svetskim kongresima. Član je organizacionih odbora nekolikih svetskih kongresa.
Šef je Centra za kliničke studije u kojima ispituje lekove za terapiju različitih vrsta bolova. Njegova uža oblast istraživanja je terapija bola u leđima za koju ima rezultate priznate u celom svetu.
Dobitnik je brojnih priznanja za istaknut rad, a od Američkog udruženja lekara koji se bave interventnom terapijom bola dva puta je dobio priznanje za akademska dostignuća i to u kratkom vremenskom periodu, 2017. i 2019. što nije pošlo za rukom nijednom lekaru do sada.
ŠABAC IMA DUŠU
Šabac je mnogo lep grad. Ima dušu, uspešne ljude širom sveta i istoriju na koju bi trebalo svi da budemo ponosni. Uživam kad sam ovde. Čuo sam da ću, možda, učestvovati na jednom kongresu u Srbiji, u septembru. Unapred se radujem što ću, posle šesnaest godina, biti prisutan na Čivijadi.
Kada je otišao iz Šapca na studije medicine, iako koristi svaku priliku da dođe, nije se više vratio u rodni grad. Po završetku, ostao je na fakultetu da radi kao asistent na Katedri kliničke farmakologije. Zahvaljujući programu razmene asistenata i studenata završih godina beogradskog i novosadskog Univerziteta, otišao je u Ameriku (2001) na mesec i po dana. Pitali smo ga kakav je bio prvi utisak.
- Pomislio sam „Ne sviđa se meni ovo“ (smeh). Pisao sam supruzi, koja je ostala u Beogradu: „Doći ćemo jednom zajedno da vidiš Ameriku, ali da ovde radimo i živimo, ne dolazi u obzir“. Nikada ne reci nikad. Neke stvari u životu se poklope onako kako najmanje očekujete.
Vratio se u Beograd, magistrirao i završio specijalizaciju iz kliničke farmakologije. Kada je otišao u Ameriku (2003) da doktorira, njegov život je krenuo drugim tokom. Prihvatio je poziv Univerziteta Ilionis u Čikagu. Ne slušajući savete, na put je krenuo sa suprugom Ivanom i kćerkicom koja je tada imala godinu i po dana. Početak je, kao i svaki, bio trnovit.
- Koliko god da je situacija u našoj zemlji nesređena, kad dođete tamo, neizbežno idete nizbrdo. Teško je uklopiti se u novu sredinu, posebno kad čovek nema nikog svog. Tetka devojke moj tadašnjeg studenta, koju nikad pre toga nismo videli, sačekala nas je na aerodromu. Tako smo krenuli u nepoznat svet. Potrebno je da prođe minimalno pet godina da biste shvatili gde ste i kako taj sistem funkcioniše.
U međuvremenu je specijalizirao anesteziologiju i završio subspecijalizaciju iz oblasti terapije bola. Kada je postao šef za nauku i edukaciju na Katedri za anesteziju, prestao je da radi u sali. Šef je i Centra za kliničke studije gde ispituje lekove za terapiju različitih vrsta bolova.
- Moj posao su specijalizanti i istraživački projekti, kliničke studije za nove lekove, što podrazumeva veliku odgovornost i posvećenost. Terapija bola nije jednostavna, zato što je bol kompleksna kategorija. Dešava se da pacijenti sa depresijom i anksioznošću odu u bol da bi skrenuli pažnju na sebe, a neretko, pacijenti sa dugotrajnim bolovima obole od depresije.
Na pitanje kako sve stiže, dr Nik odgovara da u Americi radni dan dugo traje i da bi, bez podrške supruge, koja nije nostrifikovala diplomu Medicinskog fakulteta da bi se posvetila deci, porodica mnogo trpela.
Ivana danas radi kao menadžer u Centru za klinička ispitivanja.Ćerka Emilija, koja je prolazila kroz sve procese prilagođavanja zajedno sa roditeljima, danas ima sedamnaest godina, treći je razred srednje škole i razmišlja o koledžu. Sin Sava u septembru puni petnaest. Oboje odlično govore srpski jezik i svaki letnji raspust provode u Srbiji.
- Zaluđeni su folklorom. Članovi su crkvenog folklornog ansambla. Pored toga, igraju i u privatnoj grupi „Dukati i biseri“. Prošle godine dobili su nagradu publike na Festivalu u Banja Luci.
U najsrpskijem američkom gradu, Kneževići leče nostalgiju odlaskom na ajvar, burek, ili ćevape u nekom od brojnih srpskih restorana. Odavno je nezvanično važeća cifra od 300.000 Srba koji žive u Čikagu, iako u zvaničnom upitniku još uvek ne postoji opcija da zaokružite srpsku nacionalnost.
- Mislim da tamo ima sada sigurno pola miliona ljudi iz bivše Jugoslavije. Razlike se gube kada si daleko.
Od pre dve godine, gostujući je profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Tamo je shvatio koliko Srbija ulaže u svoje studente i ima potrebu da, na svoj način, zahvali i prenese znanje mladim kolegama kod nas. I ne samo to. Knežević je spreman da, kad kod može, pomogne našim ljudima. U njegovom timu uvek je nekoliko Srba, njemu se obraćaju za preporuku kada žele da upišu medicinu, ili kada nameravaju da, po završetku studija, okušaju sreću „preko bare“. Mada, ni tamo nije kao što je bilo.
- Ima nas dosta, konkurencija je sve veća, otvaraju se privatni fakulteti, pa je i potreba za stranim lekarima sve manja. Nadam se da će se zaustaviti odliv mozgova iz Srbije. Priliv u Ameriku se smanjio zato što je Nemačka otvorena. Ne samo da veliki broj mladih ljudi odlazi tamo, nego i oni kojima je ostalo nekoliko godina do penzije.
Danas, većina mladih ljudi ima jedan cilj – da ode odavde. Ne postavljaju pitanje šta bi želeli da rade i čime da se bave, a da ne govorimo o potrebi bića da spozna sopstvenu predodređenost. Otići odavde je kao nagrada na lutriji života.
- Mora pothitno nešto da se uradi. Video sam, dok sam spremao doktorat, da će Kinezi daleko dogurati. Jednom kolegi nudili su da se, odmah po završetku doktorata, vrati i postane docent na fakultetu. Drugi je postao direktor nekog instituta. To je bilo 2004. Danas je Kina izuzetno napredovala. Pošto sam urednik i recenzent mnogih medicinskih časopisa, primećujem da su njihovi radovi sve kvalitetniji.
Dr Knežević najmanje tri puta godišnje dolazi u Srbiju. Svaki put, ponekad i na nekoliko sati, dođe u rodni grad.
U razgovoru je opušten, bez trunke nadmenosti, koja je, ponekad, pratilac uspešnih. No, oni koji su istinski ostvareni, obično su lišeni gordosti. Spontan, smeje se od srca, iskreno. „A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca...“
Godine 1997. završio je Medicinski fakultet sa prosekom 9.87. Posle lekarskog staža i položenog državnog ispita, radio je kao asistent na Katedri kliničke farmakologije i farmakologije i toksikologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Od oktobra 2003. živi i radi u Čikagu (SAD).
Nakon završene specijalizacije iz anesteziologije, zaposlio se u Advocate Illinois Masonic Medical Center, gde je, od avgusta 2015. na poziciji šefa za nauku i edukaciju na Katedri za anesteziju.
U julu 2016. promovisan je iz zvanja docenta u zvanje vanrednog profesora na Katedri anestezije i hirurgije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Ilinois u Čikagu.
Profesor Knežević autor je oko 100 publikacija u čuvenim medicinskim časopisima koji su citirani širom sveta. Napisao je tridesetak poglavlja u udžbenicima koje koriste specijalisti anesteziologije i subspecijalisti za terapiju bola. Recenzent je 29 vodećih anestezioloških časopisa, kao i časopisa za terapiju bola. U uređivačkom je odboru pet stručnih časopisa. Potpredsednik je komiteta Američke asocijacije anesteziologa za terapiju hroničnog i kancerskog bola.
Održao je brojna predavanja na američkim i svetskim kongresima. Član je organizacionih odbora nekolikih svetskih kongresa.
Šef je Centra za kliničke studije u kojima ispituje lekove za terapiju različitih vrsta bolova. Njegova uža oblast istraživanja je terapija bola u leđima za koju ima rezultate priznate u celom svetu.
Dobitnik je brojnih priznanja za istaknut rad, a od Američkog udruženja lekara koji se bave interventnom terapijom bola dva puta je dobio priznanje za akademska dostignuća i to u kratkom vremenskom periodu, 2017. i 2019. što nije pošlo za rukom nijednom lekaru do sada.
Šabac je mnogo lep grad. Ima dušu, uspešne ljude širom sveta i istoriju na koju bi trebalo svi da budemo ponosni. Uživam kad sam ovde. Čuo sam da ću, možda, učestvovati na jednom kongresu u Srbiji, u septembru. Unapred se radujem što ću, posle šesnaest godina, biti prisutan na Čivijadi.
M.Filipović
Najnoviji broj
18. april 2024.
