Pisma iz Avganistana: putopis kroz rokenrol i pank

Poslednja premijera u ovoj sezoni u Šabačkom pozorištu je predstava „Pisma iz Avganistana“, rađena po istoimenoj knjizi frontmena šabačkog pank-rok benda “Goblini” Branka Golubovića Goluba, u režiji Ivana Tomaševića.
"Pisma iz Avganistana" nastala su na osnovu mejlova koje je Branko Golubović slao svojim prijateljima i porodici tokom rada u mirovnoj misiji u Avganistanu. U pismima on prikazuje svakodnevni život u Avganistanu na neposredan, neformalan i duhovit način, govoreći o ljudima koji žive tamo, o njihovoj kulturi, o generacijama koje odrastaju u ratu i kojima je takav život jedina svakodnevica za koju znaju.
Komad je urađen na inicijativu mladog šabačkog glumca i muzičara Nikole Brekovića. Predstavu je dramatizovao Ivan Velisavljević, a režirao Ivan Tomašević. U autorskom timu predstave je i Stevan Marinković, za koga Breković kaže da mu je „dao vetar u leđa“ da pokrene inicijativu za ovaj komad. U realizaciji predstave „ Pisma iz Avganistana“ bili su angažovani i Darko Pavlović, Selena Tomašević i grupa Kombinart. Pored Nikole Brekovića, na sceni se nalazi i muzički tandem grupe Moon: Milan Katanić, gitarista i Milan Stanković, bas. U predstavi izvode dve numere „Goblina“: „Daleki put“ i „LSD se vraća kući“.

Priznanje šabačkoj
rokenrol sceni
Za mladog šabačkog glumca i muzičara, na čiju inicijativu je nastala predstava, velika je odgovornost što baš ova predstava zatvara sezonu #lokalpatriotizma u Šabačkom pozorištu. Predstavu opisuje kao vrstu putopisa i odavanje priznanja šabačkoj rokenrol sceni.
-Ideja o predstavi se davno javila u mojoj glavi, pre deset godina, u periodu kada sam shvatio da će gluma biti moj poziv. Prva zamisao se javila 2009. godine, kada je Golub predao svoja pisma iz Avganistana, kao ideju da se izda knjiga. Kada je knjiga objavljena, u izdanju Šabačkog letnjeg festivala, rodila se nova ideju - da napravimo bend Tribute Gobilini, koji će pratiti promociju knjige i svirati njihove pesme. Predlog je naišao i na Golubovo odobravanje, pa nas je pratio na tri svirke, u Šapcu, Beogradu i Novom Sadu, kaže Breković.
-Deset godina kasnije, dok se ta ideja „krčkala“ u mojoj glavi, seo sam sa Stevom Marinkovićem, koji mi je postavio jednostavno pitanje: Zašto ti ne bi uradio monodramu „Pisma iz Avganistana“? On mi je dao „vetar u leđa“ da shvatim da je pravo vreme da počnem da radim na tome. Kontaktirao je sa Golubom i pitao ga da li ima poverenja u našu ideju, na šta je Golub pristao i poverio nam svoju knjigu za tekst.
Polako smo počeli da sastavljamo naš tim, ekipu koja je i realizovala predstavu. Ideju smo zatim predstavili Šabačkom pozorištu, kao instituciji koja bi mogla da stane iza jednog takvog projekta. Minja Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta, imala je sluha za naš predlog. Priča se uklopila u temu ove sezone - lokalpatriotizam. Kada je više ljudi uključeno, onda se lako rađaju novi predlozi. Moja želja je bila da i bend bude sa mnom na bini, što je prihvaćeno, kaže on.
-Predstavu izdvaja to što nije izmišljena priča iz pera nekog dramaturga, već se pominju likovi koji, nadam se, tamo i dan danas žive i funkcionišu. I ja sam se čitajući knjigu i pripremajući se za predstavu, mnogo puta pitao – gde li su ti ljudi sad? Šta li rade, dok mi sad ovde, u Šapcu, pričamo o njima?! Ono što predstavu izdvaja, pored muzičko-scenskog nastupa, je to što obiluje informacijama o kulturi koja je nama relativno strana. Ovo je jedan izlet iz naše svakodnevice. Smejemo se nekim pričama, ali u isto vreme i pomislimo „ovo je baš tužno, ovo se dešava nekome negde tamo“, ističe Breković.
-Publika na premijeri je bila raznih životnih dobi, interesovanja i sa drugačijim doživljajima predstave. To je razlog da verujemo da je komad ispunio očekivanja i da nismo razočarali publiku. Jedni su čuli nešto novo, a drugi su rekli da smo ih ovim komadom vratili u mladost. Pred nama je i dalje veliki posao, nakon ovih prvih izvođenja. Jedva čekam da čujemo i Golubove utiske, nestrpljiv je Nikola.

Entuzijazam i
velika odgovornost
Ivan Tomašević, poznati šabački glumac, režirao je ovu predstavu. Ističe da mu je bilo zadovoljstvo, ali i stalni osećaj velike odgovornosti, dok je radio na predstavi.
-Komad je rađen u formi monodrame, i odmah da kažem da smo se usudili da, možda malo i narušimo tu formu uvođenjem još dva učesnika, pored glavnog glumca. Radi se o dvojici sjajnih mladih ljudi i muzičara: Milanu Kataniću i Milanu Stankoviću. Na moju žalost nisam imao prilike da razgovaram sa autorom Brankom Golubovićem, ali kroz konsultacije sa našim stručnim saradnikom i velikim Brankovim prijateljem, Stevanom Marinkovićem, kao i kroz razgovore sa glavnim akterom Nikolom Brekovićem, zaključio sam da u našoj predstavi treba odvojiti temu romana, po kome predstava i nosi ime, od priče o Goblinima i njihovoj muzici. To ne znači da smo predstavu mogli da počnemo, a da ipak ne čujemo i da se ne podsetimo i njihove muzike, kaže Tomašević.
On podseća da predstava počinje stihovima jedne od njihovih pesama koja govori o velikim putovanjima.
-Kompozicija je imala zadatak da nas podseti na Gobline, na vreme u kome su mladi jurili na njihove koncerte i da nas uvede u glavnu temu predstave “Pisma iz Avganistana”. Kao što je i sam autor često radio u svojim pismima, i mi smo pokušali da na jedan duhovit način govorimo o vrlo velikim problemima sa kojima se sreću ljudi u toj zemlji, ali ni jednog trenutka ne želeći da se smejemo njihovim nevoljama, nego naravima i navikama, baš kao što se smejemo sami sebi. Cilj je bio da se ispriča priča na interesantan način za publiku i da se daju stvarne, prave činjenice o Avganistanu, kako ih je i sam autor video, ističe Ivan Tomašević.
-Zadovoljstvo mi je bilo raditi na sceni sa odličnim, mladim kolegom Nikolom Brekovićem. Pošto smo se složili kojim tokom priča treba da ide, sve nedoumice, probleme ili indikacije smo brzo i lako rešavali, često i jednim pogledom. Mislim da Šabačko pozorište, što se mladih tiče, ima na koga da se osloni. Pored Nikole tu su, već dokazani Kristina, Strahinja, Dušan i drugi mladi koji čekaju svoju šansu. Mislim da je Nikola uspešno ostvario zadatak koji mu je nametnut, i ono što me raduje je, pored njegovog talenta i njegova posvećenost i želja da ovoj monodrami, iz predstave u predstavu otkriva i daje nove detalje kojima će se gledaoci sigurno radovati. Nikolini partneri na sceni, muzičari Milan Katanić i Milan Stanković su, takođe, sjajno obavili svoj zadatak. Oni su, kao Nikolini prijatelji, na duhovit način, zvukom svojih instrumenata, a jednom prilikom i dobacivanjem replika, komentarisali ono što glavni glumac govori. Na ovaj način smo uspostavili i komunikaciju između članova ekipe na sceni, pored komunikacije koju Breković ima i sa publikom u toku predstave. Sve u svemu, mislim da nismo izneverili one koji su očekivali više muzike grupe „Goblini“, jer to nije tema ove monodrame, ali i da to nije bilo previše muzike za one koji su došli da slušaju „Pisma iz Avganistana“, podvlači režiser Tomašević.

„Vetar u leđa“
za knjigu i predstavu
U realizaciji predstave učestovao je i Stevan Marinković, koji govori o prijateljstvu sa Golubom i rađanju ideja za knjigu i pozorišni komad.
- I knjiga i predstava su nastale slučajno. Krajem 2008. godine Golubove mejlove prosleđivao sam prijateljima na čitanje. Poslao sam ih i Ani Lazić, tadašnjoj koordinatorki ŠLF-a, bez ikakvih pretenzija. Ubrzo se javila i rekla da su ova pisma odlični putopisi i da ih treba srediti i objaviti. Posle nekoliko meseci pojavila se knjiga, sa dokumentarnim filmom kao pratećim sadržajem. Slično je i sa predstavom. Prilikom susreta s glumcem Nikolom Brekovićem, predložio sam mu nešto što je godinu, dve bilo u mojoj glavi - da uradi monodramu "Pisma iz Avganistana" i da je izvodi po gradovima Srbije. S obzirom na kvalitet tekstova, kao i na Golubov status rok zvezde, bio sam ubeđen da može postići uspeh, što bi mu bila odskočna daska za dalju karijeru. U priču se "umešala" i Minja Bogavac, tako da nije prošlo puno vremena, a predstava se našla na repertoaru Šabačkog pozorišta, priča Marinković.

Ulazak panka
u šabačke
institucije kulture
Milena Minja Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta, objašnjava zašto je ova predstava našla svoje mesto u sezoni #lokalpatriotizma.
-"Pisma iz Avganistana" su knjiga važna za šabačku urbanu kulturu. I pre nego što su objavljena, u izdanju ŠLF-a, ona su stizala u ovaj grad gde su imala svoju čitalačku publiku, pre svega među prijateljima Branka Golubovića. Naredna generacija čitala ih je kao putopis, ali i kao štivo u kom će pronaći odgovore na pitanje zašto “Goblini” više ne sviraju. Zanimljivo da je promovisanje ove knjige, jednim delom uticalo i na ponovno okupljanje “Goblina”. To je deo priče u koji ulazi Nikola Breković, inicijator rada na ovoj predstavi. Nikola je, u tom trenutku, mladi muzičar opčinjen “Goblinima”, i njegova ideja bila je da okupi bend koji bi pratio Branka Golubovića na promocijama knjige. Kako su “Goblini” nastavili sa radom naredne godine, nije isključeno da je Nikola Breković tinejdžer koji je ostvario san: upoznao je svog idola, svirao sa njim na sceni i uspeo da ga inspiriše da se vrati muzici i nastupima. Monodrama po "Pismima iz Avganistana" bila je sledeći korak u toj priči, ističe Milena Minja Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta.
-Iako su "Pisma iz Avganistana" predstava koja tematizuje jednu udaljenu zemlju i kulturu, ovo je predstava o Avganistanu, koliko je i predstava o Šapcu. U njoj je ključni događaj susret dve gradske generacije, njihovo razumevanje i međusobno povezivanje. U Šabačkom pozorištu, ovu smo priču razumeli kao važnu, a posebno smo ponosni na činjenicu da nam je Branko Golubović ustupio prava na tekst. Poslednjih dana, mogli su se čuti različiti komentari na činjenicu da je, ovom predstavom, pank rok zakoračio u instituciju kulture. Ali, ne treba gubiti iz vida da pank rok, sam po sebi, jeste institucija kulture. Nadamo se zato da će predstava privući različite generacije: onu kojoj pripadaju članovi “Goblina”, ali i onu koja je odrastala uz njihov zvuk, napominje Minja Bogavac.

Lepota Avganistana
Predstava „Pisma iz Avganistana“ opisuje život u zemlji sa drugačijom kulturom i običajima od onih koje vidimo u našoj svakodnevici. Prema navodima autora knjige po kojoj je rađen tekst za predstavu, ovo je priča iz perspektive čoveka koji je otišao iz sadašnjice u, kako on to opisuje, „srednji vek“, adaptirao se u tom okruženju, a čitaocima knjige, odnosno publici u pozorištu, prenosi utiske iz prve ruke. Njegove impresije su bez kuknjave, a dnevne okolnosti predstavljene na vrlo duhovit način. Autor se postepeno zaljubljuje u Avganistan i počinje sa divljenjem da govori o kulturi, umetnosti, filozofiji i arhitekturi ove države. Govoreći o Avganistanu iz ove perpsktive, stavlja se u stanu česta predrasuda o zemlji u kojoj je stalno rat i tlu na kom je ljudski život bezvredan. U prvi plan se stavlja lepota Avganistana.

Posebni i
avangardni Šabac
Kada su „Pisma iz Avganistana“ objavljivana u Glasu Podrinja početkom 2000-tih, bila su štivo koje su čitaoci sa nestrpljenjem očekivali, jer je Šabac, kao sredina uvek imao smisla za avangardno i drugačije.
Šapčani su ljudi otvorenog uma sa potrebom da čuju i osete različito, sposobni da razumeju i uvaže drugačije. I tada su imali sluha i interesovanja za priče sa kojima se većina sveta tek sada upoznaje.
Šabac smisao za avangardno dokazuje i danas. Ne samo ovom predstavom, već stalnim poštovanjem i razumevanjem drugačijeg. Pokazuje izdvajanjem sedam odsto iz gradskog budžeta za kulturu, vraćanjem Stanislava Vinavera i Radomira Konstantinovića među čitaoce i širenjem slobodne reči i misli. Šabac ima inicijativu da pokrene kreativnu Srbiju, koja je spremna da se bori za istinske umetničke i životne vrednosti, jer je to jedini način da se pobedi rijaliti pošast koja je okovala zemlju. Zato je Šabac i danas, kao i onda kada je sa nestrpljenjem iščekivao „Pisma iz Avganistana“, poseban i veliki grad.