NESTALE VODENICE NA DRINI KOD BADOVINACA
Reka preronila ulicu vodeničara
Za pšenicu, ušur je bio tri do pet odsto, kukuruz osam, a najteže je bilo samleti šišarke čiji prah se koristio za štavljenje koža. Za kuma, moglo je i bez ujma. Žal što ne osta ni jedna, bar kao turistička atrakcija
U priobalnom delu Drine, kod Badovinaca, pedesetih godina prošlog veka, brašno je mlelo dvadesetak vodenica. U sećanju starijih ostala je priča da su deo obale plahovite reke, blizu današnjeg “Pavlovića mosta” nazvali Ulica vodenica. Tada ih je u neposrednoj blizini, skoro jedna do druge bilo 17. Osim svedočanstva ljudi, evociranih kroz priču, ostalo je i dosta pesama. Jedna od najlepših, sačuvana do danas je autorsko delo znamenitog mačvanskog pesnika i ljubitelja reke i rodnog kraja Milorada Panića Surepa. On kaže da postoji jedna reka (misli na Drinu, baš u ovom delu Mačve) ni mala ni velika, reka krivudava sa gorovitim obalama i na njoj više starih vodenica. Reka je u pesnikovom viđenju “poklekla od gordosti i iščekivanja pomeljara”.
Vodenice na
požutelim
fotografijama
- Dugačak red vodenica podsećao je na red kuća u nekom podužem mačvanskom šoru, kaže Petar Birčaković iz Badovinaca, dugogodišnji skeledžija na Drini i dobar poznavalac ove “ćudljive” reke.
Nažalost o ovome danas svedoče samo požutele fotografije, stihovi pesnika i istorijski spisi. Ovde je, pokazuje Birčaković rukom na jedan vir, gde kovitlaju talasi nemirne Drine, blizu obale Badovinaca i mosta, bila Mićina vodenica. Tamo dole Badžina, još više uzvodno Lilova, dalje Ostojina, Jakovljeva, Delića, Tovilovića... Ko će ih sve nabrojati, a ne osta ni jedna.
- Badžina je bila najbolja. U njoj je radilo 12 ortaka. Bilo je tu dosta posla. Led je zimi znao da udari i ošteti vodenicu ali lančano izazove štetu i na drugima, dodaje naš sagovornik.
Ljubinko Jevtić, iz Badovinaca, hroničar sela s žaljenjem i pomalo nostalgično kaže: “Da bar sačuvasmo onu Alimpića. Mogla bi da posluži kao atrakcija i radi mogućeg razvoja turizma u ovom kraju. Nažalost, i nju vreme proguta”.
Atrakcija, turistički ili kakav drugi izazov, imao je i svoju istorijsku vrednost. Pominjao ju je jednom priznati novinar iz ovog kraja Stevan Stanić, Tabanovčanin koji je karijeru završio u prestižnom NIN-u. Stanić je naime pisao da su se nekada ovde rađale legende. “Krojena” je slika vremena u kome je narod bezbrižnije živeo i stvarao.
Prve vodenice u Mačvi i ovom delu Drine, bile su klodare, pokrivene šindrom(tanja grmova daska). One su se sastojale iz velikog i malog tumbasa (izdubljeno stablo nekog drveta, kao čamac). To je činilo temelj vodenice. Specijalni kamen je služio za meljavu. Poznat je bio teočanski i trstenički.
Vodenice su obično nosile imena po majstoru koji ih je napravio. Delile su se na redove, zbog toga što je njihova izgradnja bila skupa. Za opsluživanje je trebalo bar tri čoveka. Tako, primera radi Mićinu vodenicu, “krstili” su po majstoru Mići Toviloviću, koji ju je napravio. Redove su držali još: Ranisav Cvetuljski, Milutin Delić, Dragorad Arnautović, Ivan Jakšić i Teodor Tončić.
Nedeljno 100
kilograma brašna
Za mnoge Mačvane u to doba vodenica je bila “hraniteljka” porodice. Neki su prodavali deo imanja da bi je sagradili. Jedan dobar vodeničar za nedelju dana mogao je da zaradi oko 100 kilograma brašna. Za pšenicu ušur je bio od tri do pet odsto. Za kukuruz oko osam odsto.
Najteže je bilo samleti šišarke, čiji prah se koristio za štavljenje koža. S druge strane to je bio i najunosniji posao.
Iako je na Drini bilo dosta vodenica u sezoni se na meljavu čekalo u dugim redovima. Kao i svuda, bilo je protekcije. Otuda i osta ona uzrečica: “Evo kuma samlećemo bez ujma.”
Život na vodenici bio je sladak, uzbudljiv, ponekad i rizičan. Metkovci ili Belotinjci su obično donosili suvog mesa i slanine. Vodeničari bi pripremali ribu, što je za ove iz udaljenijih sela prema Drini dolazilo kao pečeno prase(poslastica). Uz pogaču, dobru rakiju i po koju snašu, kud ćeš bolji život.
Na teretu vremena “pale” su sve vodenice na Drini, kod Badovinaca. Jedna od poslednjih poslužila je reditelju Stoletu Jankoviću, prilikom snimanja filma “Partizani”.
Vreme elektronike potislo je stare vodenice ali ne sećanja i želje ljudi. Stari Mačvani pripovedaju kako su pojedine majke vodile svoju decu koja nisu htela dugo da progovore, da se napiju vode sa vodeničkog kamena. I danas se za one koji puno pričaju kaže “čeketaju”, kao da su se napili vode sa vodeničkog kola.
Mnogi Mačvani žale što bar jedna vodenica ne osta, ako ni zbog čega drugog, ono zbog obeležja vremena koje je, kako naš kolega, počivši Stevan Stanić piše, rađalo legende.
Vodenice na
požutelim
fotografijama
- Dugačak red vodenica podsećao je na red kuća u nekom podužem mačvanskom šoru, kaže Petar Birčaković iz Badovinaca, dugogodišnji skeledžija na Drini i dobar poznavalac ove “ćudljive” reke.
Nažalost o ovome danas svedoče samo požutele fotografije, stihovi pesnika i istorijski spisi. Ovde je, pokazuje Birčaković rukom na jedan vir, gde kovitlaju talasi nemirne Drine, blizu obale Badovinaca i mosta, bila Mićina vodenica. Tamo dole Badžina, još više uzvodno Lilova, dalje Ostojina, Jakovljeva, Delića, Tovilovića... Ko će ih sve nabrojati, a ne osta ni jedna.
- Badžina je bila najbolja. U njoj je radilo 12 ortaka. Bilo je tu dosta posla. Led je zimi znao da udari i ošteti vodenicu ali lančano izazove štetu i na drugima, dodaje naš sagovornik.
Ljubinko Jevtić, iz Badovinaca, hroničar sela s žaljenjem i pomalo nostalgično kaže: “Da bar sačuvasmo onu Alimpića. Mogla bi da posluži kao atrakcija i radi mogućeg razvoja turizma u ovom kraju. Nažalost, i nju vreme proguta”.
Atrakcija, turistički ili kakav drugi izazov, imao je i svoju istorijsku vrednost. Pominjao ju je jednom priznati novinar iz ovog kraja Stevan Stanić, Tabanovčanin koji je karijeru završio u prestižnom NIN-u. Stanić je naime pisao da su se nekada ovde rađale legende. “Krojena” je slika vremena u kome je narod bezbrižnije živeo i stvarao.
Prve vodenice u Mačvi i ovom delu Drine, bile su klodare, pokrivene šindrom(tanja grmova daska). One su se sastojale iz velikog i malog tumbasa (izdubljeno stablo nekog drveta, kao čamac). To je činilo temelj vodenice. Specijalni kamen je služio za meljavu. Poznat je bio teočanski i trstenički.
Vodenice su obično nosile imena po majstoru koji ih je napravio. Delile su se na redove, zbog toga što je njihova izgradnja bila skupa. Za opsluživanje je trebalo bar tri čoveka. Tako, primera radi Mićinu vodenicu, “krstili” su po majstoru Mići Toviloviću, koji ju je napravio. Redove su držali još: Ranisav Cvetuljski, Milutin Delić, Dragorad Arnautović, Ivan Jakšić i Teodor Tončić.
Nedeljno 100
kilograma brašna
Za mnoge Mačvane u to doba vodenica je bila “hraniteljka” porodice. Neki su prodavali deo imanja da bi je sagradili. Jedan dobar vodeničar za nedelju dana mogao je da zaradi oko 100 kilograma brašna. Za pšenicu ušur je bio od tri do pet odsto. Za kukuruz oko osam odsto.
Najteže je bilo samleti šišarke, čiji prah se koristio za štavljenje koža. S druge strane to je bio i najunosniji posao.
Iako je na Drini bilo dosta vodenica u sezoni se na meljavu čekalo u dugim redovima. Kao i svuda, bilo je protekcije. Otuda i osta ona uzrečica: “Evo kuma samlećemo bez ujma.”
Život na vodenici bio je sladak, uzbudljiv, ponekad i rizičan. Metkovci ili Belotinjci su obično donosili suvog mesa i slanine. Vodeničari bi pripremali ribu, što je za ove iz udaljenijih sela prema Drini dolazilo kao pečeno prase(poslastica). Uz pogaču, dobru rakiju i po koju snašu, kud ćeš bolji život.
Na teretu vremena “pale” su sve vodenice na Drini, kod Badovinaca. Jedna od poslednjih poslužila je reditelju Stoletu Jankoviću, prilikom snimanja filma “Partizani”.
Vreme elektronike potislo je stare vodenice ali ne sećanja i želje ljudi. Stari Mačvani pripovedaju kako su pojedine majke vodile svoju decu koja nisu htela dugo da progovore, da se napiju vode sa vodeničkog kamena. I danas se za one koji puno pričaju kaže “čeketaju”, kao da su se napili vode sa vodeničkog kola.
Mnogi Mačvani žale što bar jedna vodenica ne osta, ako ni zbog čega drugog, ono zbog obeležja vremena koje je, kako naš kolega, počivši Stevan Stanić piše, rađalo legende.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
11. april 2024.
