ŠIPTARI

Srpska napredna stranka ozbiljno je zaražena Đilasovim virusom. Ova viroza se karakteriše visoko izraženom agresijom, verbalnim prostaklukom, a zaraženi prilikom najžešćih napada ovog virusa nose naočare za sunce. Tako se, barem, u Šapcu ispoljava.
Za sada ne postoji medikament koji može da ublaži simptome i dejstvo ovog virusa, ali se zato kao veoma učinkovita pokazala terapija višesatnog gledanja Prvorođenog kraj malog ekrana. Ona, doduše, ima i neželjenih efekata, ali za sada se pokazala kao veoma smirujuća.
Šalu na stranu, ali Srbija u novijoj istoriji ovako vulgarnu i prostačku vlast nije imala. Pre neku nedelju, naprednjaci su u Šapcu organizovano vređali i napadali Dragana Đilasa tokom njegovog govora na protestu u Šapcu, a isto su ponovili i u ponedeljak pred početak tribine njegove Stranke slobode i pravde u Šapcu.
Zabeležena je, međutim, jedna bitna razlika, a to je sastav ljudi. Verovatno nezadovoljni rezultatom urlanja i psovanja, SNS je odlučio da ovoga puta javnosti prikaže svoju najubojitiju jedinicu. Do sada neviđena ekipa stala je pred Đilasa i njegove saradnike poručila mu to što mu je poručila. Đilas, Bogu hvala, nije naseo na provokaciju i sve je zabeležio kamerom čiji je snimak brzo postao viralan. Ono što meni nije jasno, šta radi policija. Zar ovo nije napad koji zaslužuje barem prekršajni postupak? Zar je Šabac grad u kome je normalno da se ovo događa i da li je potrebno da neko bude ubijen ne bi li momci u plavom i Tužilaštvo preuzeli neke mere?
Ti isti momci su, verovatno, prethodnih godina slavili uspehe srpskih košarkaša na evropskim i svetskim takmičenjima koje je, kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije, predvodio upravo Đilas. Tada nije bio lopov. Niko ga nije napadao, svi su govorili o tome da je uspešan menadžer. Ovo govorim zbog toga što je u Srbiji takva situacija da ko god malo bude istureniji od drugih u borbi protiv Prvorođenog, odmah će biti satanizovan i to bezgranično i besomučno. Nije li Saša Janković proglašen za ubicu, a da li ga sada spominju i da li mu to neko govori? Ne, eno ga u Beogradu radi i niko ga ne spominje, jer nije više pretnja. Isto je i sa Bojanom Pajtićem koji je bio još veći lopov od Đilasa dok je sedeo na čelu pokrajinske vlade. Ti isti su ga optuživali da je ukrao od bolesne dece. Predaje čovek na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i niko mu više ni ime da spomene. Nije više nikakva pretnja po režim Prvorođenog i nikoga ne dira.
Ovoga puta je Đilasu prilepljena još jedna etiketa - Šiptar. Za one koji ne znaju, to je uvredljiv naziv za Albance. Taj izraz, doduše, Prvorođeni ne koristi od kada je ušao u visoku politiku, ali ga koriste gotovo svi naprednjači prvaci, uključujući i one u pokušaju, poput šabačkih. Nemam nameru da glumim Đilasovog advokata, ali ne mogu, a da se ne zapitam, kakva je uloga nekadašnjeg gradonačelnika Beograda u gubitku Kosova. Čovek prosto prolupa od naprednjačkog besmisla i naježi se kada čuje da je Đilas prodao Kosovo. To bi isto bilo kao kada bismo napali Gorana Vesića, pravog gradonačelnika Beograda, za potpisivanje Briselskog sporazuma. Imam neopisivu potrebu da tim momcima objasnim da su do dolaska Prvorođenog na vlast u Srbiji, Srbi sa Severa Kosova imali srpske institucije u opštinama u kojima su bili većina. Na izbore su izlazili po srpskim zakonima. Pod naprednjacima, a posle Briselskog sporazuma, Srbi nemaju više srpske institucije, glasa se po kosovskim izbornim zakonima, kosovska policija je na celoj teritoriji nadležna. Tako nije bio slučaj za vreme gradonačelnikovanja Dragana Đilasa. I što je najapsurdnije, niko iz te "žute bande" nikada nije bio ni u kakvoj koaliciji sa teroristima i zlikovcima Ramušem Haradinajem, Hašimom Tačijem i Kadri Veselijem, za razliku od srpskih naprednjaka i Srpske liste. Mislite malo o tome momci sa naočarima za sunce.
Ono što je, u stvari, najveći problem i opasnost je činjenica da su oni toliko poslušni da ukoliko bi usledila naredba sa vrha da se politički protivnici prebiju, ili ne daj bože, ubiju, ovi momci ne bi okom trepnuli i odradili bi naređenje bez ikakave griže savesti. I onda se dolazi do osnovnog pitanja - kako smo došli do ovog momentuma kada smo zarad jednog čoveka spremni da uradimo sve što treba za gram njegove sreće. Ozbiljno moramo da se zapitamo kako je moguće da postoje ljudi koji su spremni tako nešto da urade, a onda mirno poruče - morao sam.
Ništa se ne mora i svako ko tako kaže i priča, poput jednog naprednjaka bajkera, ništa dobro ne misli ni svom gradu ni svojim sugrađanima. Budite sigurni da među onima koje ćete sutra vređati, psovati, udarati, pa čak i ubiti, ima i vaših prijatelja, rođaka, komšija, kumova... Zarad čega i koga? Mislite o tome.