DR MARKO MARKOVIĆ: DOKTOR MEDICINSKIH NAUKA,
PEDIJATAR I PSIHOTERAPEUT
PEDIJATAR I PSIHOTERAPEUT
NEUMORNI DEČJI SAGOVORNIK
„Neumorni dečji sagovornik“ naslovili smo svojevremeno naš napis o dr Marku Markoviću, prvom šabačkom doktoru nauka, pedijatru i psihoterapeutu, „svesnog svog poslanja, koji, sa radošću i odgovornošću, savesno obavlja“. I ovaj tekst nosi isti naslov, jer ga, u najkraćem, najbolje karakteriše.
Rođen je u Mrovskoj 9. oktobra 1934. u „priprati“ manastira Kaona, gde je završio prva četiri razreda osnovne škole. Jedno vreme odrastao je bez oca, koji je proveo četiri i po godine u zarobljeništvu u Nemačkoj. Kada se vratio, „demonstrirao je kako i u najtežim situacijama, ako je istinski darovan radinošću i ako u radu nalazi zadovoljstvo, svaki čovek može biti izbavljen“. Samo je dva dana po povratku proveo u selu i, posle razgovora sa učiteljem, da bi deci omogućio redovno školovanje, preselio se sa porodicom u Šabac. Dalekovido, rekli bismo.
Sa „neumornom i nezaustavljivom“ podrškom roditelja, završio je Šabačku gimnaziju, a potom i studije medicine u Beogradu. Vratio se u Šabac da radi u novoosnovanom Zdravstvenom centru, koji je bio jedan od šest ekperimentalnih u ondašnjoj Jugoslaviji. Tri godine je čekao specijalizaciju iz pedijatrije, čvrsto rešen da bude dečji sagovornik. Samo je to želeo. Vrlo brzo je „pronikao u neverovatne porodične statuse neodgovornosti, neozbiljnosti i intoksikacije“, a najviše mu je smetalo kada bi video „emocionalnu odsutnost i hladnoću“. To ga je ukorenilo u odluci da nastavi stručno usavršavanje. Bio je jedan od dvadeset lekara u bivšoj Jugoslaviji koji su upisali magistarske studije psihoterapije i jedan od troje koji su uspešno završili. S obzirom na to da je u svojoj praksi viđao sve više „unižene, nesrećne dece, povređene i emocionalno ispražnjene, koja osciluju između života i nestajanja“, odlučio je da doktorira. Doktorska disetracija „Vapaji za životom“ objavljena je posle nekoliko decenija sa posvetom „toplijoj porodici čoveka i ljudskijem detinjstvu dece“.
Doktor Marko susreo se sa 1.723 dece koja su zakoračila u bezdan, iz kog su se vratili vođeni njegovom stručnom rukom i toplim srcem. Najmlađi pacijent imao je samo devet godina.
„Osećam – mislim – govorim – činim“ moto je kog se dr Marko uvek pridržava i koji savetuje svima koji mogu da ga čuju i primene. To je „prirodni redosled prilaženja sebi i drugima“.
Kao profesor pedijatrije radio je u Medicinskoj školi, Pedagoškoj akademiji i Višoj školi za obrazovanje vaspitača u Šapcu. Objavio je više od 130 stručnih radova, koji su publikovani u domaćim i stručnim časopisima i zbornicima. Bio je jedini pedijatar - psihoterapeut u bivšoj Jugoslaviji. Osnovao je Ambulantu za psihoterapiju u Zdravstvenom centru „Laza K. Lazarević“ u Šapcu. Učestvovao je na tri svetska kongresa socijalne psihijatrije.
Ni u penziji nije prestao aktivno da se bavi decom, jer se „posao lekara, kao i sveštenika, nikad ne završava“. Autor je nekolikih naslova, od kojih je „Bukvar detinjstva“ prvenac koji je doživeo treće izdanje, potom, „30 godina sekcije DETINjSTVO DECI“ (monografija o izuzetnom radu uzorne sekcije u Medicinskoj školi i njenih 2.000 članova) „Telesni razvoj i zdravstveno vaspitanje“ (udžbenik za studente Više škole za obrazovanje vaspitača Šapca), „Kad je najteže“, „Ne dam“ i „Sonetni venci majci i Lazi Lazareviću“, zbirke poezije objavljene povodom 800 godina postojanja Hilandara „Srbi sad ili nikad“, „Vapaji za životom/pokušaji samoubistva dece“ (2004), „Srbi, sad ili nikad“ (2011), „Đakovanje Milića od Mačve“ (2008), „Aura Hilndara“ (2009), „Svet izvan sveta – Japan (2009), „Azbučnik otpornosti – imuniteta“ (2009), „Sonetni venac maturanata šabačke gimnazije iz 1953“ (2003), „Religija savesti“ (2013), „Zahvalnost Jeleni heroini“ (2018) i „Pastirske odiseje života“ (2019).
U rukopisu ima oko tridesetak knjiga.
TROKNjIŽJE DOKTORA MARKA
Dr Marko Marković nedavno je, pred odabranom publikom u biblioteci Šabačke gimnazije predstavio svoje troknjižje: „Zahvalnost Jeleni heroini“, „Pastirske odiseje života“ i „Religija savesti“. Bila je to svojevrsna oda ljubavi, ili „uzajamnosti“, supruzi Jeleni sa kojom je delio život punih pedeset godina. „Pastirske odiseje života“ su ispovest, pred Bogom, pred sobom i prisutnima, ali i nastavak knjige o Jeleni, „bez kojeg bi bila nepotpuna“. Na promociji su govorili primarijus dr Predrag Tojić i Vera Rudaljević.
- Zadovoljstvo je ogromno, kao i iskušenje. Nije lako govoriti o knjigama doktora Marka zato što je on ponudio okean misli, obilje stilskih figura i virove jedinstvenog, njegovog jezika. U svojim delima koristi specifične kovanice koje bismo mogli nazvati markovizmi. Kao pedijatar, psihoterapeut, posvećenik svom poslu i rodu, opservirao je kompletan, duboko religiozan život, istakao je Tojić.
Autor je rekao da nije planirao nijednu od knjiga, ali ih je život izbacio na površinu i da je „morao da traje dok ih nije napisao“.
- Knjigom se može braniti, knjigom se može lečiti, knjigom se može saznavati, putovati, snevati, maštariti, u knjizi se može najveći, pravi, nezamenjivi prijatelj na planeti naći. Nastojao sam da to shvate i sva deca sa kojom sam se družio, jer nije bez razloga Gorki rekao: Sve što je lepo, naučio sam iz knjiga, a sve ružno učio kroz život, rekao je doktor Marko i dodao u svom stilu: „Hvala što ste došli i nastavite tamo gde sam zastao. Želim vam uspešnu plovidbu i daleka stizanja, da me nadvisite u svakom pogledu“.
Dr Marko Marković o novim delima
ZAHVALNOST JELENI HEROINI
„Krucijalna knjiga je „Zahvalnost Jeleni heroini“. Šabac je uvek odnosio pobedu nad Beogradom i svim drugim gradovima koji su posle studija hteli da „usisaju“ Jelenu i mene. Ona je bila stipendista skopskog univerziteta sve četiri godine i, kada je diplomirala, rektor je pozvao da potpiše ugovor kao podmladak Ekonomskog fakulteta. Odgovorila mu je odgovorila da se verila 1. maja i da je 23. jula dogovoreno venčanje. Rektor, ne verujući, pozvao me je da dođem u Skoplje. Kada je shvatio koliko je gromadna naša uzajamnost posle tri i po godine dopisivanja, da su nas pisma održala, rektor je ustao, pružio nam obe ruke i rekao: „Draga deco, vi ste izvan ovoga sveta, stipendija više nije dug, nego mala podrška skopskog univerziteta za vaš početak“. Pokušao je i rektor beogradskog univerziteta da nas usisa, ali mi smo se branili našom uzajamnošću. Nismo dozvolili da nas fakultetske, akademske karijere, niti bilo kakav životni formalizam odvoji od Šapca, gde smo videli svoju budućnost. U knjizi o Jeleni ima dovoljno činjenica, dovoljno ispovednog sadržaja da se shvati naša salivena uzajmnost koju su naši sugrađani osećali u susretanjima sa nama, brojne kolege i susedi koji su pokušavali, priznali su, da nas imitiraju. Jelena je knjiga koja je najduže pisana u mom životu, praktično, od dana našeg upoznavanja na saveznoj akciji, deonici autoputa od Zagreba do Ljubljane. Upokojenje Jelenino ubrzalo je završetak knjige. Tri su odeljka njene knjige: Mladost i uzajamost ljubavi, Zrelost i uzajamnost poštovanja, Starost i uzajamnost zadivljenosti uz raskoš sećanja. Oboje smo sve imali u istoj ravni, što je fenomenologija koja traži objašnjenje. Iza svih mojih stizanja koja sam imao u minulom životu, bilo na stručnom, bilo na društvenom planu stajala je uvek i Jelena sa svojim razboritim, prizemljenim, racionalnim, perfekcionističkim vaspitanjem i poštovanjem“.
RELIGIJA SAVESTI
„Nadahnuće za pisanje ove knjige izronilo je u podnebesju Kaone. Pred kraj života, otac je poželeo da se još jednom nađe u avliji crkvenoj, gde je i on završio četiri razreda osnovne škole. Odvezao sam ga, na praznik, 28. avgusta. Kada smo ušli u ševrdan, odjednom mi je, odozgo, iz univerzuma, došla ideja, zadatak da se prihvatim ovog naslova: „Religija savesti“. Shvatio sam da je savest toliko marginalizovana u čoveku, toliko udaljena od našeg normalnog i kratkovekog ljudskog življenja da je vredelo poneti se sa time. Patrijarh se upokojio pre završetka knjige, a opredeljen je bio da bude recenzent. Završio sam i bez toga i knjiga je ušla u život. Savest je toliko čudesan deo našeg mozga, toliko nepoznata i nama lekarima, psiholozima i naučnicima da sam shvatio da religijom savesti možemo da napravimo planetarno izmirenje, elegantno i jednostavno, matricom svih živih religija koje vojuju milenijumima. Ne trebaju nikakve monete, matrica je jako jednostavna, samo bi trebalo savest upregnuti u kočije“.
PASTIRSKE ODISEJE ŽIVOTA
„Verujte, nikada nisam slutio da bi trebalo da napišem knjigu o svom minulom životu. Kada sam završio knjigu o Jeleni, osetio sam da nema dovoljno svetla za sve što je tamo rečeno. Knjigu sam počeo da pišem 13. avgusta prošle godine, a završio pred godišnjicu Jeleninog uznesenja, pre 24. marta ove godine. Ovo je ispovest moga života iza kojeg stojim sav svojim preostalim životom, iza svake napisane rečenice, iza svake misli. Ovo je ispovest pred sopstvenom savešću, a savest je naš skroviti, lični Bog. Znači, imamo ga u nama i sa nama, uz nas, samo bi trebalo to da shvatimo, da dozvolimo sebi da nam bude cenzor da bismo se uljudili. Pišući ovu knjigu, ispovedao sam se Bogu.“
Rođen je u Mrovskoj 9. oktobra 1934. u „priprati“ manastira Kaona, gde je završio prva četiri razreda osnovne škole. Jedno vreme odrastao je bez oca, koji je proveo četiri i po godine u zarobljeništvu u Nemačkoj. Kada se vratio, „demonstrirao je kako i u najtežim situacijama, ako je istinski darovan radinošću i ako u radu nalazi zadovoljstvo, svaki čovek može biti izbavljen“. Samo je dva dana po povratku proveo u selu i, posle razgovora sa učiteljem, da bi deci omogućio redovno školovanje, preselio se sa porodicom u Šabac. Dalekovido, rekli bismo.
Sa „neumornom i nezaustavljivom“ podrškom roditelja, završio je Šabačku gimnaziju, a potom i studije medicine u Beogradu. Vratio se u Šabac da radi u novoosnovanom Zdravstvenom centru, koji je bio jedan od šest ekperimentalnih u ondašnjoj Jugoslaviji. Tri godine je čekao specijalizaciju iz pedijatrije, čvrsto rešen da bude dečji sagovornik. Samo je to želeo. Vrlo brzo je „pronikao u neverovatne porodične statuse neodgovornosti, neozbiljnosti i intoksikacije“, a najviše mu je smetalo kada bi video „emocionalnu odsutnost i hladnoću“. To ga je ukorenilo u odluci da nastavi stručno usavršavanje. Bio je jedan od dvadeset lekara u bivšoj Jugoslaviji koji su upisali magistarske studije psihoterapije i jedan od troje koji su uspešno završili. S obzirom na to da je u svojoj praksi viđao sve više „unižene, nesrećne dece, povređene i emocionalno ispražnjene, koja osciluju između života i nestajanja“, odlučio je da doktorira. Doktorska disetracija „Vapaji za životom“ objavljena je posle nekoliko decenija sa posvetom „toplijoj porodici čoveka i ljudskijem detinjstvu dece“.
Doktor Marko susreo se sa 1.723 dece koja su zakoračila u bezdan, iz kog su se vratili vođeni njegovom stručnom rukom i toplim srcem. Najmlađi pacijent imao je samo devet godina.
„Osećam – mislim – govorim – činim“ moto je kog se dr Marko uvek pridržava i koji savetuje svima koji mogu da ga čuju i primene. To je „prirodni redosled prilaženja sebi i drugima“.
Kao profesor pedijatrije radio je u Medicinskoj školi, Pedagoškoj akademiji i Višoj školi za obrazovanje vaspitača u Šapcu. Objavio je više od 130 stručnih radova, koji su publikovani u domaćim i stručnim časopisima i zbornicima. Bio je jedini pedijatar - psihoterapeut u bivšoj Jugoslaviji. Osnovao je Ambulantu za psihoterapiju u Zdravstvenom centru „Laza K. Lazarević“ u Šapcu. Učestvovao je na tri svetska kongresa socijalne psihijatrije.
Ni u penziji nije prestao aktivno da se bavi decom, jer se „posao lekara, kao i sveštenika, nikad ne završava“. Autor je nekolikih naslova, od kojih je „Bukvar detinjstva“ prvenac koji je doživeo treće izdanje, potom, „30 godina sekcije DETINjSTVO DECI“ (monografija o izuzetnom radu uzorne sekcije u Medicinskoj školi i njenih 2.000 članova) „Telesni razvoj i zdravstveno vaspitanje“ (udžbenik za studente Više škole za obrazovanje vaspitača Šapca), „Kad je najteže“, „Ne dam“ i „Sonetni venci majci i Lazi Lazareviću“, zbirke poezije objavljene povodom 800 godina postojanja Hilandara „Srbi sad ili nikad“, „Vapaji za životom/pokušaji samoubistva dece“ (2004), „Srbi, sad ili nikad“ (2011), „Đakovanje Milića od Mačve“ (2008), „Aura Hilndara“ (2009), „Svet izvan sveta – Japan (2009), „Azbučnik otpornosti – imuniteta“ (2009), „Sonetni venac maturanata šabačke gimnazije iz 1953“ (2003), „Religija savesti“ (2013), „Zahvalnost Jeleni heroini“ (2018) i „Pastirske odiseje života“ (2019).
U rukopisu ima oko tridesetak knjiga.
Dr Marko Marković nedavno je, pred odabranom publikom u biblioteci Šabačke gimnazije predstavio svoje troknjižje: „Zahvalnost Jeleni heroini“, „Pastirske odiseje života“ i „Religija savesti“. Bila je to svojevrsna oda ljubavi, ili „uzajamnosti“, supruzi Jeleni sa kojom je delio život punih pedeset godina. „Pastirske odiseje života“ su ispovest, pred Bogom, pred sobom i prisutnima, ali i nastavak knjige o Jeleni, „bez kojeg bi bila nepotpuna“. Na promociji su govorili primarijus dr Predrag Tojić i Vera Rudaljević.
- Zadovoljstvo je ogromno, kao i iskušenje. Nije lako govoriti o knjigama doktora Marka zato što je on ponudio okean misli, obilje stilskih figura i virove jedinstvenog, njegovog jezika. U svojim delima koristi specifične kovanice koje bismo mogli nazvati markovizmi. Kao pedijatar, psihoterapeut, posvećenik svom poslu i rodu, opservirao je kompletan, duboko religiozan život, istakao je Tojić.
Autor je rekao da nije planirao nijednu od knjiga, ali ih je život izbacio na površinu i da je „morao da traje dok ih nije napisao“.
- Knjigom se može braniti, knjigom se može lečiti, knjigom se može saznavati, putovati, snevati, maštariti, u knjizi se može najveći, pravi, nezamenjivi prijatelj na planeti naći. Nastojao sam da to shvate i sva deca sa kojom sam se družio, jer nije bez razloga Gorki rekao: Sve što je lepo, naučio sam iz knjiga, a sve ružno učio kroz život, rekao je doktor Marko i dodao u svom stilu: „Hvala što ste došli i nastavite tamo gde sam zastao. Želim vam uspešnu plovidbu i daleka stizanja, da me nadvisite u svakom pogledu“.
ZAHVALNOST JELENI HEROINI
„Krucijalna knjiga je „Zahvalnost Jeleni heroini“. Šabac je uvek odnosio pobedu nad Beogradom i svim drugim gradovima koji su posle studija hteli da „usisaju“ Jelenu i mene. Ona je bila stipendista skopskog univerziteta sve četiri godine i, kada je diplomirala, rektor je pozvao da potpiše ugovor kao podmladak Ekonomskog fakulteta. Odgovorila mu je odgovorila da se verila 1. maja i da je 23. jula dogovoreno venčanje. Rektor, ne verujući, pozvao me je da dođem u Skoplje. Kada je shvatio koliko je gromadna naša uzajamnost posle tri i po godine dopisivanja, da su nas pisma održala, rektor je ustao, pružio nam obe ruke i rekao: „Draga deco, vi ste izvan ovoga sveta, stipendija više nije dug, nego mala podrška skopskog univerziteta za vaš početak“. Pokušao je i rektor beogradskog univerziteta da nas usisa, ali mi smo se branili našom uzajamnošću. Nismo dozvolili da nas fakultetske, akademske karijere, niti bilo kakav životni formalizam odvoji od Šapca, gde smo videli svoju budućnost. U knjizi o Jeleni ima dovoljno činjenica, dovoljno ispovednog sadržaja da se shvati naša salivena uzajmnost koju su naši sugrađani osećali u susretanjima sa nama, brojne kolege i susedi koji su pokušavali, priznali su, da nas imitiraju. Jelena je knjiga koja je najduže pisana u mom životu, praktično, od dana našeg upoznavanja na saveznoj akciji, deonici autoputa od Zagreba do Ljubljane. Upokojenje Jelenino ubrzalo je završetak knjige. Tri su odeljka njene knjige: Mladost i uzajamost ljubavi, Zrelost i uzajamnost poštovanja, Starost i uzajamnost zadivljenosti uz raskoš sećanja. Oboje smo sve imali u istoj ravni, što je fenomenologija koja traži objašnjenje. Iza svih mojih stizanja koja sam imao u minulom životu, bilo na stručnom, bilo na društvenom planu stajala je uvek i Jelena sa svojim razboritim, prizemljenim, racionalnim, perfekcionističkim vaspitanjem i poštovanjem“.
RELIGIJA SAVESTI
„Nadahnuće za pisanje ove knjige izronilo je u podnebesju Kaone. Pred kraj života, otac je poželeo da se još jednom nađe u avliji crkvenoj, gde je i on završio četiri razreda osnovne škole. Odvezao sam ga, na praznik, 28. avgusta. Kada smo ušli u ševrdan, odjednom mi je, odozgo, iz univerzuma, došla ideja, zadatak da se prihvatim ovog naslova: „Religija savesti“. Shvatio sam da je savest toliko marginalizovana u čoveku, toliko udaljena od našeg normalnog i kratkovekog ljudskog življenja da je vredelo poneti se sa time. Patrijarh se upokojio pre završetka knjige, a opredeljen je bio da bude recenzent. Završio sam i bez toga i knjiga je ušla u život. Savest je toliko čudesan deo našeg mozga, toliko nepoznata i nama lekarima, psiholozima i naučnicima da sam shvatio da religijom savesti možemo da napravimo planetarno izmirenje, elegantno i jednostavno, matricom svih živih religija koje vojuju milenijumima. Ne trebaju nikakve monete, matrica je jako jednostavna, samo bi trebalo savest upregnuti u kočije“.
PASTIRSKE ODISEJE ŽIVOTA
„Verujte, nikada nisam slutio da bi trebalo da napišem knjigu o svom minulom životu. Kada sam završio knjigu o Jeleni, osetio sam da nema dovoljno svetla za sve što je tamo rečeno. Knjigu sam počeo da pišem 13. avgusta prošle godine, a završio pred godišnjicu Jeleninog uznesenja, pre 24. marta ove godine. Ovo je ispovest moga života iza kojeg stojim sav svojim preostalim životom, iza svake napisane rečenice, iza svake misli. Ovo je ispovest pred sopstvenom savešću, a savest je naš skroviti, lični Bog. Znači, imamo ga u nama i sa nama, uz nas, samo bi trebalo to da shvatimo, da dozvolimo sebi da nam bude cenzor da bismo se uljudili. Pišući ovu knjigu, ispovedao sam se Bogu.“
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
