Pismo piše Svetislav Petrović

U ovo naše vreme globalizacije i elektronske komunikacije, pravo je zadovoljstvo primiti pismo. Treba biti korektan i ispoštovati nekoga ko je odvojio vreme, hartiju, mastilo, pa i novac za kovertu i markicu, i da vam napiše koju reč. Tako sam i ja, pre neki dan, dobio pismo od Svetislava Petrovića iz sela Dvorište.
Mnogo sam se obradovao kada sam video rukom pisano pismo. I dan danas u našu redakciju stigne na desetine koverata, ali to uglavnom budu pozivnice za neke proslave ili kulturne događaje u našem gradu. Dobiti pravo pismo, to je privilegija u današnje vreme.
Elem, dobih ja tako to pismo i moram priznati da nijednog trenutka nisam imao dilemu da li ga treba objaviti ili ne. U trenutku kada nam u kometarima na društvenim mrežama prete ubistvom, ovakvo pismo može samo da vas oraspoloži. Pošto je pismo adresirano na mene, a i tiče se mog pisanija na istom ovom mestu o poseti Zorane Mihajlović Majuru, najlogičnije je da ga objavim u kolumni. Pred vama je integralni tekst pisma. Nisam hteo da ga redigujem, kako ne bih bio optužen za skraćenje ili Bog te pita šta drugo.
Evo teksta pisma bez ijedne intervencije, pa i one pravopisne i gramatičke.
„Ti Kulašine sebe smatraš nekim novinarom, a nikada nisi došao u moje selo da pitaš ljude imaju li kakvih problema pa da nešto napišete u tim tvojim novinama ako se može reći da su novine. A znaš da kritikuješ protiv Zorane što se vama ne javlja u Šabac kada dolazi u Dvorištu rade 3 puta loklana a vi ne smete da dođete ni na jedno otvaranje pa da sam ja doneo pismo da pohvalim ljude ko nam je puteve uradio vi niste smeli da ga objavite pa kad je to tako o čemu ti pišeš za druge stavi prst na čelo i razmisli koje u pravu samo da znaš da ga je Šabac radio sigurno bi bio javno pohvaljen od mene, zato što ja nisam ni u jednoj stranci pa zato mogu i da hvalim i grdim. A ti ako si pravi novinar objavi ovo moje pismo. Nažalost kad je novinar poslušnik i bilo ko drugi.“
Petrović Svetislav
selo Dvorište.
Da bih došao u selo Dvorište, valjalo bi da me neko pozove i uputi u probleme koje imate. Nisam salonski novinar koji beži od izlaska na teren i veoma rado idem selu u pohode, ali priznajem da me za deset godina egzistiranja u gradu na Savi niko nikada nije pozvao u Dvorište i upoznao sa problemima. Mi novinari umemo malo da budemo razmaženi, i retko kada idemo negde gde nismo pozvani ili nismo najavljeni. Naročito u mojim godinama. To što znam da kritikujem, to mi je u neku ruku i obaveza kao novinara, ali se izuzetno radujem svakoj lepoj priči koju mogu da zabeležim. Novinari ne znaju, poštovani gospodine Petroviću, kada se i gde otvara neki put. Dotična ministarka ima pres službu u kojoj radi, koliko sam uspeo da prebrojim, četiri službenika. Jedan muškarac i tri žene. I niko se nije setio da na to otvaranje pozove redakciju Glasa Podrinja, novinu koja u našem kraju izlazi već 75 godina, dakle, najstariju redakciju u regionu. Pismo koje ste poslali meni, kao što vidite, evo ga u novini. Za prethodno pismo nisam znao, niti ga dobio. Mnogo puta sam stavljao prst na čelo tokom svoje novinarske karijere. Bilo je tu svačega, ali smatram da kada novinar izveštava o bilo kojem događaju mora da se drži nekih standarda i da prenese informaciju, ne da je komentariše. Toga se pridržavam. Druga je stvar što je Glas Podrinja hrabra novina i omogućava mi da u svojoj kolumni iznosim svoje stavove, ali to je kolumna, ne izveštaj.
Zamislite vi situaciju da u Vaše selo dođe ministarka i ne pozdravi se sa predsednikom mesne zajednice. O tome sam pisao kada sam se drznuo da kritikujem ministarku Mihajlović koja na otvaranje puta, ili šta već, nije pozvala nas novinare, niti se udostojila da u Šabac dođe, a da se ne vidi sa gradonačelnikom. To je praksa koju su uveli naprednjaci u Srbiju.
Poštovani gospodine Petroviću, slučajno i ja nisam član nijedne stranke, pa to toj analogiji, i ja imam pravo da hvalim i kritikujem, zar ne? Ili je po Vašem moralnom sudu jedino ispravno hvaliti republičku vlast, a kritikovati lokalnu? Ako je to ispravno, ja sam onda neispravan. Pošto sam objavio Vaše pismo, nadam se da sam postao pravi novinar i da nisam poslušnik.
Sve najbolje Vam želim Svetislave Petroviću iz sela Dvorište.