SELO NEKAD I SAD
Zrno života
Ubiranje pšeničnog zrna protiče, kako seljani vele munjevito i ako je verovati vremešnima i iznad očekivanja u prinosu. Narodski `šenica vazda je bila zrno života jer od njega sve i počinje i završava se mudri zbore starine. Poput gumice kombajni brišu njivu po njivu za vrelina ko u stara dobra vremena. Bar tu se govore uz ladno pivo na uvratinama retki koji uteknu od najvećeg posla u godini i tvrde uglas .
I zadene se priča o tome kako hektar nestane ko dlanom o dlan dok je nekada bilo umeće doći do hlebnog zrna. Zarana se išlo u njive uz dobrog kosca i neumorne ženske ruke da kupe, te dečica da prostiru uža, koja su opet vrele noći pletena. Njiva ma kolika bila sa vrelinom bivala i duža a uz kratku užinu i studen vodu iz pletenog balona nasleđenog od prađeda tekla muka seljačka. U smiraj dana povezabe snopove denuli u krstine tako da vlat ostane u sredini i izbene zlu ćud modrih oblaka koji su od Cera pretili. Mnoge generacije su posle gradonosnih leta trbuhom za kruhom nepovratno otišle u gradske fabrike da znoj znojem zamene. Potom je sledilo izvoženje uz kravlju zapregu i denjenje u kamare a potom vršaj koji je bio praznik za kuću uz pečeno prase i obilje pića. Skupilo bi se i staro i mlado da se poslovi podele i napokon dođe do zrna koje se kao blagodet čuvalo u magazama u takozvanim oknima. Bilo nekada a i sada se da videti u planinskim selima istini za volju sve ređe.
I dok balirana slama mami poglede prolaznika ostalo je u ponekom sećanju kako se denula slama i pleva uz podatak da su se i staje svakog leta prepokrivale novom slamom uz hladovinu u staji leti i toplinu iz priče tokom velikih studeni zimi. Nekad bilo... Bile su to i noći i leta kada se po predanju kosa kačila o drvo i vele da se do svitanja i odlaska u novu njivu nije stigla smiriti. Tako vele ...
Sada se pak tek popije pivo ili odvažni rakiju jer na uvratinama susedne njive već je čekao nestrpljivi domaćin. Naroda u selu sada ima koliko nekada na jednom gumnu o vršaju. Rođene su i mnoge ljubavi ili ti ašikovanja i rađana deca sve jedno drugom do uveta. Sada opet za vremešne momke poput kviza je traganje za devojkom a po rečima nesuđenih svekrva koje gube strpljenje dobro bi došla i snaša sa nekoliko dece jer troje četvoro u kući gde je najmlađi daleko u petoj deceniji života teško da može naredno leto dočekati.
Ni uređena okućnica ni sve pogodnosti života ne sprečavaju potencijalne mlade da se upute u grad i podstanarsku stvarnost zamene za izobilje, narodski rečeno. Svega ima sem dece što je vapaj na svakom koraku. I koliko se god prinos zrna iz godine u godinu uvećava domaćinstva vidno zarastaju što u korov što u brigu.
Tek bilo kako bilo zrno života nekada je išlo u meljavu pa u naninu furunu ugrejanu subotom za zore i velike somune koje sada možete videti samo u muzeju hleba iliti narodski leba. A bez kore koja i sedmi dan mirisno priziva i lepinje koja uz kajmak i slično sad retko ko i pominje. Te sada još u zrnu odlazi iz magaze u mlinove a potom brašno pekaru pa jutrom uz mleko nosi se kući taze i tako iz dana u dan.
Kako snaše vole reći i lakše i isplativljivije. Računica koju preci nisu poznavali sada je poput konca udenuto u iglu dana. I šije neke nove dane i običaje gde se miris lepinje ni nalik na naninu može pronaći u prigodnim radnjama koje su silan biznis sebi pripravili. Vele šereti valjda tragom one računice gde se opet samo zadenuo čovek i sutrašnjica. Da traje i daje neko novo zrno posejano s jeseni i u somun i lepinju pretočeno od narednog leta. Da naraste ko nanini somuni jer nekad je i nana mlada bila ali umela reći i kada je najteže, gledaj visoko, diši duboko, što sačuva predanje kao nauk da se mora tragom dana koji pamte vekove koje odhrani upravo zrno života i mukotrpan rad uz neizbežne žuljevite dlanove.
I zadene se priča o tome kako hektar nestane ko dlanom o dlan dok je nekada bilo umeće doći do hlebnog zrna. Zarana se išlo u njive uz dobrog kosca i neumorne ženske ruke da kupe, te dečica da prostiru uža, koja su opet vrele noći pletena. Njiva ma kolika bila sa vrelinom bivala i duža a uz kratku užinu i studen vodu iz pletenog balona nasleđenog od prađeda tekla muka seljačka. U smiraj dana povezabe snopove denuli u krstine tako da vlat ostane u sredini i izbene zlu ćud modrih oblaka koji su od Cera pretili. Mnoge generacije su posle gradonosnih leta trbuhom za kruhom nepovratno otišle u gradske fabrike da znoj znojem zamene. Potom je sledilo izvoženje uz kravlju zapregu i denjenje u kamare a potom vršaj koji je bio praznik za kuću uz pečeno prase i obilje pića. Skupilo bi se i staro i mlado da se poslovi podele i napokon dođe do zrna koje se kao blagodet čuvalo u magazama u takozvanim oknima. Bilo nekada a i sada se da videti u planinskim selima istini za volju sve ređe.
I dok balirana slama mami poglede prolaznika ostalo je u ponekom sećanju kako se denula slama i pleva uz podatak da su se i staje svakog leta prepokrivale novom slamom uz hladovinu u staji leti i toplinu iz priče tokom velikih studeni zimi. Nekad bilo... Bile su to i noći i leta kada se po predanju kosa kačila o drvo i vele da se do svitanja i odlaska u novu njivu nije stigla smiriti. Tako vele ...
Sada se pak tek popije pivo ili odvažni rakiju jer na uvratinama susedne njive već je čekao nestrpljivi domaćin. Naroda u selu sada ima koliko nekada na jednom gumnu o vršaju. Rođene su i mnoge ljubavi ili ti ašikovanja i rađana deca sve jedno drugom do uveta. Sada opet za vremešne momke poput kviza je traganje za devojkom a po rečima nesuđenih svekrva koje gube strpljenje dobro bi došla i snaša sa nekoliko dece jer troje četvoro u kući gde je najmlađi daleko u petoj deceniji života teško da može naredno leto dočekati.
Ni uređena okućnica ni sve pogodnosti života ne sprečavaju potencijalne mlade da se upute u grad i podstanarsku stvarnost zamene za izobilje, narodski rečeno. Svega ima sem dece što je vapaj na svakom koraku. I koliko se god prinos zrna iz godine u godinu uvećava domaćinstva vidno zarastaju što u korov što u brigu.
Tek bilo kako bilo zrno života nekada je išlo u meljavu pa u naninu furunu ugrejanu subotom za zore i velike somune koje sada možete videti samo u muzeju hleba iliti narodski leba. A bez kore koja i sedmi dan mirisno priziva i lepinje koja uz kajmak i slično sad retko ko i pominje. Te sada još u zrnu odlazi iz magaze u mlinove a potom brašno pekaru pa jutrom uz mleko nosi se kući taze i tako iz dana u dan.
Kako snaše vole reći i lakše i isplativljivije. Računica koju preci nisu poznavali sada je poput konca udenuto u iglu dana. I šije neke nove dane i običaje gde se miris lepinje ni nalik na naninu može pronaći u prigodnim radnjama koje su silan biznis sebi pripravili. Vele šereti valjda tragom one računice gde se opet samo zadenuo čovek i sutrašnjica. Da traje i daje neko novo zrno posejano s jeseni i u somun i lepinju pretočeno od narednog leta. Da naraste ko nanini somuni jer nekad je i nana mlada bila ali umela reći i kada je najteže, gledaj visoko, diši duboko, što sačuva predanje kao nauk da se mora tragom dana koji pamte vekove koje odhrani upravo zrno života i mukotrpan rad uz neizbežne žuljevite dlanove.
SRETEN KOSANIĆ
Najnoviji broj
18. april 2024.
