San je početak svakog uspeha

Sanjao sam, a snovi su se s vremenom ostvarivali. Čovek mora da ima snove, da ima svoj cilj i zna šta bi voleo da bude u životu i da tome stremi. Ako postoji cilj, jasna putanja i da se maksimum, snovi su ostvarivi, navodi Radoslav Veselinović, vlasnik i predsednik kompanije „Galeb“, prvog privatnog preduzeća u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Čovek,od kog se o biznisu mnogo može naučiti, mudrim potezima od male radnje u Koceljevi stvorio je poslovnu imperiju. Znao je kako da stigne do vrha, ali i kako da ne padne na dno u trenucima kada se firma našla u izuzetno teškom položaju.
Prvi koraci
Rođen je u Cerovcu, kao peto, najmlađe dete u porodici. Još tamo je naučio koje vrednosti su u životu važne.
-Potičem iz radničke, vredne porodice. Otac je bio poljoprivrednik, pčelar, prevoznik. Za tadašnje seoske uslove jedan od bogatijih ljudi. Imao je prvi auto u selu. Kuću u Šapcu kupio je još tridesetih godina. Bio sam radio amater u osnovnoj školi i upisao sam elektrotehničku školu. Došlo je do nekih promena i završili smo kao KV radnici, mehaničari za televizore i radio aparate.
Tada je radna nedelja u školama trajala šest dana i to tri dana teoretske nastave, a tri dana prakse. Naš sagovornik tako je stekao dobro znanje zahvaljujući kom se sam izdržavao i pre završetka škole.
Pre nego što je dobio diplomu počeo je da radi kod jednog privatnika. Ubrzo je shvatio da ima dovoljno znanja i sigurnosti da sam počne posao. Otkaz je dao 31. decembra 1970, a već prvog januara 1971. počeo da se seli u lokal koji je pronašao u Koceljevi.
-Posao je krenuo dobro i brzo sam napredovao. Već u aprilu sam zaradio da kupim nov motocikl, a u septembru i fiću. Šest godina kasnije sam osnovao firmu u Šapcu. Krajem sedamdesetih sam počeo da se bavim industrijskom elektronikom. Stizale su u „Zorku“ mašine koje su imale nešto od elektronike. Kada se pokvari zvali su me da popravim i plaćali više nego što bih zaradio za nekoliko dana popravljanja televizora.
Da bi mogao da naplaćuje svoje usluge i rezervne delove Veselinović je morao da radi preko zanatske zadruge. Međutim, u Srbiji se plaćao veliki porez na repromaterijal, dok su u Sloveniji bili oslobođeni toga. Tako je našao malu zadrugu u Izoli. Zvala se „Galeb“.
Prvo privatno preduzeće
Kao član Upravnog odbora Privredne komore Jugoslavije učestvovao je u donošenju Zakona o osnivanju preduzeća i predložio da i privatna lica mogu da osnuju preduzeće. Predlog je ušao u sastav Zakona koji je stupio na snagu 1. aprila 1989. godine. Istog dana osnovan je „Galeb grup“.
-Dokumenta u sud sam predao sedam dana ranije. Drugo privatno preduzeće u Srbiji osnovano je 22 dana kasnije. Tada smo imali 30 – 40 radnika, navodi Veselinović.
“Galeb” danas
“Galeb” danas ima nekoliko osnovnih delatnosti i oko 500 zaposlenih. Godišnji prihodi su im 28 do 30 miliona evra.
-Jedna od naših glavnih delatnosti u Šapcu je fabrika metalne ambalaže “Galeb Metal Pak”. Proizvode izvozimo u 28 zemalja na tri kontinenta: Evropu, Aziju i Ameriku. To je najveća i najmodernija fabrika metalne ambalaže u Jugoistočnoj Evropi.
“Galeb” ima primat na tržištu fiskalnih kasa u Srbiji. Snabdevaju više od 50 odsto tržišta.
-Postoje tri proizvođača fiskalnih kasa u Srbiji i mi smo najveći. Sada smo uradili i kase najnovije generacije koje su trenutno, verovatno, najmodernije na svetu. Za nas je važno da sve rade naši ljudi, domaća pamet, od softvera do hardvera. Jedno od najvećih tržišta nam je Etiopija. Tamo smo jedan od 17 proizvođača fiskalnih kasa, ali smo od njihove poreske uprave dobili potvrdu da su naše kase najbolje. Pokazatelj dobre saradnje je i to što je direktor njihove poreske uprave dolazio ovde. Fiskalne kase pravimo i za zemlje u regionu, a u sektoru elektronike imamo i GPS, praćenje automobila. To je takođe kompletno naš proizvod i imamo više od 25.000 instalacija, kaže Veselinović.
Treći segment rada “Galeba” je železnička signalizacija. Posao se naglo razvija poslednjih nekoliko godina i iz dana u dan raste.
-Proizvodimo signalne sigurnosne uređaje za železnicu. Imamo dve firme, jedna se nalazi u Subotici, a druga u Beogradu. Pre nego što je posao krenuo desetak godina smo jedva održavali firmu. Takođe i ovde, sve što proizvodimo pravimo sami. Sve metalne delove pravimo u našoj alatnici u Šapcu. Proizvodimo i za Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, a sada ozbiljnije počinjemo da osvajamo i hrvatsko tržište.
Još jedna od važnih delatnosti je posao u metalskom sektoru. Imaju predstavništvo i u Nemačkoj već dvadesetak godina gde u svakom momentu radi 30 do 60 radnika, među kojima su i mašinski inženjeri.
-Tamo radimo teške čelične konstrukcije za mostove, vetrogeneratore, stadione... Lake konstrukcije pravimo u “Zimpi” na Ubu. Od početka sam se bavio opremom za zavarivanje, tehnologijom. Tako smo i kupili firmu “Zavarivač”.
Teška vremena
Ipak, nije uvek bilo lako. “Galeb” se u jednom trenutku našao u veoma teškom položaju. Još uvek se nisu u potpunosti oporavili. Firma je bila znatno veća, a da je nastavila da se razvija može se samo pretpostaviti kako bi danas izgledala.
-Imali smo 1.400 radnika i godišnje prihode oko 60 miliona evra. Naša poslovna dobit svake godine je bila između 4,5 i 6 miliona evra. Davali smo državi više od 6 miliona evra poreza. Početkom 2011. raskinuta nam je jedna privatizacija, neprofesionalno, i našli smo se u problemima. Banke su prestale da nas prate i tražile su da odmah vraćamo kredite koje smo imali. Neki državni organi su nas blokirali. Tada počinje agonija kako da “Galeb” ispliva. Sada se nalazimo pri kraju toga i blizu smo rešenja. Dosta obaveza smo isplatili, ali morali smo deo imovine da prodamo, objašnjava naš sagovornik.
Veselinović kaže da je sve to teško doživeo, pogotovu kao patriota koji voli svoju zemlju i koji se uvek borio da nešto promenina bolje. Jedno vreme se bavio i politikom, ali izgleda da nikada nije bio na “pravoj” strani.
-Ušao sam u politiku da bih nešto promenio. Ja sam i tada živeo dobro, ali ne možete živeti dobro ako je ljudima oko vas loše. Kada se sve to desilo shvatio sam koliko su ljudi nefer, koliko ima zlobe, pa i kod onih koji predstavljaju državu. Nisu napakostili meni, nego ljudima koji su ostali bez posla i Srbiji. Trebalo je u takvoj situaciji opstati i psihički i fizički. Danas bi “Galeb” bio firma sa 200-250 miliona evra obrta i sa 2.000 radnika. Svi bi imali koristi od toga. Nismo nikada imali političku zaleđinu, nismo mogli da se ponašamo nonšalantno, uvek smo radili u skladu sa zakonom i zato nismo propali. Kada se sve to dešavalo bilo mi je važno samo da mi ne uzmu pamet, poručuje Veselinović.
Naslednici
preuzimaju posao
Otac je četvoro dece. Najstariji sin krenuo je svojim putem i pre nekoliko godina napustio kompaniju. Ćerke su u firmi, a najmlađi sin još studira, ali se uveliko uključuje u posao. Svi su završili prestižne fakultete i uz maternji govore još po dva jezika i opredelili su se da se bave biznisom.
-Moja karijera je već na kraju. Poslove sam prepustio deci. Ćerke i mlađi sin sada rukovode, uz moju pomoć. Stariji sin i ćerka su završili američki fakultet u Rimu, ekonomiju, i po povratku odmah počeli da rade u kompaniji. Mlađa ćerka je završila italijanski “Bokoni” i takođe je već šest, sedam godina u kompaniji. Mlađi sin studira informacione tehnologije na FON-u. Uspešno je završio drugu godinu. Maksimalno se uključuje u posao sa fiskalnim kasama.
Ističe da nema jahte, vile, pare u bankama ni firme u inostranstvu. Živi u porodičnoj kući koju je ozidao.
-Uspeh je relativan pojam za svakog. Smatram da je uspešan čovek onaj koji živi od svog rada i voli svoj posao. Uvek sam voleo svoj posao. Za uspeh u privatnom biznisu potrebna je dobra komunikacija sa ljudima, treba voleti posao i radovati mu se. Motiv mi nikada nije bio novac, nego da napravim nešto što drugi nisu mogli, zaključuje Radoslav Veselinović.

Biznis je rizik
-Biznis je težak posao. Svi mi u nekom periodu napravimo značajan iskorak, a onda se desi period pada. Ako se naglo ode gore, mora se i pasti, samo je pitanje da li ćete pasti skroz, ili se negde zadržati. Mi smo bili vrlo visoko i kada smo pali ostali smo negde na sredini. Neki ljudi su imali ogroman novac i sve što uz to ide, i sve je to nestalo. Biznis je rizik, a neki su uspešniji jer su u datom trenutku više rizikovali. Treba imati intuiciju i znati koliko možete da izgubite, dokle da idete, da ne izgubite sve, ako gubite da to bude ono što ste zaradili za pet godina, a ne za 20. Politika može čoveka dosta da izgura na vrh, ali posle svake promene vlasti može da padne.

Smisao za marketing
-Kada sam bio druga godina srednje škole radio sam kod jednog čoveka koji je bio elektroinženjer u “Zorki”. Proizvodio je aparate za zavarivanje i celo leto sam radio kod njega. Te 1969. godine dobio sam 120.000 dinara, što je bilo kao tri dobre plate, možda kao sada 200.000 dinara. Od tih para odmah sam kupio alat, instrumente, tašnu, sve što je potrebno za jedan servis. Imali smo kuću u Prote Smiljanića. Ja bih uzeo tu tašnu i šetao Bolničkom ulicom i u krug. Kada me neko sretne i pita šta radim, ja sam govorio da sam išao kod nekog da popravim radio ili televizor. Tako su ljudi saznali da znam to da radim i pozivali su me da kod njih popravljam. Zahvaljujući tome od treće godine srednje škole samostalno sam se izdržavao.

Srbija ispred Kanade
Išao sam sredinom sedamdesetih godina u Ameriku kod brata koji je tamo imao fabrike i oko 2.000 radnika. Video sam kako tamo rade. Planirao sam 1978. da se iselim sa porodicom u Kanadu. Tada sam imao jedno dete. Imao sam papire, čak sam i stan tamo obezbedio. Onda sam shvatio da ovde lepo živim, ovde su mi bili roditelji. Odlučio sam da ipak ostanem u Srbiji. Nisam se pokajao. Taj svet je dosta surov. Ljudi koji uspeju tamo mogu da uspeju i ovde. Rade po 12 do 14 sati dnevno. Ko bude toliko radio i u Srbiji, biće uspešan.