PROFESOR ZORAN SIMIĆ MENjA SLIKU O ROMIMA
Obrazovanje kao najvažnija karika
Prema popisu iz 2011. godine na području koceljevačke opštine živelo je nešto više od 13 hiljada ljudi. Od tog broja sedam odsto su pripadnici romske nacionalnosti. Neretko žive u začaranom krugu siromaštva jer mnogi ne završe ni osnovnu školu. Počinju proces školovanja ali ga često napuštaju zbog odlaska u inostranstvo odakle se iznenada vraćaju i pokušavaju da se iznova uključe u sistem, što je gotovo nemoguće učiniti bez efikasne podrške društva.
Uzroci lošeg obrazovnog statusa romske zajednice su, uz siromaštvo, diskriminacija i nepodsticajno okruženje koje je ujedno i uzrok odustajanja od školovanja tokom osnovne i ranog napuštanja sistema prilikom prelaska u srednju školu.
Obrazovanje je ključna karika koja donosi održivu socijalnu inkluziju i prekida krug siromaštva. To je shvatio dvadesetdevetogodišnji Zoran Simić iz Družetića koji je, zahvaljujući podršci porodice završio fakultet i danas je profesor u Srednjoj školi u Koceljevi, bivši đak koji sadašnjim generacijama predaje fiziku i matematiku.
–Odrastao sam u prosečnoj, može se reći i siromašnoj porodici. Radio je samo otac i nismo imali neke ozbiljnije prihode. Zemljišta nemamo mnogo da bih se bavio poljoprivredom i živeo od toga, tako da je jedini način da uspem u životu bio da se školujem i bavim sobom. Zbog toga sam u najvećoj meri zahvalan svom ocu jer me je on podsticao svakodnevno da se obrazujem, nametao mi je to kao prioritet, kao obavezu i, ja sam u nekom trenutku, pred kraj srednje škole, shvatio da ću moći da uspem samo ako se školujem - priča Zoran i dodaje da je još kao srednjoškolac počeo da radi fizičke poslove za dnevnice pa je i to doprinelo da na vreme uvidi koliko je teško doći do posla i novca. Njegov otac završio je osnovnu školu i radnik je komunalnog preduzeća. Majka je nakon šestog razreda prekinula obrazovanje. Gledajući svoje roditelje, Zoran je poželeo da postane bolji od njih, da sebi da šansu, obezbedi pristojan život i sigurnu egzistenciju.
–U Koceljevi sam završio smer mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. Nakon toga imao sam ideju da pauziram godinu dana. Međutim, slučajno sam se našao u Beogradu pa sam odlučio da odem na fakultet i da pogledam informativni materijal. Ali, predomislio sam se u vezi sa pauziranjem i na prijemni sam, može se reći, otišao bez ikakvih priprema. Sve sam uspešno završio zahvaljujući činjenici da sam imao izuzetnu profesorku matematike u srednjoj školi. Bio sam na polovini rang liste i upisao sam Mašinski fakultet - objašnjava profesor Simić.
Poziv da radi u koceljevačkoj srednjoj školi ga je iznenadio. O mogućoj negativnoj reakciji učenika zbog činjenice da je Rom razmišljao je i na razgovoru za radno mesto prosvetnog radnika. Međutim, njegovim strahovima nije bilo mesta, jer je odlično prihvaćen kako od strane svojih kolega tako i srednjoškolaca.
–Kada sam prvi put ušao na čas u ulozi profesora trudio sam se da osluškujem i gledam ima li nekakve negativne reakcije, komentara. To bi mi zasmetalo, kao i bilo kome drugom. Ali, nisam uspeo da vidim nikakvu neuobičajenu reakciju kod dece. Veći problem je bio u meni jer sam ja stvorio kod sebe osećaj da možda to nije za mene, da nije u redu. To je trajalo tek 10-15 dana i nakon toga sam shvatio da tu nema nikakve razlike. Razumeo sam da se ne razlikujem ne samo u odnosu na njih, već generalno na bilo koga u okolini, na nekog drugog čoveka- govori Zoran o svojim izazovima i dilemama, osećanjima i strahovima sa kojima se suočio.
Kako kaže, sada mu je jasno da svi imamo iste polazne tačke a kako će nam biti i dokle ćemo stići zavisi isključivo od nas samih, naših ambicija i izbora.
–Ko će čime da se bavi zavisi od njega samog. Da li je on Rom ili pripadnik neke druge populacije, nije važno. Samo se ljudskost računa- smatra profesor Simić.
PORODICA JE KLjUČ USPEHA
Sa decom, kaže, može da radi svako ko ih voli. Na početku svoje profesorske karijere ulagao je dodatno vreme i trud da motiviše đake romske populacije da budu što uspešniji u školi, da redovno pohađaju nastavu i stvore preduslove za bolju budućnost. Da daju sebi šansu.
–U početku sam pokušavao maksimalno da pomognem toj deci. Često sam van nastave izdvajao vreme da sa njima dodatno radim, da ih ohrabrim, da im usadim stav da se ne razlikuju od drugih ni na koji način. Međutim, kako vreme odmiče, imam utisak da je to “Sizifov posao”. Ta deca generalno imaju usađen taj kod koji im ne dozvoljava da se drugačije ponašaju. Ima pojedinaca koji uspeju, ali to je nažalost veoma mali broj. Samo nekolicina njih se trudi da nešto nauči, da nešto ozbiljnije uradi sa svojim životom. Jako je teško doći do nekakvih rezultata u radu sa njima na ovom polju- ocenio je Zoran.
Smatra da je važno da se u rešavanje ovog problema uključi celokupno društvo ali da je najbitnija karika u lancu porodica. Upravo u romskim porodicama izostaje podrška.
–Ta deca jednostavno nemaju motiv. I oni koji završe nešto više neretko teško dolaze do posla. Nažalost, društvo smo u kojem i dalje postoje predrasude a da bi one postale prošlost moramo svi da se menjamo, da radimo na sebi, da se upoznajemo. Romska deca imaju drugačiju svest, žive drugačije živote. Marginalizovani su. Nemaju podršku ni u porodici jer ni njihovi roditelji nisu obrazovani. Izostaje podrška u samom početku, kada treba da se formiraju, a onda je dalje sve jasno - ističe Simić.
Neophodno je početi od početka, a on je u porodici. Upravo u njoj izostaju najvažnije informacije koje bi ih motivisale. Društvo već godinama pokušava da u okviru obrazovne inkluzije usmeri decu romske nacionalnosti i njihove roditelje, da im ukaže na važnost obrazovanja kao ključnog segmenta za kvalitetniju i lepšu budućnost. Međutim , prema Simićevom mišljenju efekti postoje, ali nisu dovoljni.
– Mislim da i dalje nema onog pravog, željenog efekta. On je vidljiv u tome da veći broj dece pohađa nastavu u osnovnoj školi i pokušava da završi srednju i to uglavnom treći stepen upravo zbog tih socijalnih statusa u smislu da u buduće može da radi negde. Ipak, mislim da većina ljudi šalje svoju decu u školu samo kako ne bi plaćali kazne- rekao je Zoran koji se još na prvoj godini fakulteta našao u ulozi oca i venčao sa svojom suprugom, takođe studentom, koja je zbog uloge majke odlučila da prekine visoko obrazovanje i posveti se porodici.
Danas imaju troje dece, dva dečaka i devojčicu, i sasvim je sigurno da podrška najmlađima u ovoj porodici neće izostati.
Uzroci lošeg obrazovnog statusa romske zajednice su, uz siromaštvo, diskriminacija i nepodsticajno okruženje koje je ujedno i uzrok odustajanja od školovanja tokom osnovne i ranog napuštanja sistema prilikom prelaska u srednju školu.
Obrazovanje je ključna karika koja donosi održivu socijalnu inkluziju i prekida krug siromaštva. To je shvatio dvadesetdevetogodišnji Zoran Simić iz Družetića koji je, zahvaljujući podršci porodice završio fakultet i danas je profesor u Srednjoj školi u Koceljevi, bivši đak koji sadašnjim generacijama predaje fiziku i matematiku.
–Odrastao sam u prosečnoj, može se reći i siromašnoj porodici. Radio je samo otac i nismo imali neke ozbiljnije prihode. Zemljišta nemamo mnogo da bih se bavio poljoprivredom i živeo od toga, tako da je jedini način da uspem u životu bio da se školujem i bavim sobom. Zbog toga sam u najvećoj meri zahvalan svom ocu jer me je on podsticao svakodnevno da se obrazujem, nametao mi je to kao prioritet, kao obavezu i, ja sam u nekom trenutku, pred kraj srednje škole, shvatio da ću moći da uspem samo ako se školujem - priča Zoran i dodaje da je još kao srednjoškolac počeo da radi fizičke poslove za dnevnice pa je i to doprinelo da na vreme uvidi koliko je teško doći do posla i novca. Njegov otac završio je osnovnu školu i radnik je komunalnog preduzeća. Majka je nakon šestog razreda prekinula obrazovanje. Gledajući svoje roditelje, Zoran je poželeo da postane bolji od njih, da sebi da šansu, obezbedi pristojan život i sigurnu egzistenciju.
–U Koceljevi sam završio smer mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. Nakon toga imao sam ideju da pauziram godinu dana. Međutim, slučajno sam se našao u Beogradu pa sam odlučio da odem na fakultet i da pogledam informativni materijal. Ali, predomislio sam se u vezi sa pauziranjem i na prijemni sam, može se reći, otišao bez ikakvih priprema. Sve sam uspešno završio zahvaljujući činjenici da sam imao izuzetnu profesorku matematike u srednjoj školi. Bio sam na polovini rang liste i upisao sam Mašinski fakultet - objašnjava profesor Simić.
Poziv da radi u koceljevačkoj srednjoj školi ga je iznenadio. O mogućoj negativnoj reakciji učenika zbog činjenice da je Rom razmišljao je i na razgovoru za radno mesto prosvetnog radnika. Međutim, njegovim strahovima nije bilo mesta, jer je odlično prihvaćen kako od strane svojih kolega tako i srednjoškolaca.
–Kada sam prvi put ušao na čas u ulozi profesora trudio sam se da osluškujem i gledam ima li nekakve negativne reakcije, komentara. To bi mi zasmetalo, kao i bilo kome drugom. Ali, nisam uspeo da vidim nikakvu neuobičajenu reakciju kod dece. Veći problem je bio u meni jer sam ja stvorio kod sebe osećaj da možda to nije za mene, da nije u redu. To je trajalo tek 10-15 dana i nakon toga sam shvatio da tu nema nikakve razlike. Razumeo sam da se ne razlikujem ne samo u odnosu na njih, već generalno na bilo koga u okolini, na nekog drugog čoveka- govori Zoran o svojim izazovima i dilemama, osećanjima i strahovima sa kojima se suočio.
Kako kaže, sada mu je jasno da svi imamo iste polazne tačke a kako će nam biti i dokle ćemo stići zavisi isključivo od nas samih, naših ambicija i izbora.
–Ko će čime da se bavi zavisi od njega samog. Da li je on Rom ili pripadnik neke druge populacije, nije važno. Samo se ljudskost računa- smatra profesor Simić.
PORODICA JE KLjUČ USPEHA
Sa decom, kaže, može da radi svako ko ih voli. Na početku svoje profesorske karijere ulagao je dodatno vreme i trud da motiviše đake romske populacije da budu što uspešniji u školi, da redovno pohađaju nastavu i stvore preduslove za bolju budućnost. Da daju sebi šansu.
–U početku sam pokušavao maksimalno da pomognem toj deci. Često sam van nastave izdvajao vreme da sa njima dodatno radim, da ih ohrabrim, da im usadim stav da se ne razlikuju od drugih ni na koji način. Međutim, kako vreme odmiče, imam utisak da je to “Sizifov posao”. Ta deca generalno imaju usađen taj kod koji im ne dozvoljava da se drugačije ponašaju. Ima pojedinaca koji uspeju, ali to je nažalost veoma mali broj. Samo nekolicina njih se trudi da nešto nauči, da nešto ozbiljnije uradi sa svojim životom. Jako je teško doći do nekakvih rezultata u radu sa njima na ovom polju- ocenio je Zoran.
Smatra da je važno da se u rešavanje ovog problema uključi celokupno društvo ali da je najbitnija karika u lancu porodica. Upravo u romskim porodicama izostaje podrška.
–Ta deca jednostavno nemaju motiv. I oni koji završe nešto više neretko teško dolaze do posla. Nažalost, društvo smo u kojem i dalje postoje predrasude a da bi one postale prošlost moramo svi da se menjamo, da radimo na sebi, da se upoznajemo. Romska deca imaju drugačiju svest, žive drugačije živote. Marginalizovani su. Nemaju podršku ni u porodici jer ni njihovi roditelji nisu obrazovani. Izostaje podrška u samom početku, kada treba da se formiraju, a onda je dalje sve jasno - ističe Simić.
Neophodno je početi od početka, a on je u porodici. Upravo u njoj izostaju najvažnije informacije koje bi ih motivisale. Društvo već godinama pokušava da u okviru obrazovne inkluzije usmeri decu romske nacionalnosti i njihove roditelje, da im ukaže na važnost obrazovanja kao ključnog segmenta za kvalitetniju i lepšu budućnost. Međutim , prema Simićevom mišljenju efekti postoje, ali nisu dovoljni.
– Mislim da i dalje nema onog pravog, željenog efekta. On je vidljiv u tome da veći broj dece pohađa nastavu u osnovnoj školi i pokušava da završi srednju i to uglavnom treći stepen upravo zbog tih socijalnih statusa u smislu da u buduće može da radi negde. Ipak, mislim da većina ljudi šalje svoju decu u školu samo kako ne bi plaćali kazne- rekao je Zoran koji se još na prvoj godini fakulteta našao u ulozi oca i venčao sa svojom suprugom, takođe studentom, koja je zbog uloge majke odlučila da prekine visoko obrazovanje i posveti se porodici.
Danas imaju troje dece, dva dečaka i devojčicu, i sasvim je sigurno da podrška najmlađima u ovoj porodici neće izostati.
V. Bošković
Najnoviji broj
18. april 2024.
