OTVOREN 42. SAZIV JALOVIČKE LIKOVNE KOLONIJE
Izvan uobičajenog
Specifičnost ovogodišnjeg saziva je izlazak izvan uobičajenog galerijskog okvira. Radovi su postavljeni u velikoj sali, ugašenoj prodavnici, kancelariji mesne zajednice i bašti. Na taj način, Dom kulture i prostor oko njega postao je izložbeni prostor, a svaki rad dobio jasnije značenje, bez odjeka drugih radova
Pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja i Opštine Vladimirci, u ponedeljak je svečano otvoren 42. saziv Jalovičke likovne kolonije. Posavotamnavsko selo postalo je poznato na mapi savremene, ne samo srpske, umetnosti, upravo zahvaljujući koloniji koju su osnovali Milovan Šujić i Zoran Simić daleke 1978. godine.
Na otvaranju su govorili Jasmina Kojičić, direktorka Biblioteke „Diša Atić“ u čijem sastavu Kolonija deluje, predsednik opštine Milorad Milinković, selektor Branislav Nikolić i umetnici.
- Imam odgovornost prema Koloniji, ne samo kao selektor, nego kao neko ko je odrastao uz nju, rekao je Nikolić i dodao da će Umetnički savet Kolonije raspisati konkurs za kustose, što će rezultirati novom koncepcijom naredne godine.
Specifičnost ovogodišnjeg saziva je izlazak izvan uobičajenog galerijskog okvira. Radovi su postavljeni u velikoj sali, ugašenoj prodavnici, kancelariji mesne zajednice i bašti. Na taj način, Dom kulture i prostor oko njega postao je izložbeni prostor, a svaki rad dobio jasnije značenje, bez odjeka drugih radova.
Od jedanaest umetnika svih generacija, primetna je poseta učesnika ranijih saziva, što svedoči Jalovik kao mesto inspiracije. Ove godine, Koloniju su ponovo posetili Zoran Todorović, Mia Ćuk i Damjan Kocjančič.
Sastav je izbalansiran između već ostvarenih umetnika u koje svakako spadaju Mice Popcis i Zoran Dimovski (profesori na Akademiji), Branislav Nikolić, Mane Radmanović, Siniša Ilić i mladih umetnika koji se još formiraju. U Koloniji su učestovali gosti iz Rumunije i Albanije.
Završna izložba, koju je pratilo stotinak poštovalaca i prijatelja Kolonije koji su se oduprli najtoplijem danu u godini, propraćena je koncertom beogradskog benda „Aufiderzen“.
RADNjICA JE NAPROSTO BILA TU
„Radnjica“ je odisala onim što bi mlađe generacije danas olako okarakterisale kao "retro duh", ali mi taj duh nismo tako doživljavali.
Radnjica je naprosto bila tu, sa svojim starinskim policama i neobičnim asortimanom, predstavljala je organski deo Doma kulture, na samo četrdeset koraka od ulaza u trpezariju i dvadeset od izlaza iz zajedničkih spavaonica.
Ne mogu sa preciznošću da se setim lika gospođe ili gospođice koja je unutra radila, sećam se samo da je bila jedna od najprijatnijih osoba zaposlenih u ovakvim i sličnim trgovinskim objektima koje sam do tad susrela. Lično nam je pomogla u izboru i pakovanju rođendanskog poklona.
Fenomen radnjice interesantan je i zbog toga što ne uključuje samo prodavačicu/prodavca i mušterije koje kupuju raznovrsnu robu, već i jednu grupicu ljudi (uglavnom muškog pola) koji ispred te radnjice sede. Oni sede vrlo nisko, a njihovo sedenje može delovati kao neki nezgrapni čučanj, ukoliko pronicljivi posmatrač ne bi uočio šarene plastične objekte koji ih podupiru, izviruju pod njihovim zadnjicama kada bi se nagnuli u razgovoru. Objekte o kojima je reč opet krasi jedan deminutiv "gajbice", čija je upotreba mnogostruka, ali se uglavnom svodi na dve ključne funkcije: funkciju prenosnika i funkciju nameštaja. Napravljene od plastike, nalik na velike lego kocke, delo ingenioznog inženjerstva, gajbice su poput modulara K67 Saše J. Mächtig-a (uostalom, ko sa sigurnošću može tvrditi da proslavljeni slovenački arhitekt, za svoj modular inspiraciju nije našao upravo u plastičnoj gajbi za pivo, anonimnog dizajnera?), proizvedenim u raznim bojama pivskih industrija koje neverovatno brzo blede na suncu, sa malim alternacijama u izgledu (zaobljene-oštre ivice). Jedna gajbica može da ponese 25 pivskih flaša i izdrži do oko 125 kilograma (informacija nije proverena). Kada se obrne, ona postaje jednostavna niska stolica, hoklica ili naprednija verzija- tabure. Tabure uključuje još jedan izdatak - kupovinu oblandi koje se stavljaju na gornju površinu gajbe, poput jastučića, kako bi sedenje bilo udobnije, razgovor duže trajao, a pivo se više trošilo. Ljudi koji su sedeli na gajbicama bili su posmatrači nesvakidašnjih događaja mnogobrojnih jalovičkih kolonija, njihovih likova, možda se čudili novim jezicima i fizionomijama, oduševljenjem prozaičnim objektima i ekscentričnim mogućnostima koje su umetnici u njima prepoznavali. Ova grupica ljudi nije zvanično bila deo likovne kolonije, ali može se reći da je činila sopstvenu mikro-koloniju (para-koloniju), i njih smo rado pozdravljali sa pitanjem "Kako ide?" Odgovarali bi najčešće "Ide nekako.."
(Zapis Mie Ćuk, umetnice iz Novog Sada)
Na otvaranju su govorili Jasmina Kojičić, direktorka Biblioteke „Diša Atić“ u čijem sastavu Kolonija deluje, predsednik opštine Milorad Milinković, selektor Branislav Nikolić i umetnici.
- Imam odgovornost prema Koloniji, ne samo kao selektor, nego kao neko ko je odrastao uz nju, rekao je Nikolić i dodao da će Umetnički savet Kolonije raspisati konkurs za kustose, što će rezultirati novom koncepcijom naredne godine.
Specifičnost ovogodišnjeg saziva je izlazak izvan uobičajenog galerijskog okvira. Radovi su postavljeni u velikoj sali, ugašenoj prodavnici, kancelariji mesne zajednice i bašti. Na taj način, Dom kulture i prostor oko njega postao je izložbeni prostor, a svaki rad dobio jasnije značenje, bez odjeka drugih radova.
Od jedanaest umetnika svih generacija, primetna je poseta učesnika ranijih saziva, što svedoči Jalovik kao mesto inspiracije. Ove godine, Koloniju su ponovo posetili Zoran Todorović, Mia Ćuk i Damjan Kocjančič.
Sastav je izbalansiran između već ostvarenih umetnika u koje svakako spadaju Mice Popcis i Zoran Dimovski (profesori na Akademiji), Branislav Nikolić, Mane Radmanović, Siniša Ilić i mladih umetnika koji se još formiraju. U Koloniji su učestovali gosti iz Rumunije i Albanije.
Završna izložba, koju je pratilo stotinak poštovalaca i prijatelja Kolonije koji su se oduprli najtoplijem danu u godini, propraćena je koncertom beogradskog benda „Aufiderzen“.
„Radnjica“ je odisala onim što bi mlađe generacije danas olako okarakterisale kao "retro duh", ali mi taj duh nismo tako doživljavali.
Radnjica je naprosto bila tu, sa svojim starinskim policama i neobičnim asortimanom, predstavljala je organski deo Doma kulture, na samo četrdeset koraka od ulaza u trpezariju i dvadeset od izlaza iz zajedničkih spavaonica.
Ne mogu sa preciznošću da se setim lika gospođe ili gospođice koja je unutra radila, sećam se samo da je bila jedna od najprijatnijih osoba zaposlenih u ovakvim i sličnim trgovinskim objektima koje sam do tad susrela. Lično nam je pomogla u izboru i pakovanju rođendanskog poklona.
Fenomen radnjice interesantan je i zbog toga što ne uključuje samo prodavačicu/prodavca i mušterije koje kupuju raznovrsnu robu, već i jednu grupicu ljudi (uglavnom muškog pola) koji ispred te radnjice sede. Oni sede vrlo nisko, a njihovo sedenje može delovati kao neki nezgrapni čučanj, ukoliko pronicljivi posmatrač ne bi uočio šarene plastične objekte koji ih podupiru, izviruju pod njihovim zadnjicama kada bi se nagnuli u razgovoru. Objekte o kojima je reč opet krasi jedan deminutiv "gajbice", čija je upotreba mnogostruka, ali se uglavnom svodi na dve ključne funkcije: funkciju prenosnika i funkciju nameštaja. Napravljene od plastike, nalik na velike lego kocke, delo ingenioznog inženjerstva, gajbice su poput modulara K67 Saše J. Mächtig-a (uostalom, ko sa sigurnošću može tvrditi da proslavljeni slovenački arhitekt, za svoj modular inspiraciju nije našao upravo u plastičnoj gajbi za pivo, anonimnog dizajnera?), proizvedenim u raznim bojama pivskih industrija koje neverovatno brzo blede na suncu, sa malim alternacijama u izgledu (zaobljene-oštre ivice). Jedna gajbica može da ponese 25 pivskih flaša i izdrži do oko 125 kilograma (informacija nije proverena). Kada se obrne, ona postaje jednostavna niska stolica, hoklica ili naprednija verzija- tabure. Tabure uključuje još jedan izdatak - kupovinu oblandi koje se stavljaju na gornju površinu gajbe, poput jastučića, kako bi sedenje bilo udobnije, razgovor duže trajao, a pivo se više trošilo. Ljudi koji su sedeli na gajbicama bili su posmatrači nesvakidašnjih događaja mnogobrojnih jalovičkih kolonija, njihovih likova, možda se čudili novim jezicima i fizionomijama, oduševljenjem prozaičnim objektima i ekscentričnim mogućnostima koje su umetnici u njima prepoznavali. Ova grupica ljudi nije zvanično bila deo likovne kolonije, ali može se reći da je činila sopstvenu mikro-koloniju (para-koloniju), i njih smo rado pozdravljali sa pitanjem "Kako ide?" Odgovarali bi najčešće "Ide nekako.."
(Zapis Mie Ćuk, umetnice iz Novog Sada)
M.F.
Najnoviji broj
18. april 2024.
