Ružan san

Ne znam zašto je to jutro bilo nekako drugačije od ostalih. Još nisam ni oči otvorio, kada mi je zazvonio telefon. Krenuo sam da psujem sam sebe zašto nisam utišao ton, ali već je bilo kasno. Morao sam da se javim. Iznenadio sam se kada sam sa druge strane „žice“ čuo dobro poznat glas - Prvorođenog.
Nisam se nešto preterano uzbudio zbog toga. Znam da posle časova ruskog jezika, rano jutrom, Prvorođeni ima potrebu da zove telefonom razne ljude. Tako je, ako mu je verovati, pozvao i Vukanovića uoči utakmice Zvezda Jang Bojs i poručio mu - Sine daj gol.
- Prvorođeni, nisam ja fudbaler i ne mogu da dam gol ni u parkiću - kao iz topa sam mu poručio.
- Zar ti stvarno misliš da sam ja zvao Vukanovića? Sve je to marketing. Nego, šta možeš ti da uradiš dobro za Srbiju - upitao me je suptilnim glasićem.
Zastao sam na trenutak, i onako krmeljiv i nerazbuđen mu uzvratio pitanjem - Kada ćeš da nam se skineš za grbače?
- Eeee, dok sam živ, neću - šeretski mi je odgovorio.
Jedino što mogu da uradim dobro za Srbiju u tim ranim jutarnjim satima je da ga još nešto priupitam, ono što ga niko drugi ne upita, na primer za zdravlje.
- Malo prekontroliši zdravlje. Puno je oscilacija u tvom ponašanju, od manične euforije do maničnog urlikanja u 30 minuta nastupa. Postoje lekići koji takve stvari dovode u normalu. Šteta je da se toliko jedeš i srdiš - hrabro sam ga upitao.
- Ma, nerviraju me ovi moji. Lepo sam im rekao neka idu u Sopot na letovanje, na Borsko jezero, a ovaj mali Đurić ladi uši u Porto Karasu. Dobro de, bili su mi tamo i roditelji i bata, ali ne moraju i oni. Ne znaš ti koliko me to nervira. Čujem da Babić ovog leta nije bio na Brionima, već u nekom hotelu Palas u Petrovcu na moru, nabacio boju. Ništa me ne sluša - odgovori mi.
- Zašto toliko mrziš svoju zemlju, pa je predaješ u ruke ljudima za lažnim i kupljenim diplomama. Radi se o, čisto da te podsetimo, Siniši Malom, Nebojši Stefanoviću, Zoranu Đorđeviću, Aleksandru Vulinu, Bratislavu Gašiću, Biljani Popović Ivković. Neki od njih su i ponavljali razrede u školi. Kada bih ušao dubinski u Vladu Srbije imao bih još mnogo njih da popišem, poput naših šabačkih doktora Aleksandra Pajića i Bobana Birmančevića, a čujem od vrabaca na grani da je i gradska odbornica Milica Ranković u međuvremenu postala master ekonomije. Kako je moguće da jedan od najboljih studenata u istoriji beogradskog Pravnog fakulteta, kako sam za sebe tvrdi, bude okružen takvim mediokritetima i prevarantima - nastavio ja dalje da rešetam.
- Hahaha, kakve su to laži. Samo se lažima služite. Vi mrzite Srbiju, lopuže jedne. Ovaj tvoj gradonačelnik Šapca ima više krivičnih prijava nego što sam ja supa pojeo u životu - poručio mi je kao iz tenka parkiranog kod Zvezdinog stadiona.
A, tako ćemo znači. Uzeo sam vazduh i krenuo dalje.
- Zašto nas lažeš da će prosečna plata u Srbiji da bude 500 evra. Preoraćeš Prvorođeni i zemlju i nebo ne bi li u januaru saopštio da je plata prešla tu magičnu granicu. Naduvaćeš taj prosek sa bonusima, dividendama, 13. platom, povećanjima koja su planira za januar a prebačena u decembar, i na kraju smanjenjem kursa evra u odnosu na dinar. Videćemo koliko će još evro da padne u odnosu na dinar do kraja godine ne bi li ispunio „obećanje“ - nastavio sam.
- Ti si protiv napretka Srbije. Tvoji žuti su upropastili zemlju, doveli je do ivice bankrotstva. Ja sam je sa svojih deset prstiju izvukao iz kandži katastrofe. Neka digne ruku svako ko ima platu blizu 500 evra. Evo vidiš. I Sarapa, i Marić, i Bujošević, svi su digli ruku u vazduh. Ti nam kvariš prosek. Nećeš da radiš u pravim istinom zadojenim medijima nego si se prodao šabačkim lopovima - ne staje Prvorođeni.
Vidim ja ne da se on, ali neću ni ja.
- Sve medije si stavio pod svoju šapu. Gde bre nalaziš te likove iz raznoraznih sela da kupuju medijske kuće? Da li je normalno da u Srbiji ne postoji mediji sa nacionalnom pokrivenošću koji bi kritikovao ijedan potez vlast? Ne skidaš se, brate, sa malih ekrana, samo te još u bioskopu nema. Pre nekoliko meseci krenuo Hit Tvit na Pinku, a ti si već četiri puta bio gost i to sam, ej bre Srbine. Pre bi se odrekao Kosova nego Pinka i Željka Mitrovića - gazim ja i dalje.
I šta bi? Sikter. Tutu,tutu, tutu. Prekinuo vezu. Svešta sam još nešto hteo da mu kažem. Malo sam se pokunjio, a onda u trenutku obradovao, jer sam ukapirao da je to bio košmar, ružan san. Valjda me neće biti maler ceo dan pomislio sam i uputio se kod kuma na Savu da gledam kako deremo Italijane u basketu. Doduše, bez Kalinića.

Kada ćeš da nam se skineš sa grbače?
- Eeee, dok sam živ, neću - šeretski mi je odgovorio.