ZVIŽDUCI I UVREDE RONALDU U BEOGRADU
Mesi, Mesi!
Skoro 40.000 ljudi okupulo se te kišne večeri na debiju Ljubiše Tumbakovića, protiv aktuelnog evropskog prvaka Portugalije. Ne kažemo da među ljubiteljima najsporednije stvari na svetu nije bilo i onih koji su došli na „Marakanu“ zbog selektora ili reprezentacije, ali većina je tu bila zbog Kristijana Ronalda. Kapiten Portugala i sigurno jedan od najboljih fudbalera na planeti ponovo se našao u Beogradu. Verovatno mu je u glavi bila misao da nikada u tom gradu nije postigao gol. Sa tom idejom možda je zakoračio na stadion Crvene Zvezde „Rajko Mitić“. Ipak, na prvom koraku, umesto aplauza usledili su zvižduci sa tirbina. Zašto?
Nije Ronalda to poremetilo. Zagrevao se raspoložen sa svojim saigračima. Za divno čudo, barem smo naučili da ne zviždimo himni pojedinih država, a Portugal je imao čast da bude među njima. Onda je počela utakmica. Svaki Ronaldov kontakt je propraćen zvižducima, a svaka izgubljena lopta ili promašena šansa skandiaranjem: „Mesi, Mesi“. Baš smo ga nasekirali, toliko da se u strelce upisao tek kod trećeg gola. Na 2:0 jedan sin je svom ocu na zapadnoj tribini rekao da nije sve izgubljeno i da imamo šanse: „Teško, Ronaldo još nije dao gol“, odgovorio mu je otac.
I tako se i desilo, bilo je 2:1, a onda je Ronaldo u svom stilu „savio“ loptu i rezultat je promenjen. Proslavio je svoj prvi gol u Beogradu karakterističnim skokom, a 40.000 ljudi je u trenutku ućutalo. Čitav meč nije zastao, verovatno pretrčao više od polovine našeg tima zajedno.
Mi smo ponovo pokazali da smo nedostojni normalnih civilizacijskih vrednosti, pokazali slabost i strah. Da, to je strah, koga se plašite, njemu zviždite. Svima nam je zasmetalo što su gledaoci u Njujorku zvižducima ispratili najboljeg tenisera na planeti kada je zbog povrede predao meč Vavrinki. Zgražavali smo se nad tim činom, osuđivali tamošnju publiku, a to smo isto učinili u svom dvorištu jednom od najboljih fudbalera na svetu. Slično Đokoviću, koji je pozdravio njujoršku publiku kada je izlazio sa teniskog terena, i Ronaldo je visoko podigao palčeve u vazduh i tapšanjem pozdravio navijače na severnoj tribini stadiona „Rajko Mitić“ kada je izlazio sa terena. Tek tada, sa ogromnim zakašnjenjenjem, usledio je aplauz.
Nije Ronalda to poremetilo. Zagrevao se raspoložen sa svojim saigračima. Za divno čudo, barem smo naučili da ne zviždimo himni pojedinih država, a Portugal je imao čast da bude među njima. Onda je počela utakmica. Svaki Ronaldov kontakt je propraćen zvižducima, a svaka izgubljena lopta ili promašena šansa skandiaranjem: „Mesi, Mesi“. Baš smo ga nasekirali, toliko da se u strelce upisao tek kod trećeg gola. Na 2:0 jedan sin je svom ocu na zapadnoj tribini rekao da nije sve izgubljeno i da imamo šanse: „Teško, Ronaldo još nije dao gol“, odgovorio mu je otac.
I tako se i desilo, bilo je 2:1, a onda je Ronaldo u svom stilu „savio“ loptu i rezultat je promenjen. Proslavio je svoj prvi gol u Beogradu karakterističnim skokom, a 40.000 ljudi je u trenutku ućutalo. Čitav meč nije zastao, verovatno pretrčao više od polovine našeg tima zajedno.
Mi smo ponovo pokazali da smo nedostojni normalnih civilizacijskih vrednosti, pokazali slabost i strah. Da, to je strah, koga se plašite, njemu zviždite. Svima nam je zasmetalo što su gledaoci u Njujorku zvižducima ispratili najboljeg tenisera na planeti kada je zbog povrede predao meč Vavrinki. Zgražavali smo se nad tim činom, osuđivali tamošnju publiku, a to smo isto učinili u svom dvorištu jednom od najboljih fudbalera na svetu. Slično Đokoviću, koji je pozdravio njujoršku publiku kada je izlazio sa teniskog terena, i Ronaldo je visoko podigao palčeve u vazduh i tapšanjem pozdravio navijače na severnoj tribini stadiona „Rajko Mitić“ kada je izlazio sa terena. Tek tada, sa ogromnim zakašnjenjenjem, usledio je aplauz.
Nenad Kulačin
Najnoviji broj
18. april 2024.
