Master likovni umetnik Uroš Lukić
Umetnost starija od sećanja
„Ne mogu da se setim kada sam naučio da crtam, ali pamtim da se nisam odvajao od grafitne olovke. Otac kao mentor strog, ali pravičan. Želim da umetnost koju stvaram „govori“, kako bi posmatrač istraživao, ili bio podstaknut na razmišljanje. Ikonopisanje zahteva posebno stanje uma i duha“
Za master likovnog umetnika Uroša Lukića ljubav prema stvaralaštvu utkana je u život od prvog pogleda na svet. Stasavao je u porodici okružen očevim umetničkim delima i sasvim prirodno je bilo da će slediti porodičnu tradiciju i razvijati predodređeni gen mašte i imaginacije.
-Sklonost ka umetnosti je deo mog nasleđa. U detinjstvu često sam posmatrao oca kako slika i želeo da budem deo tog sveta. Ne mogu da se setim kada sam naučio da crtam, ali pamtim da se nisam odvajao od grafitne olovke koja mi je bila osnovni i najvažniji alat. Postepeno sam napredovao. U osnovnoj školi učestvovao sam na likovnim konkursima. Postoji anegdota koja je vezana za portret Svetog Nikole. Odbijen je rad, jer su mislili da je neko drugi nacrtao, ne mlađi osnovac. Kako je vreme odmicalo, nije bilo dileme da ću po završetku osnovne škole upisati tadašnju školu za umetničke zanate, a kasnije i Akademiju za umetnost i konzervaciju pri SPC.
Koliko je teško da ista osoba oličava ulogu oca i mentora?
- Tata kao je mentor bio strog, ali njegove sugestije, čak i kritike uvek su bile opravdane. Delovale su kao podsticaj, budile želju da budem bolji, napredujem. Kako sam sazrevao, tako se i moj likovni izraz menjao. Ono što nije to su uzori i odnos prema umetnosti.
Inspiracija za umetnika je veliki dar, ali i teret.
- Trenutak kada mašta „proradi“ je neopisiv i tada moram ideju da prenesem na platno. Ne postoji poseban okidač za stvaralaštvo, obični predmeti su izvor inspiracije i motivacije. Umetnici na svojstven način doživljavaju svet. Igra svetlosti i senki je nešto što nam ne promakne. Crno nije samo obična boja, to je jedan ton iz palete tonova.
Koje teme trenutno okupiraju misli i delo?
-Sada najviše radim ikone. To je ono za šta sam se školovao, ali i nešto što mi donosi mir. Veliko je odricanje baviti se umetnošću, posebno kada radite ikone, jer nije pitanje samo oslikavanja površine. Potrebno je poštovati određena pravila koja zahteva ikonopis, ali i posebno stanje duha. Molitva, duhovna muzika su često neodvojivi deo stvaralaštva kada je se bavim izradom ikona.
Privilegija je baviti se kreativnim poslom i ostaviti trag u dušama ljudi, odnosno konzumenata.
-Osećaj je neverovatan, jer ostavljate svoj pečat, otisak i nešto što će trajati, postojati decenijama posle vas. Posebna draž je što sada ćerki mogu da pokažem svoje radove u hramovima, na koje sam ponosan. Iako nema zvaničnog potpisa, to je jedan od lepših osećaja za umetnika.
Da li se iza svakog umetničkog dela „krije“ priča, ili možda tajna?
-Neke sam preneo na platno, odnosno, lični doživljaj pročitanog. Zbog toga nije lako dati naziv delu. Mora da postoji povezanost između dela i poruke koju šalje. Želim da umetnost koju stvaram „govori“, kako bi posmatrač istraživao, ili bio podstaknut na razmišljanje. Ako ne postoji reakcija, to nije dobro, jer ravnodušnost nije poželjna, traganje za suštinom je od presudnog značaja za mene kao stvaraoca i posmatrača.
Ocene selektora nekih izložbi umeju da utiču na samopouzdanje stvaraoca.
-Kada ne izaberu vaš rad za neku izložbu to zna da bude opterećenje za umetnika. Poljulja vam samopouzdanje, preispitujete sebe, svoj rad, što je donekle dobro, ali treba imati meru. Kada se to dogodi trudim se da ne upadnem u tu zamku, posvetim se radu.
-Sklonost ka umetnosti je deo mog nasleđa. U detinjstvu često sam posmatrao oca kako slika i želeo da budem deo tog sveta. Ne mogu da se setim kada sam naučio da crtam, ali pamtim da se nisam odvajao od grafitne olovke koja mi je bila osnovni i najvažniji alat. Postepeno sam napredovao. U osnovnoj školi učestvovao sam na likovnim konkursima. Postoji anegdota koja je vezana za portret Svetog Nikole. Odbijen je rad, jer su mislili da je neko drugi nacrtao, ne mlađi osnovac. Kako je vreme odmicalo, nije bilo dileme da ću po završetku osnovne škole upisati tadašnju školu za umetničke zanate, a kasnije i Akademiju za umetnost i konzervaciju pri SPC.
Koliko je teško da ista osoba oličava ulogu oca i mentora?
- Tata kao je mentor bio strog, ali njegove sugestije, čak i kritike uvek su bile opravdane. Delovale su kao podsticaj, budile želju da budem bolji, napredujem. Kako sam sazrevao, tako se i moj likovni izraz menjao. Ono što nije to su uzori i odnos prema umetnosti.
Inspiracija za umetnika je veliki dar, ali i teret.
- Trenutak kada mašta „proradi“ je neopisiv i tada moram ideju da prenesem na platno. Ne postoji poseban okidač za stvaralaštvo, obični predmeti su izvor inspiracije i motivacije. Umetnici na svojstven način doživljavaju svet. Igra svetlosti i senki je nešto što nam ne promakne. Crno nije samo obična boja, to je jedan ton iz palete tonova.
Koje teme trenutno okupiraju misli i delo?
-Sada najviše radim ikone. To je ono za šta sam se školovao, ali i nešto što mi donosi mir. Veliko je odricanje baviti se umetnošću, posebno kada radite ikone, jer nije pitanje samo oslikavanja površine. Potrebno je poštovati određena pravila koja zahteva ikonopis, ali i posebno stanje duha. Molitva, duhovna muzika su često neodvojivi deo stvaralaštva kada je se bavim izradom ikona.
Privilegija je baviti se kreativnim poslom i ostaviti trag u dušama ljudi, odnosno konzumenata.
-Osećaj je neverovatan, jer ostavljate svoj pečat, otisak i nešto što će trajati, postojati decenijama posle vas. Posebna draž je što sada ćerki mogu da pokažem svoje radove u hramovima, na koje sam ponosan. Iako nema zvaničnog potpisa, to je jedan od lepših osećaja za umetnika.
Da li se iza svakog umetničkog dela „krije“ priča, ili možda tajna?
-Neke sam preneo na platno, odnosno, lični doživljaj pročitanog. Zbog toga nije lako dati naziv delu. Mora da postoji povezanost između dela i poruke koju šalje. Želim da umetnost koju stvaram „govori“, kako bi posmatrač istraživao, ili bio podstaknut na razmišljanje. Ako ne postoji reakcija, to nije dobro, jer ravnodušnost nije poželjna, traganje za suštinom je od presudnog značaja za mene kao stvaraoca i posmatrača.
Ocene selektora nekih izložbi umeju da utiču na samopouzdanje stvaraoca.
-Kada ne izaberu vaš rad za neku izložbu to zna da bude opterećenje za umetnika. Poljulja vam samopouzdanje, preispitujete sebe, svoj rad, što je donekle dobro, ali treba imati meru. Kada se to dogodi trudim se da ne upadnem u tu zamku, posvetim se radu.
Uroš Lukić rođen je 1991. godine u Šapcu. Po završetku osnovne škole upisuje školu Primenjenih umetnosti, smer Preparator kulturnih dobara-pozlatar, a zatim Akademiju - Višu školu za umetnost i konservaciju SPC (smer freskopis) u Beogradu, a potom i master studije u klasi profesora dr Gorana Janićijevića. Neki od projekata u kojima je učestvovao su oslikavanje i restauracija ikonostasa u crkvi Silazak Svetog Duha u Šašincima, zatim crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Krupnju, konaka manastira Mileševa, ikonostast crkve u Donjoj Ljuboviđi, i restauracija priprate i oltarskog dela crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Šapcu.
Porodična izložba - iskustvo i mladost
-Moram da priznam da je bio izazov izlagati sa ocem, ali i veliko zadovoljstvo, ipak on stvara pune četiri decenije. Odabrali smo 30 radova za galeriju Kulturnog centra. To je moja matična ustanova u kojoj radim, dragi ljudi i prostor. Naredni korak je samostalna izložba.
M. Ž.
Najnoviji broj
11. april 2024.
