Dosezanje dobrog u ljudima

Neuka i neodgovorna zloupotreba pojave koja je na tragičan način obeležila 20. vek, opominje nas da tragove holokausta prenesemo i ugradimo u današnje vreme. Iz savremene reorganizacije Evrope proističe mnogo gubitnika – prilika da se ponovo naučimo solidarnosti.

Sećanje na zločin iz prošlosti ne sme biti samo privatni čin onih koji su nadživeli svoje voljene, a koji su zaključani u bolu svoje izolacije. Priznavanje zločina mora biti javni i otvoreni čin, u kome svi mogu da tuguju u duhu solidarnosti, i gde patnja može biti most koji nas spaja u univerzalnosti naše zajedničke ljudskosti. Tamo gde nema sećanja ne može biti ni pravde, te prostor ostaje otvoren za veliku laž.
Holokaustu, sunovratu civilizacije, zločinu kome nema ravnog, prethodili su mržnja i nasilje za koje svet nije znao da postoji. Nemačka, ali i ceo svet, ima odgovornost da zapamti ovaj zločin i da se bori protiv antisemitizma, ksenofobije i mržnje uopšte.

Dečji glas jači od smrti
Ove godine obeležava se 90 godina od rođenja Ane Frank. Priča o devojčici čiji je glas govorio za šest miliona ubijenih Jevreja, pokazao se jačim od smrti. Milena Minja Bogavac, direktorka Šabačkog pozorišta, već je objasnila kako je „Ana Frank“ dospela na repertoar, ali je njeno viđenje komada, osim plemenite dimenzije u kojoj se slavi život a ne fetišizuje smrt, dragoceno jer podseća zašto nam je važna Ana Frank.
- Ako jedno tako mudro i jedinstveno dete nije imalo šansu da odraste u ovom svetu, imamo li mi, koji njenu priču znamo, šansu da odrastemo kao svet, da nešto zaista od nje naučimo? Ova predstava jeste za nas bila svojevrsno istraživanje i mali kurs jevrejske kulture i duhovnosti koje smo veoma uzimali u obzir. Ali ovo je mnogo univerzalnija priča o odrastanju u nekom potpuno zbunjujućem kontekstu, kaže Minja Bogavac.
Predstava je žanrovski okarakterisana kao istorijska anantibajka za decu i odrasle, a direktorka Šabačkog pozorišta, koja je i dramaturg u predstavi, kaže da to jeste bajka u svetu okrenutom naglavačke.
- Priča je poznata, ona jeste u lektiri za sve učenike Evrope i gotovo sve na svetu, u njoj imate tu crno-belu moralnu šematizaciju i različite elemente koji postoje u žanru bajke, samo izostaje taj kraj – kada se nadate da će protagonistkinja nakon niza peripetija rešiti probleme i dočekati svoju pravdu, ovde ona izostaje ali nadamo se da smo uspeli da napravimo predstavu koja vrlo jasno postavlja pitanje. Ne ostavlja ga u Drugom svetskom ratu i holokaustu, već ga vrlo jasno prenosi dalje u naše vreme i postavlja pitanje o tome da li je zaista svet postao sigurnije mesto danas, da li možemo da garantujemo da nijedno dete više neće doživeti sudbinu Ane Frank, objašnjava Minja Bogavac.
Ona primećuje čudan momenat u čovečanstvu sklonom da fetišizuje patnju ili da fetišizuje mrtve devojčice ili da se neverovatno mnogo divi devojčicama koje završe kao žrtve, a vrlo malo sklonom da pomogne deci koja zaista pate i njihovim porodicama.

Rukuj sa naročitom pažnjom
Dosezanje dobrog u ljudima je pokretač, motiv i cilj. Jelena Bogavac, rediteljka predstave „Ana Frank: Istorijska antibajka za decu i odrasle“, govori o krugu ljubavi, empatije i dobrog u ljudima koji sam za sebe postaje moćan na kraju kreativnog procesa. Ona smatra da je to prava borba za dobro u društvu, dobro u pojedincu. I svoj rad smatra bespoštednom borbom za to i oseća kao svetu umetničku dužnost. Jedini i najvažniji motiv zbog kog u pozorište dolazi – po dobro i da bi dobro stvarali.
- Da bi postigli taj stepen odgovornosti, stepen empatije koji je empatija preko empatije, mi onda postajemo vojnici dobra i veliki umetnici. Svi u zajednici. Spremnost svih koji su angažovani u predstavi da budu u toj vojci, spremnost da na ovim tezama i na ovoj ideji osećanja etičkog i moralnog izvedu teatarsku akciju koja nije samo premijera, govori o stepenu motivacije, kaže rediteljka.
Slaveći Anin život a ne smrt, izbegnuta je patetika. Jer ako se, prema rečima Jelene Bogavac, od Ane pravi samo mermerni simbol u nekoj aleji velikana, ona za nas ostaje mermer, kamen, neka uzvišena istorisjka ličnost, onda se veliča samo njena tragična pozicija a ne detinja radost, život i duh koji ključa u toj rupi dve godine i to njeno brilijantno sazrevanje.
Teorija o cikličnom ponavljanju istorije: staklene kugle – rediteljknin znak, metafora za to koliko je sve krhko, oštro i lomljivo, koliko sve lako može da pukne i da nas poseče. Ona poručuje: „Rukuj sa posebnom pažnjom!“.
Sto oko kog se akteri predstave okupljaju, prekriven belim čaršavom, predstavlja pokrov čovečanstva na kom se projektuju dokumentarne scene tako da su akteri simbolično na trpezi čovečanstva koju je pred njih izneo Drugi svetski rat, i od te trpeze kao da nikada nismo dovoljno ustali, kao da još nismo oprali sudove od te krvave gozbe koja je tada napravljena i kao da se opet dosipa vruća supa na taj isti sto i kao da sve opet vuče u taj mrak koji je u stvari jačanje zla, upozorava Jelena Bogavac.
Pored originalne i efektne video projekcije, koja se inače retko koristi u srpskim pozorištima, interesantan je i kostimografski postupak. Dva ista kostima, jedan je dve godine stariji i kraći jer su deca porasla. Presvlačenje simboliše protok vremena i publika posmatra transformaciju u njih, dve godine kasnije. Kostimi jesu jasna insinuacija na epohu ali su tu i novi simboli koji nisu stereotipne slike jevrejskih porodica i jevrejskog stradanja.
Uspostavljanje politike sećanja nikada nije išlo lako. Zahteva veliki trud i predanost naroda i elita, građana i sugrađana i reč je o procesu koji nema kraja.