Čiji su naši roditelji?

Prema popisu iz 2011. godine prosečna starost stanovništva u Opštini Koceljeva bila je 43,7 godina uz negativni prirodni priraštaj od -6,2. Broj dece do 19 godina starosti bio je manji od broja žitelja starijih od 65 godina koji čine gotovo petinu od ukupnog broja populacije. Najveći broj stanovnika ove opštine živi na seoskom području.
Okrugli sto na temu borbe protiv nasilja nad starijim licima postao je praksa u Crvenom krstu Koceljeva. Ovo okupljanje predstavnika ustanova i institucija koje se bave zaštitom starih i ostvarivanjem njihovih prava ima za cilj da se kroz razgovor dođe do unapređenja međugeneracijske saradnje i odnosa u lokalnoj sredini.
–Takođe, ima za cilj da vidimo na koji način da mlađe generacije vaspitavamo, edukujemo i utičemo na njih da se aktivnije uključe u rešavanje problema međugeneracijskog nesporazuma- rekao je sekretar ove humanitarne organizacije Milan Glumac.

Nasilje nad starijim licima predstavlja ozbiljan društveni problem, kako u razvijenim tako i u nerazvijenim sredinama. Ono je prvi put zabeleženo u literaturi 1975-e godine kao zlostavljanje bakica u Britanskom naučnom žurnalu. Zlostavljanje po definiciji predstavlja pojedinačni ili ponovljeni čin akcije ili uzdržavanja od delovanja koji se događa u međuljudskom odnosu zasnovanom na poverenju a koji izaziva bol ili uznemiravanje starije osobe. Društvo danas prepoznaje nekoliko vidova zlostavljanja poput psihičkog, fizičkog, seksualnog, finansijskog ...Vid zlostavljanja je i zanemarivanje koje podrazumeva uskraćivanje namirnica, higijenskih radnji ili čiste odeće, napuštanje, izlaganje socijalnoj izolaciji. Nije zanemarljivo ni strukturno, sistemsko zlostavljanje u kojem društvo odriče vrednost starijima.
–Vidovi nasilja nad starijim stanovništvom dugo su “stavljani pod tepih”. Jako je važno probuditi u mladim ljudima empatiju i pokrenuti ih da razmišljaju kako mogu učestvovati u međugeneracijskoj saradnji i pomoći starijima. Potrebno je sakupljati podatke iz svih institucija u cilju stvaranja jedinstvene baze podataka. Važno je uključivanje starije populacije stanovništva u aktivan život jer postoji stav da se odlaskom u penziju ili u treće doba, pa i u starački dom, život završava ili prestaje da bude kvalitetan. Rad na individualizaciji je jako bitan jer je važeći stereotip da su stari “teški” svojoj porodici ili okruženju, ili su nesposobni. Ovakav stav neminovno dovodi do nasilja- smatra Olivera Obradović, volonter Crvenog krsta.

SVE SMO STARIJI
Srbija spada u red zemalja u kojima se ubrzano stari. Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku u 2016-oj godini preko 19 odsto stanovništva, odnosno skoro petina ukupne populacije bilo je staro 65 i više godina. Od tog broja 57,5 odsto činile su žene. Procenjuje se da je u svetu 962 miliona ljudi starijih od 65 godina što je dvostruko više u odnosu na 1980-u a smatra se da će do polovine ovog veka dostići skoro 2,1 milijardu.
Demografske promene predstavljaju ozbiljan problem i postavljaju pitanje i zahteve na koje i svet i naše društvo moraju što pre da odgovore, kako bi se smanjio rizik od diskriminacije na osnovu godina. Ono što i danas predstavlja osnov diskriminacije starijih osoba su tzv. ejdžizam, predrasude, stereotipi i ideje o neproduktivnosti starijih. Oni se tako posmatraju kao teret za društvo, kao neko ko samo troši resurse, posebno one koji se odnose na zdravstvene i socijalne usluge. To je posebno izraženo u društvima gde je nivo obrazovanja nizak, u ruralnim sredinama ili u porodicama koje se nalaze na dnu lestvice siromaštva.
–Zato je važno istaći posebno težak položaj starijeg stanovništva u srpskim selima. Na osnovu podataka i istraživanja Crvenog krsta iz 2016-e godine čak 61 odsto starijih od 65 godina jedva sastavlja “kraj sa krajem”. 73 posto domaćinstava ima samo jedan izvor prihoda. 70 odsto je prihod od penzije, 14 odsto od poljoprivrede. Isti procenat njih nema tekuću vodu. Deset odsto kaže da im nedostaje sve a 26 odsto da im najviše nedostaje novac. Svi potrebni servisi u selima poput medicinskih ili socijalnih službi oslabljeni su ili ugušeni- istakla je Obradović.
Nakon uvodnog izlaganja na skupu se govorilo i o primerima iz prakse ali i o proširivanju saradnje i o oblicima i načinima samoorganizovanja starijih lica u koceljevačkom kraju, kako bi i to bila preventiva nasilju nad starima.
Jedna od gerotno domaćica zaključila je da deca gotovo uopšte ili u nedovoljnoj meri vode brigu o svojim roditeljima.
–Ulazim u kuće starih gde u zamrzivaču zateknem samo jednu kesicu graška, gde mi kažu da su iznemogli i gladni. Imam 4-5 porodica koje nemaju šta da jedu. Nema šerpe, lonca na šporetu. Ništa nema. A deca im voze skupa kola. Društvo bi možda trebalo malo više da se pozabavi sa njima, da daju imanje državi a da budu smešteni u neki kolektivni smeštaj. Na terenu često zatičem higijensku zapuštenost, kako korisnika tako i čitavog domaćinstva. Tužno je što većina tih ljudi ima decu koja ili ne dolaze ili dođu na pet minuta. U staračkim domaćinstvima svetlo ne pale, podupiru drvetom vrata da psi ne ulaze u kuću. Dvorišta zarasla kao da niko ne živi. Kupatila nema. Vode nema. Bunar lep, ruža ucvetala, ali je oko njega korov- prenosi sliku staračkih seoskih domaćinstava Milka Andrić.
Prema njenim rečima usluge pomoć i nega u kući starijim licima i dolazak geronto domaćica mnogo znači korisnicima.
–Njima na prvom mestu treba društvo i lepa reč. Naša poseta im mnogo znači ali nije dovoljna. Nemaju sa kim da razgovaraju. Dešava se da im u kuću, osim nas, niko danima ne uđe- ističe ova geronto domaćica i dodaje da bi zakon morao da se promeni te da stari koji primaju socijalnu pomoć nemaju mnogo koristi od toga.
Kaže da bi mnogo efikasnije bilo kada bi imovinu, čiji su vlasnici, ustupili državi koja bi bila u obavezi da ih zbrine.
–Ovako, država izdvaja određena sredstva, stari dobiju po nekoliko hiljada dinara pomoći čime ne rešavaju svoje probleme, a deca koja su ih zanemarila postaju naslednici imanja nakon smrti roditelja. Stariji neće da se žale na svoju decu, sramota ih je da prijave nasilje. Ovi problemi su skriveni- smatra Milka.
O zakonskoj regulativi, procedurama ali i nemoći sistema da učini nešto protiv volje stare osobe govorila je i direktorka Centra za socijalni rad u Koceljevi. Ona je podsetila da niko ne može smestiti nekoga u dom bez saglasnosti, ukoliko lice nije lišeno poslovne sposobnosti.
–A da bi bili smešteni u dom, ako imaju imovinu, moraju da je stave pod hipoteku. Oni neće i ne žele da se odreknu imovine jer je čuvaju za svoju decu. Onda moraju da tuže decu za izdržavanje što takođe neće. Ne žele da idu protiv njih i onda su u takvoj poziciji da tu ni sistem ne može adekvatno da odgovori. Sve je predviđeno, zakon je to regulisao, ali prosto ne funkcioniše zato što ne postoji volja od strane samih tih ljudi da im se pomogne- objašnjava Zorica Savić.
Praksa pokazuje da su stari koji su žrtve nasilja ograničeni raznim predrasudama, stereotipima. Smatraju da je velika sramota tužiti svoje dete. Biraju da se ne žale na njih.
–Retko ćete čuti da se neko od roditelja požali na svoje dete. Ako ih pitate da li ih imaju prvo što će reći jeste da imaju decu ali da i oni imaju svoje porodice i da su sprečeni da brinu o roditeljima. Na tome se priča završava. Što se tiče nasilja, nije to samo zanemarivanje u samačkim staračkim domaćinstvima gde ne žive sa svojom decom, već ga ima i u porodicama gde žive sa potomcima. To je možda i veći problem jer je prisutno često više oblika nasilja- smatra direktorka Centra za socijalni rad. Fizičko nasilje je sve prisutnije kao posledica drugih oblika zlostavljanja u trenutku kada se žrtva usprotivi. Po pravilu, sve počinje i završava se sa prijavom policiji, jer roditelji ne žele da podnesu tužbu protiv svojih potomaka. Zato se stvara “začarani krug” iz kojeg je veoma teško naći izlaz za ljude koji trpe nasilje jer ne postoji volja sa njihove strane da im se pomogne. Tada zakon postaje nemoćan.
Na zakonsku obavezu dece da se staraju o svojim roditeljima podsetila je i zamenica predsednika opštine Koceljeva Slavica Ranković.
–Na terenu je mnogo teška situacija. Rad geronto domaćica ne pokriva sva sela na području naše opštine. Ima mesta u kojima nikada nisu bile, poput Družetića, u kojem ima 350 domaćinstava. Mnogo je tužnih priča. Ovaj problem ne može da bude rešen preko noći. Važno je raditi na preventivi, raditi sa malom decom i preduprediti ovakve situacije u budućnosti. Najbitnija karika ipak je porodica i kućno vaspitanje- zaključila je Ranković.