SELO NEKAD I SAD
Most na reci uspomena
Uspomene, uspomene, zamisli se baka koja pamti skoro vek putešestija koje se život zovu, ostavi rad iz ruku i otputova daleko daleko...
Na reci koja je podno kuće odžaklije, starog vajata, mlekara, furune i staje uz obor sa stadom ovaca starine njenih godina zborile o mostu preko kojeg je prelazila i mašina koju je služio o vršajima brka preke naravi. Tu je selo dovozilo žito a mobom se ubiralo hlebno zrno i svaka vlat beše života vredna. Na belo i projino brašno čekala nejač u zadruzi uglednog domaćina beše ih petnaestak. Muka... Obnavljali je a onda dođoše leta koja su promenila i tok reke koja je vazda bila i mesto okupljanja kosača i berača, čobanica i čobana i preki put do seoske škole. A đaka u skamijama beše po tridesetak samo u jednom razredu. Tek minuše brojna leta i taj most posta most na reci uspomena...
Ali ne lezi vraže što bi babe rekle. Pre par leta sa velikih škola i iz prestonog grada stiže doktor tamo nekih nauka i ožive pradedovsko imanje podiže redom zgrade iz žare i korova te zapeva petak i bregom stado i slika idiličnm bojama život. Sa njim dođe i porodica milina jedna. Imanje do njega sa mukom održavao siromah kojem pomože da i on okreči zapušteno i tako redom dok u suton pred Đurđevski uranak ne ču priču o mostu na reci. I oživeše uspomene. Zarađeno prethodnog leta uloži u obnovu mosta istovetnom ko slika u ogledalu istrulele starine. Opet niče most sada i delom most uspomena.
Vele da se lepa vest brzo i daleko širi tek počeše dolaziti tokom leta i drugi ljudi srednjih godina. Ožive selo nedaleko od grada gde knjaz osta bez čivije. Uspomene, uspomene... Doktor koji je dugo zbunjivao starije pošto dolaziše da ih oko leka za pritisak posavetuje ožive i proizvodnju pa se pojaviše zavidni zasadi što voća što kultura koje su bile podloga za unosnu proizvodnju ali onih starih rasa stada po kojem se nekada stočarski kraj raspoznavao na daleko. A opet svi putevi vodili preko novog, starog, mosta. Mlađarija dolazila da u viru peca i retku ribu. Počeše se vraćati i drugi tek u kraju koji je imao tek par osnovaca začu se i dečji plač, milina jedna.
Druženje teklo iz večeri u veče a o praznicima skup je ramio sliku oko pečenja na ražnju. Ko u dobra stara vremena uzdisali vremešni pomalo i suznih očiju.
Priča se iz idilične stvarnosti vrati u predanje i opet gde bi nego na most uspomena. Jedna od najlepših čobanica po kojoj se do dana današnjeg zove izvor podno brda na mostu čekala dragog do u sitne sate. I tako iz noći u noć dok ne sazna od druga da se njen dragi viđa sa naočitom udovicom. Sutradan pronađoše je beživotnu na pojilu gde su stada odmarala na njivi koja je pripadala nesuđenom đuvegiji. Saznavši šta se desilo jedinac se propi i dugo potom se pričalo da je u jednoj od pijanih noći sam završio u istom pojilu. Priča teška ali i ona se utka u storiju o mostu uspomena a sa željom da se nikada više ne ponovi.
Most uspomena i sada drema u senovitom hladu gde se i dalje okupplja svet doktora koji je uložio sve da dobije i više. Tek da se zna i leta koje teče broj đaka u skamijama se uvećao.
Na reci koja je podno kuće odžaklije, starog vajata, mlekara, furune i staje uz obor sa stadom ovaca starine njenih godina zborile o mostu preko kojeg je prelazila i mašina koju je služio o vršajima brka preke naravi. Tu je selo dovozilo žito a mobom se ubiralo hlebno zrno i svaka vlat beše života vredna. Na belo i projino brašno čekala nejač u zadruzi uglednog domaćina beše ih petnaestak. Muka... Obnavljali je a onda dođoše leta koja su promenila i tok reke koja je vazda bila i mesto okupljanja kosača i berača, čobanica i čobana i preki put do seoske škole. A đaka u skamijama beše po tridesetak samo u jednom razredu. Tek minuše brojna leta i taj most posta most na reci uspomena...
Ali ne lezi vraže što bi babe rekle. Pre par leta sa velikih škola i iz prestonog grada stiže doktor tamo nekih nauka i ožive pradedovsko imanje podiže redom zgrade iz žare i korova te zapeva petak i bregom stado i slika idiličnm bojama život. Sa njim dođe i porodica milina jedna. Imanje do njega sa mukom održavao siromah kojem pomože da i on okreči zapušteno i tako redom dok u suton pred Đurđevski uranak ne ču priču o mostu na reci. I oživeše uspomene. Zarađeno prethodnog leta uloži u obnovu mosta istovetnom ko slika u ogledalu istrulele starine. Opet niče most sada i delom most uspomena.
Vele da se lepa vest brzo i daleko širi tek počeše dolaziti tokom leta i drugi ljudi srednjih godina. Ožive selo nedaleko od grada gde knjaz osta bez čivije. Uspomene, uspomene... Doktor koji je dugo zbunjivao starije pošto dolaziše da ih oko leka za pritisak posavetuje ožive i proizvodnju pa se pojaviše zavidni zasadi što voća što kultura koje su bile podloga za unosnu proizvodnju ali onih starih rasa stada po kojem se nekada stočarski kraj raspoznavao na daleko. A opet svi putevi vodili preko novog, starog, mosta. Mlađarija dolazila da u viru peca i retku ribu. Počeše se vraćati i drugi tek u kraju koji je imao tek par osnovaca začu se i dečji plač, milina jedna.
Druženje teklo iz večeri u veče a o praznicima skup je ramio sliku oko pečenja na ražnju. Ko u dobra stara vremena uzdisali vremešni pomalo i suznih očiju.
Priča se iz idilične stvarnosti vrati u predanje i opet gde bi nego na most uspomena. Jedna od najlepših čobanica po kojoj se do dana današnjeg zove izvor podno brda na mostu čekala dragog do u sitne sate. I tako iz noći u noć dok ne sazna od druga da se njen dragi viđa sa naočitom udovicom. Sutradan pronađoše je beživotnu na pojilu gde su stada odmarala na njivi koja je pripadala nesuđenom đuvegiji. Saznavši šta se desilo jedinac se propi i dugo potom se pričalo da je u jednoj od pijanih noći sam završio u istom pojilu. Priča teška ali i ona se utka u storiju o mostu uspomena a sa željom da se nikada više ne ponovi.
Most uspomena i sada drema u senovitom hladu gde se i dalje okupplja svet doktora koji je uložio sve da dobije i više. Tek da se zna i leta koje teče broj đaka u skamijama se uvećao.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
