Gosti u dvorištu beloglavih

Teško je na papir preneti emociju. Osećanja koja preplave čoveka kada mu se u prirodi gotovo netaknutoj ljudskom rukom iznad glave pojavi ne jedna, nego pet “mitskih” ptica sa rasponom krila od skoro tri metra. Inspiracija za konstrukciju jedrilice, spona između tri sveta: bogova, ljudi i podzemlja, oni kojima je dato da vide budućnost, nadahnuće srpskih srednjovekovnih vladara, prirodni “sanitarci”, dominiraju nebom iznad vas, i sve što želite je da zaustavite trenutak i uživate u punoći doživljaja kontakta sa iskonskim.
Neprocenjivo, nadrealno, a relativno blizu.

Kanjon reke Trešnjice nalazi se nešto više od 100 kilometara od Šapca. Dugačak je šest kilometara, sa okomitim liticama krečnjačkih stena oko 500 metara nadmorske visine. Rasedline i usedline krečnjaka, prirodna su zaštita od predatora i nepogoda i time idelan dom za beloglave supove. Upućeni kažu da danas ovde boravi 19 parova (38 odraslih ptica) i 12 ptića, odnonsno pedeset jedinki. Ali, s obzirom da je reč o pticama koje su u mladosti poznate po svom nomadskom životu i čestim migracijama, pretpostavlja se da stvaran broj stanovnika trešnjačkih stena premašuje ovu cifru.

Zahvaljujući dobrim komšijama opstanak lešinara na ovoj lokaciji je izvestan. Još polovinom prošlog veka Mihajlo Vučićević iz Grčića je za ptice napravio trpezu. Na konju, bez obzira na vremenske uslove, vukao je lešine na obližnji proplanak i prehranjivao supove, koji su u jednom trenutku bili na ivici istrebljenja. Ovaj posao nastavio je njegov sin Luka, potom unuk Slobodan i praunuk Goran. Generacijska priča o pomaganju pernatim komšijama , dobila je tako i svoj tehnološki tok od konja do savremenog džipa.
Pored Vučićevića, kao dobrotvori pojavljuju se i drugi pojedinci i udruženja, a ni ekonomska korist od beloglavih stanara kanjona Trešnjice nije zanemljrljiva. Sve je više stručnjaka koji dolaze da ih izučavaju, sve više turista u potrazi za dobrom fotografijom. No, ono što bi valjalo napomenuti je i podatak, da beloglavi supovi uprkos životu prečišćivača okoline koji je na korist čoveku, nisu baš ljubitelji ljudske blizine. Kad uoče čoveka gledaju da se distanciraju, ponekad se čini da se samo odabranima prikazuju. Popularna Dobrila sa Uvca je izuzetak koji potvrđuje pravilo, a u Gornjoj Trešnjici još uvek pamte dečjeg ljubimca Živka i Gigu slomljenog krila, kojima je blizak kontakt sa meštanima prijao, ili život spasao.

Od braon do bele ogrlice
-Reka Trešnjica izvire ispod venca valjevskih planina, ispod Povlena i teče 23 kilometra kamenitim tlom. Na tom svom toku do ušća u Drinu, kroz vekove je izdubila trešnjičku klisuru neverovatne lepote. Ovo je najzapadnije obitavalište beloglavog supa, čije se kolonije u Srbiji još mogu naći na Uvcu i u kanjonu Mileševke- nadahnuto objašnjava Sreten Svetojević Cvele, major policije u penziji i veliki zaljubljenik i poznavalac beloglavih supova i prirodnih lepota kanjona Trešnjice.
Mlade ptice punu zrelost dostižu u petoj godini života. Raspon krila je od 2,5 do 2,6 metara, kod većih primeraka i do tri metra. Odrasli primerci su teški od šest do deset kilograma, dok su visoki od 90 do 110 cm. Pre “odraslog doba” imaju braon ogrlicu na vratu, dok je kod odraslih ona bele boje.
Jednom kada pronađu svoju srodnu dušu, sa njom ostaju do kraja života. Krajem januara, početkom februara ženka snese samo jedno jaje na kojem će naredna 56 dana bdeti i ležati oba roditelja. Ptić uči da leti od trećeg meseca života, a to posmatrati je po rečima Svetojevića pravo bogatstvo i privilegija.
-Proćiće mnogo vremena dok ptić ne postane dobar letač. Uz roditelje ostaje do godinu dana, a onda kao većina nestašne dece postaje nomad- kaže Cvele.

Ništa nije daleko krilima tinejdžera
Bez iskustva i znanja da ostanu blizu stena, nošeni vazdušnim strujama i tinejdžerskim avanturizmom, beloglavi supovi u mladosti odlete i nekoliko hiljada kilometara daleko od roditeljskog doma. Kasnije se nošeni istim tim strujama, ali snažnijim krilima, uglavnom vrate na mesto rođenja, osim u slučaju Dobrile koja je, kao prava dama,nakon mladalačkih traganja, do Srbije došla “prvom klasom”.
-Najduži let koji je neki ptić iz Srbije imao bio je do Jemena, to je 3.450 kilometara. Sadam je stigao do Iraka, gde su ga kidnapovali i ucenjivali da ga vrate. Posredstvom ministarstava i vlada pušten je na slobodu, ali mu se let završio u magli na dalekovodima kod Crnog mora. Imali smo i šest primeraka mladih koji su odleteli u Judejsku pustinju, pa je došla Dobrila. Dobrila koja je ime dobila, jer je oduvek voelela ljude i uživala u selfijima. Kao i sva deca, željna sveta, odletela je u Tursku. Tamo su je graničari turske vojske spasili iz brda i snega, ali kada se oporavila ona nije htela od njih, te je na prevaspitavanje kod roditelja na Uvac stigla avionom- nabraja Svetojević.

Inspiracija i verovanja
Na nebu beloglavi sup izgleda kao da plovi. Nema mahanja krilima ni kada poleće, već ga tople vazdušne struje dižu i na visine od 2.500 metara. Ovakav način leta, poznat i kao “kondorov let” vekovima je inspirisao umetnike na Balkanu. Pretpostavlja se da je na grbu Nemanjića bila predstava beloglavog supa, dok pojedinci tvrde da je i današnji grb Srbije inspirisan ovom pticom u fazi sunčanja, odnosno pripreme za let.
-Još u vreme starih Egipćana jedna od ćerki boga Ra bila je vezana za pticu beloglavog supa. Zbog činjenice da nikada ne ubija svoj plen, ptica je zaslužila privilegiju da prolazi i spaja tri sveta: svet bogova, a često je bilo verovanje da mogu da predvide budućnost i oluju, jer se brzo okupe oko plena- govori za “Glas Podrinja” Sreten Svetojević Cvele.
Verovanja ostaju u domenu magičnog i nedokazivog, ali ono što je iskusnim posmatračima lešinara neosporno je da ove ptice u vazduhu imaju specifičnu i preciznu komunikaiju. Prave češalj preko prostora koji nadleću, vide sa preko šest kilometara visine. Kad uoči plen, sup karakteristično kruži oko tog područja i na taj način poziva ostatak ekipe na gozbu.

Čistač prirode i dobar komšija
Beloglavi sup, narodski lešinar, vekovima je bio vezan za stočare. Čistio je okolinu od leševa, dok su njegovi želudačni sokovi prekidali lance zaraze. Vremenom, ljudi zaslepljeni verom u svoju superiornost na ovoj planeti doveli su lešinare na ivicu istrebljenja.
Na svu sreću, po Svetojevićevim rečima država je prepoznala ovaj problem i stvorena su razna udruženja poput Fonda za zaštitu ptica grabljivica. Danas se sveobuhvatno ovim problemom bavi Agencija Natura iz Beograda, koja pored svoje rendžerske službe radi i na edukaciji stanovništva o značaju beloglavog supa za ljudsku zajednicu.
Međutm, decenijama pre organizovane zaštite, beloglavi supovi u Gornjoj Trešnjici mogli su da računaju samo na pomoć svog prvog komšije, Mihajla Vučićevića iz Grčića. Sredinom dvadesetog veka Mihajlo je prvi prepoznao potrebu da se ovoj ptici pomogne.
-Mihajlo je konjem, samoinicijativno beloglavim supovima na jednu poljanu počeo da iznosi lešine. To je sam početak zaštite i zajedničkog funkcionisanja čoveka i ptice na ovom prostoru- kaže Svetojević.
Pionirski poduhvat oca, nastavio je sin, a danas o beloglavim supovima brinu unuk i praunuk, dok za budućnost ostaje nada da će svaka nova generacija posle nas, svoj život sve više usklađivati sa prirodom.

Naseliti orla bradana
-Nakon formiranja Fonda za zaštitu ptica grabljivica imali smo ideju da sa Pirineja naselimo ovde orla bradana. Time bi ovde dobili jedino mesto na planeti na kojem imamo mladicu u reci Trešnjici, beloglavog supa kao sanitarca na stenama, i orla bradana koji je simbioza u prirodi. Oni ne ugrožavaju jedni druge. Sup se hrani lešinama, a bradan se hrani kostima. Ovo je mala kolonija u odnosu na onu na Uvcu, pa pretpostavljamo da ga beloglavi sup ne bi potisnuo sa stena. Čvrsto sam ubeđen da bi to privlačilo ovde ljude iz celog sveta i bilo odlična razvojna šansa za turizam- objašnjava Svetojević.