Nemamo vremena jedni za druge

Svetski dan mentalnog zdravlja svake godine obeležava se 10. oktobra na inicijativu Svetske federacije za mentalno zdravlje, uz podršku Svetske zdravstvene organizacije, a u partnerstvu sa ministarstvima zdravlja i organizacijama civilnog društva širom sveta. Ove godine obeležavanje Svetskog dana mentalnog zdravlja posvećen je prevenciji samoubistva. Tim povodom, razgovarali smo sa dr Stevanom Stankovićem, neuropsihijatrom.

S obzirom da ovaj broj našeg lista izlazi baš na Svetski dan mentalnog zdravlja, logično je da je prvo pitanje – Šta je mentalno zdravlje?

- Govoreći narodnim jezikom, mentalno zdravlje je zdrava pamet. Stara maksima „U zdravom telu zdrav duh“ u današnje vreme može da se preokrene: „Zdrav duh održava zdravo telo“. Bez zdravog duha, teško je imati zdravo telo. Ako je samo jedno zdravo, duh ili telo, to vodi u propast, često i u zločin, u svakom slučaju, neko nepočinstvo, bilo mentalno, ili fizičko. Pojam mentalnog je širok, odnosi se na duševnost, pamet, svest, razum...
Mentalno zdravlje je stanje u kome pojedinac ostvaruje sve svoje potencijale, kada živi ispunjen život?
- Ako adekvatno svojim mogućnostima i željama, svojoj sredini, užoj i široj, predstavlja korisnog člana zajednice, koji je i na sopstvenu i opštu dobrobit, čovek je mentalno zdrav.

A ko je normalan čovek? Ne postoji, bar koliko je meni poznato, precizna definicija.
- Postoje statistike i otkloni levo i desno, gore i dole. Lud čovek ima čiste trenutke, a onaj ko je potpuno čist, ima takozvane „žute minute“. Znači, zdrava pamet je stanje koje nije trajno.
I mentalni poremećaji mogu da budu trenutni?
- Naravno.
Statistike govore da svaki četvrti čovek pati od nekog oblika mentalnog poremećaja tokom života?
- U proseku, 2% opšte populacije su trajno duševno poremećeni. To je brojka koja je manje-više standardna, bez obzira na spoljašnje mogućnosti i nemogućnosti, odnosno, loše i dobre strane života.
Govorite o psihozama?
- Da. Ima onih koji u velikim nacionalnim ili ličnim nesrećama skliznu, pregori im osigurač pa upadnu u neko stanje nenormalnosti i učine nešto drugom ili sebi, ali to je privremeno i uglavnom se vraća posle izvesnog vremena u kakvu-takvu normalu, odnosno, u 90% takozvanih normalnih. Za vreme rata, ovaj procenat malo skoči, ali se brzo vraća na standarnu vrednost.
Koji su najčešći mentalni poremećaji?
- Najčešći, praktično svakidašnji mentalni poremećaji jesu stresne situacije, sve što je vanredno, što se iznenada dešava, što nije uobičajeno. To izaziva reakciju koja može biti u vidu odbrane tog trenutka, bežanja sa opasnog mesta, odložena koja se pojavi posle nekog vremena, prolongirana na nekoliko meseci, čak može dovesti i do trajne promene ličnosti. To zavisi od svih okolnosti, kako spoljašnjih, tako i unutrašnje snage, genetskih i potencijala ličnosti. Najčešća reakcija u savremenom društvu jeste anksioznost, stanje straha, zapravo, strepnje, što je najprecizniji srpski izraz za anksioznost. Strepim zbog nečega što se najverovatnije neće ni desiti, ali strepim unapred. Znači, u pitanju je bezrazložan strah. Takođe, dolazi do pojave depresivnosti, koja je rezultat pogrešne lične procene o neuspehu u određenoj situacije. Ima depresivnih reakcija, ali i depresivnih bolesti koje traju. Postoji i depresivna psihoza, ali, u svakom slučaju depresija je pogrešna procena aktuelne situacije.
Mislite li da smo kao narod u kolektivnoj depresiji?
- Mislim.
Jesmo li pogrešno procenili situaciju?
- Umorili smo se. Dugo živimo u nenormalnoj situaciji. Taman kad pomislimo da će biti bolje, neko nas „lupi po glavi“ pa nas ponovo vrati u još veće razočaranje i idemo opet ispočetka. Stalno guramo kamen uz brdo.
Kao Sizif. Nikada nije dovoljno često i uporno govoriti da nije sramota potražiti pomoć i otići kod psihijatra, psihologa, ili psihoterapeuta. Ponekad je neophodno uključiti i terapiju antidepresivima?
- To zavisi od stanja pacijenta, stanja njegove bolesti, od sposobnosti terapeuta kako će iz njega izvući ostatak snaga, podići ih i zaliti da narastu. Lekar vrši procenu da li će uspeti da pomogne pacijentu samo uz pomoć reči, određenih uputstava, ili određenih medikamenata, kojih sada ima u priličnom broju.
Kakvo je Vaše mišljenje o terapiji antidepresivima?
- Uvek sam se divio čuvenom doktoru Vesku Saviću, koji je bio veliko ime neuropsihijatrije, čiji je ukupan medikamentozni arsenal bio fenobarbiton, aspirin, ili andol, i vitamin B12. Ali, pre svega, umeo je da koristi reč, pravu reč, pravo u čelo, u pravom trenutku. Svi mi kaskamo za njim. Postoji mnogo psihologa, lajf kouča i raznih samozvanaca koji ne raspolažu medikamentoznim šaržerom, ali deluju rečima, savetima, manje ili više uspešno. Postoje i sugestije. U narodu smo imali tih pojava, narod nije znao za drugo, verovao je u to, a vera je bitna.
Po veri našoj nam i biva. Nego, da se vratimo temi. Nelečena, dugotrajna, uporna depresija ponekad može dovesti do suicida što je tema ovogodišnjeg obeležavanja Dana zdravlja.
- Ne bih ja mnogo o tome. Postoje statistike koje su jasne, zna se u kojim evropskim narodima ima najviše suicida. Mi se približavamo polako zapadnim prosecima, a važili smo za zdrav narod. Ne bih mnogo potencirao tu temu. Neko digne ruku na sebe, mediji podignu prašinu (ne svi) i posle toga se javlja serija sličnih pokušaja.
Hajde da pričamo o preventivnim merama. Kako sprečiti suicid?
- Neko će reći da je važna preventiva, ali da je genetika važnija. Međutim, genetika je samo jedan mali deo čitavog problema i ne bi je trebalo potencirati. Ima porodica kroz koje se provlače određene genetske pojave, bilo da je u pitanju depresija, ili plave oči, to nije sporno, ali ne treba oko toga dizati veliku buku, jer i na takve stvari možemo uticati. Gde je preventiva? Odnos pojedinca prema široj zajednici. Gde to počinje? Ako se setimo da dete u majčinoj utrobi čuje i oseća ritmiku njenog srca, njen govor, pesmu, viku, udarce. To dete pamti i pitanje je šta će poneti iz majčine utrobe. Kad se rodi, izlazi u spoljašnji svet. To je nova sredina, kojoj mora da se prilagodi. Kad odraste nekoliko meseci, upoznaje ostale članove porodice, pa se u vrtiću i osnovnoj školi njegov krug poznanika i prijatelja, samim tim i shvatanja, menja, da bi se sa adolescencijom i srednjom školom, zabavljanjem, ljubavlju, zaposlenjem i stvaranjem nove porodice proširio, sve vreme živeći u međusobnom odnosu ja i drugi. Pitanje je kakav će odnos biti između mene kao jedinke, budućeg čoveka i društva i kakav ću ja na kraju biti, koristan ili nekoristan tom društvu i šta ću posle reprodukovati dalje, kakve naslednike. Znači, majka, otac, porodica – tu se ponesu osnovna saznanja, osnovni pojmovi, shvatanja o odnosima ja i vi. Treba insistirati na porodici, na harmoničnom odnosu jedinke i društva.
Mislite da je društveni, socijalni momenat veoma važan u prevenciji suicida?
- Da.
Da negujemo jedni druge?
- To ste lepo rekli. Da negujemo jedni druge. Ako želimo da nam bude bolje, i nama lično, i našoj porodici, i čitavom društvu, onda moramo da razmišljamo o tome na koji način se to može postići, kako osluškujemo tuđe patnje i na koji način možemo pomoći. Vraćamo se na ono: zdrav duh obezbeđuje zdravo telo, a zdravo telo će reprodukovati zdravu osobu. To je dualizam koji mora da postoji.
Celoviti pristup čoveku, o čemu se u poslednje vreme dosta govori, bio je poznat i ranije?
- Stari doktori su bili integrativni, doktori celokupne medicine, posmatrali su kompletnu ličnost, ulazili u porodice. U vreme kada sam ja bio lekar opšte prakse, mi smo bili kućni lekari. Imali smo radnu obavezu da obavimo bar trideset kućnih poseta. Znali smo šta se kuva na svakom šporetu u svakom loncu, ko kako živi, na šta treba uticati. E, to smo zaboravili. Nemamo vremena jedni za druge. Trebalo bi samo malo da zastanemo i oslušnemo.
I da činimo drugima ono što želimo da drugi čine nama?
- Tako je.

Celoviti pristup čoveku, o čemu se u poslednje vreme dosta govori, bio je poznat i ranije?
- Stari doktori su bili integrativni, doktori celokupne medicine, posmatrali su kompletnu ličnost, ulazili u porodice. U vreme kada sam ja bio lekar opšte prakse, mi smo bili kućni lekari. Imali smo radnu obavezu da obavimo bar trideset kućnih poseta. Znali smo šta se kuva na svakom šporetu u svakom loncu, ko kako živi, na šta treba uticati. E, to smo zaboravili. Nemamo vremena jedni za druge. Trebalo bi samo malo da zastanemo i oslušnemo.