“CERSKI MARŠ” NA DANIMA MILUNKE SAVIĆ
Počast ženi, simbolu veka
Stazama Milunke Savić”, pešačkom turom dugačkom desetak kilometara od spomenika ovoj hrabroj ženi u Jošaničkoj banji do njene rodne kuće u Koprivnici prošetali su ove godine i članovi udruženja građana “Cerski marš” iz Šapca. Milunka Savić–Gligorević (Koprivnica, 1890. ili 1892 - Beograd,5. oktobar 1973) bila je srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja
Manifestacija Dani Milunke Savić, četvrta po redu, posvećena heroini Milunki Savić – ženi koja je u mnoštvu hrabrih muškaraca bila jedan od najvećih junaka Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, održana je 11. i 12. oktobra u Jošaničkoj Banji.
“Stazama Milunke Savić”, pešačkom turom dugačkom desetak kilometara od spomenika ovoj hrabroj ženi u Jošaničkoj banji do njene rodne kuće u Koprivnici prošetali su ove godine i članovi udruženja građana “Cerski marš” iz Šapca.
-Milunka Savić jeste simbol čitavog jednog veka, slavnog, ali i tragičnog za naš narod. Hrabrost, borba i ratna slava jesu veliki, ali samo jedan deo života naše velike Milunke. Drugi deo predstavlja njen život u miru, njena borba za svoju, usvojenu decu i decu iz njenog kraja, žrtvovanje za njihovo obrazovanje, koje će im dati bolji život. Treći deo predstavlja odnos našeg naroda i naše države, tačnije država prema njoj. I taj sramotan odnos prema herojima je nažalost konstanta u državnoj politici i danas. Ovde smo da se poklonimo senima slavne Milunke Savić, ali i da podsetimo da borba nije završena, ni blizu, kaže Marija Spasojević član upravnog odbora “Cerskog marša”.
Milunka Savić–Gligorević (Koprivnica, 1890. ili 1892 - Beograd,5. oktobar 1973) bila je srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je u borbama devet puta. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“. Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
Kada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u "Prokopu", tražeći nameštenje i smeštaj. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz i 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921 - 2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.
Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima. Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju, tolikog iznosa da se pred kraj života hranila u Narodnoj kuhinji. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. 1972. godine Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.
Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.
Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata.
“Stazama Milunke Savić”, pešačkom turom dugačkom desetak kilometara od spomenika ovoj hrabroj ženi u Jošaničkoj banji do njene rodne kuće u Koprivnici prošetali su ove godine i članovi udruženja građana “Cerski marš” iz Šapca.
-Milunka Savić jeste simbol čitavog jednog veka, slavnog, ali i tragičnog za naš narod. Hrabrost, borba i ratna slava jesu veliki, ali samo jedan deo života naše velike Milunke. Drugi deo predstavlja njen život u miru, njena borba za svoju, usvojenu decu i decu iz njenog kraja, žrtvovanje za njihovo obrazovanje, koje će im dati bolji život. Treći deo predstavlja odnos našeg naroda i naše države, tačnije država prema njoj. I taj sramotan odnos prema herojima je nažalost konstanta u državnoj politici i danas. Ovde smo da se poklonimo senima slavne Milunke Savić, ali i da podsetimo da borba nije završena, ni blizu, kaže Marija Spasojević član upravnog odbora “Cerskog marša”.
Milunka Savić–Gligorević (Koprivnica, 1890. ili 1892 - Beograd,5. oktobar 1973) bila je srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja. Ranjavana je u borbama devet puta. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“. Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
Kada je 1920. godine demobilisana nije imala gde da stanuje, pa je noćivala 16 dana u "Prokopu", tražeći nameštenje i smeštaj. Petnaest godina je radila najteže i najprljavije poslove. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz i 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921 - 2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.
Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima. Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju, tolikog iznosa da se pred kraj života hranila u Narodnoj kuhinji. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. 1972. godine Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je štrikajući (prema ispovesti njenog unuka) u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.
Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci preneti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.
Milunka Savić je najodlikovanija žena Prvog svetskog rata.
Najnoviji broj
18. april 2024.
