Nasilje rađa nasilje

Deca koja u svojoj porodici nisu uspostavila jake veze, koja se osećaju nesigurno i nemaju razvijen osećaj poverenja ni u sebe ni u druge, često su ili žrtve nasilja ili nasilnici. Ovo je, izmeđuostalog, pokazalo istraživanje nedavno sprovedeno među 300 učenika OŠ “Vuk Karadžić” u Šapcu i time po ko zna koji put apostrofirao centralno mesto zdravih porodičnih odnosa u prevenciji brojnih ličnih i društvenih poremećaja.

Sa druge strane, kada govorimo o prilagođavanju funkcionisanja pojedinca normama zajednice, upoznavanje sa i poštovanje njenih pravila nezaobilazna je uloga škole. Obrazovni sistem, i dalje ima najbolje mogućnosti da detektuje ono što ne valja, najefikasnije usmerava i kroji razvoj mladog čoveka.
Već u školskim klupama je moguće uočiti budućeg prestupnika. Rezultati gore navedenih istraživanja su osporili opšte prihvaćeno uverenje da su “mali prestupnici” uglavnom deca iz nižih socijalnih slojeva, ali i potvrdili ideju da “nasilje rađa nasilje”.

-Kada govorimo o uticaju porodice tu su presudni ljubav, toplina i poverenje, socijalni status skoro da ima marginalnu ulogu. Sa druge strane, prilikom istraživanja sklonosti ka činjenju nasilja i izloženosti vršnjačkom nasilju, prvobitni rezultati su pokazali da je 40 dece imalo iskustva sa vršnjačkim nasiljem, a da je svako deseto dete trpelo nasilje više puta. Međutim, kada smo im pojasnili da u vršnjačko nasilje spadaju i omalovažavanje i ogovaranje, ti porcenti su se povećali. Odnosno, čak 60 odsto dece je tvrdilo da je imalo takvo iskustvo, a svako peto dete, ili 20 odsto od ukupnih ispitanika je tvrdilo da se takvo iskustvo ponavljalo više puta.
Kada smo, potom, ukrstili ove dve kategorije, dobili smo najmanje učenika u esktremnim grupama: oni koji isključivo vrše nasilje, oni koji isključivo trpe nasilje i oni koji niti vrše niti trpe nasilje. Najviše njih se nalazio u mešanim kategorijama što nam samo potvrđuje da nasilje rađa nasilje- objašnjava Danijela Reljić, školski psiholog u OŠ “Vuk Karadžić” u Šapcu i dodaje:
-Sledeće godine smo ispitivali sklonost dece ka zauzimanju uloga u nasilju, i tom prilikom smo dobili podatak da najveći broj njih ima sklonost da zauzme ulogu branioca i autsajdera, potom žrtve, a tek na kraju nasilnika, pomoćnika nasilnika i podstrekača nasilja, sa tim što postoji visoka pozitivna korelacija pri biranju ove poslednje tri, što znači da deca koja su birala neku od ovih „nasilničkih uloga“ sklonija da izaberu i ostale dve. Takođe prilikom ovog istraživanja smo pokušali da dođemo do zaključka kome se deca prvo obrate u slučaju vršnjačkog nasilja, i to su uglavnom bili odrasli. Pitali smo ih i koliko često odrasli, zaposleni u školi, odnosno drugi učenici i oni sami pokušavaju da zaustave nasilje, i dobili informaciju da imaju manje poverenja da će se u zaustavljanje nasilja uključiti drugi učenici, ali priznaju da to ne čine ni oni sami. Odatle se rodila ideja , da deo preventivnih aktivnosti treba usmeriti u osnaživanje i senzibilizaciju učenika za preuzimanje aktivne uloge u zaustavljanju nasilja.

Umrežavanje institucija
Najbolji lek za vršnjačko nasilje je na mestu gde se ono pojavi. Među vršnjacima. Međutim česte su situacije kada prekršaji poprime veće dimnezije od samih aktera, pa to postane nemoguća misija. Za takve slučajeve država je donela propise. Njihovo sprovođenje se poslednjih dana jače kontroliše i strože primenjuje. Ali, izgleda da ni to nije dovoljno. Čini se da, i dalje nešto jako „škripi“, pre svega u domenu međuinstitucionalne saradnje i jače vrhovne koordinacije.
-Prevencija se svela na priču, na statistiku na obeležavanje nekih važnijih datuma. A da bi bila uspešna ona mora biti dobro osmišljena i koninuirano sprovođena. Toga nema. Škola je mali sistem, mi smo dužni da prijavimo svaki vid nasilja Centru za socijalni rad i Policijskoj upravi, a često nam nedostaje povratna informacija. Odnosno, mi nismo dovoljno umreženi i nemamo front u delovanju, a u pozadini je toga nedostatak zaposlenih i novca za osmišljavanje adekvatnog programa. Svi smo “prenatrpani” predmetima i obavezama, i često za određene akcije nema povratnnih informacija. Česti primeri vršnjačkog nasilja u medijima u proteklih godinu dana su doveli do toga da Ministarstvo sada redovno kontroliše primenu svih Pravilnika koji se tiču istog, a sa druge strane mi smo počeli da prijavljujemo sve živo. To jeste neki pomak, ali i dalje nije dovoljno- kaže Reljićeva.

Sve se, ipak, vrti oko roditelja
Jasna pravila često znače i bolje funkcionisanje. Maloletni prestupnici koji krše ista rade to iz, nekada, samo njima znanih razloga. Nekada je to samo prva etapa puta ka ozbiljnoj prestupničkoj karijeri, a često samo prolazna faza u razvoju deteta. Na koju će stranu život prevagnuti, zavisi pre svega od zainteresovanosti roditelja da se uključe u rešavanje problema.
-Kada roditelji uzmu učešća i pomognu, po pravilu se greške više ne ponavljaju. Kada se napravi jak front škola/porodica, onda je svaka intervencija jako efikasna. Sa druge strane, kada roditelji iz nekih razloga nisu u stanju, nemaju kapaciteta, ili nisu zainteresovani da se uključe, neprikladno ponašanje se ponavlja, i sve je manje nade da se dete vrati na pravi put. Vremenom, kada iscrpimo sve svoje mogućnosti slučaj stiže do Centra za socijalni rad- kaže Danijela Reljić.

Prema podacima dobijenim od Centra za socijalni rad broj dece u sukobu sa zakonom u Šapcu je u stalnom porastu. U skladu sa tom činjenicom cilj projekta “STOP kriminalitetu mladih”je povećeati stepen znanja i informisanosti o značaju i načinu prevencije društveno neprihvatljivog ponašanja dece i mladih u cilju smanjenja kriminaliteta. Realizaciju Projekta finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.