Večnost izgrađena u prolaznosti

Ne postoji građevina koja može odoleti svakoj sili. U bajci je vuk oduvao kuće od drveta i pruća, u stvarnosti, s razvojem struktura zdanja, još brže su „rasla“ oružja kadra da zgaze, sravne, utabaju sve tragove postojanja nečeg materijalnog. Ljudskim životom je ograničeno trajanje sećanja, zubom vremena fotografije i crteži, priče usahnu kada nestane hartija na kojoj su pisane, kada na stanicama usmenog prenosa iščezne njena suština. Ipak ima nade, ima nešto večno što nikada zlo čoveka, humanoidna pakost neće uništiti. UMETNOST. Večnost nastala u nečemu tako kratkom i prolaznom poput života, Božji dar oblikovan u trenutku inspiracije pojedinca, poput platonovih ideja napušta telo, prevazilazi vreme i mesto, odlazeći u sfere metafizike gde bdi nad stanovništvom, tražeći saveznike koji će u njoj videti suštinu svog postojanja. Za njih je ona sloboda, mir, sklonište, misija, poruka nade, prst sudbine što menja život. Za njih će biti lanac koji vredi produžiti na druge.
Dok je koža hrapava, izranavljena, na dlanovima robova trpela nova cepanja po poljima pamuka, ljudi, a dekadentnim zakonima označeni kao roba ili stvar, želeli su da komuniciraju sa onima koji dele njihovu sudbinu. Nisu mogli, mogli su samo da pevaju. Onda, ni izčega, a opet iz univerzuma želja rodio se stih koji je jedan izgovorio, a drugi ponavljao i dodavao sledeći. Pričali su kroz pesmu, stvarali BLUZ. Tuga i bol, odnosno sreća i radost, dva pola svakog oblika, spojeni su muzikom. Kada je ponestalo reči, kada su rečenice postale preslabe da iskažu ono duboko u čoveku, iskonski nagon ka ekspresiji osećanja, nastao je DžEZ, istovremeno poklič svih kolektiviteta i unikatnost svakog pojedinca. Umetnost je spojila nespojivo, spasla ljudskost, unapredila, očvrsla civilizaciju. Ona je pečat, trag, otpor, sloboda, želja za životom snažnija od svega što je protiv nje.
Tokom ratova, u vreme najčvršćih sistema džez je zabranjivan. Za naciste beše „negroidna, jevrejska muzika varvarskih rasa“, socijalistima sovjetskog tipa „buržoaska i dekadentna“, a istina je da su je se bojali. Čak i u muzičkim formama bez reči, zabranjivali su i sputavali džez. Osećali su da, takav „dekadentan“, ima snagu ne samo da u jednom mometnu ljude ponese na podijum, nego i moć da i kada utihne poslednji ton, energija ne nestane, već se pretvara u snagu slobodne misli, kao baza za aktivno delovanje. To, baš to ne vole oni koji vole zabrane. Jednako su se bojali i laganijih formi od svinga, diskilenda. Brzo se shvati kako saksofon može da sagradi nevidljivi zaklon jednog sveta otvorenog samo i isključivo za one koji razumeju. Uklonite izvođača, pocepajte notne zapise, skršite instrumente, ostaje ton, zvuk u svesti, ostaje znanje da se reprodukuje i oživi potpuno, poput feniksa. Preživele kompozicije samo su forme večne ideje umetnosti.
Od prvih „sviraca“ prenošene su večne ideje na slušaoce. Među njima su oni najdarovitiji shvatili zov svoje prirode kao zakon obaveze i stvarali nove poklonike. Prenosili su melodije drugih, ne sputavajući svoju svakodnevicu da ostavi svoj trag. Počelo je od Nju Orleansa, osvojilo svet i živi još sa istom misijom, živi i kroz ADAMA KLEMA, KVARTET VLADE MARIČIĆA, BELGRADE FUNK COMBO (25.10), BRAMHA TRIO, BLUZ TRIO (26.10), četvorku koja će svoje sekvence večnosti iskazati u Šabačkom pozorištu na 19. šabačkom Intenacionalnom džez i bluz festivalu.
ADAM KLEM svira sa pratećim bendom od 2007. godine, nudi autorske kompozicije, zbori saksofonom, gradi tvrđave od nota i uz obrade mađarske narodne tradicionale. Živi i radi u Sloveniji, živi od svoje umetnosti, živi svoj san i ispunjava svoju misiju života. Imaće pratnju svima poznatog Vlade Maričića. U smeni svetova univerzuma jednog festivala naslediće ga BELGRADE FUNK COMBO emisari decenija kada je planetu „zarazio“ fank zvuk. Vlada Žutić je pre tri godine okupio kolege koji vole isti zvuk. Zatvorili su svet za one koji „ne ljube“ umetnost, a otvorili širom kapije ka uticajima muzike celog sveta, stvorivši autentični fank zvuk kombinovan sa primesama muzike svih kontinenata ovog „trećeg kamena od sunca“. Iza njih je jedan studijski album, godine rada, ljubavi i večnost umetnosti u kojoj traju. Možda se i među posetiocima u Šapcu nađe neko čija duša će čuti glasno taj zov. Ko je imao sreću da ih sluša već, treba da to učini ponovo, baš tog petka, 25. oktobra. Džez je to, nikada nije isto, nikada neće biti.
Na kraju ćete možda osetiti sve „male vapaje“ običnih, a opet neobično talentovanih ljudi, možda vam kroz filter duše protrči istorija, možda se u mislima ocrtaju plantaže pamuka ili zadimljeni barovi, možda Nju Orleans postane, od grada u Lujizijani, metafora nečeg nedosanjanog, ali vrednog za približavanje. Možda ne bude ništa od toga, možda vas samo ono što ste čuli probudi neke zaboravljene sitne želje i pruži motiv da od sutra se malo vratite sebi. Umeju to ove note, umeju da od oktobarske večeri stvore Božićno jutro u kome je sve moguće. Nemojte se iznenaditi ukoliko vam energija raznih instrumenata kanališe smiraj u telu i dobijete najlepši način za relaksaciju, možda i osećaj da noć, ona duga poznojesenja, donosi i poseban san. Jedino nema šanse da vam veče pre i posle nastupa bude isto, bez nekog novog kvaliteta.
Svakom ko izađe iz Šabačkog pozorišta u jednom trenutku će se putevi deliti, ka domu ili svirci, „jam session“. Opredelite li se za opciju dva, dobijate još jednu dozu muzičkog adrenalina ili opuštajuću melodiju smiraja. Dok se niz grlo sliva omiljena tekućina, pred očima će se malo magliti od dima, dok u daljini, kao scenografija misli, saksofon govori svoje. Bićete u klišeu starih filmova, ali će to biti tako prokleto dobar osećaj.