STOP KRIMINALITETU MLADIH (5)
Maloletni prestupnici u medijima
Prema podacima dobijenim od Centra za socijalni rad broj dece u sukobu sa zakonom u Šapcu je u stalnom porastu. U skladu sa tom činjenicom cilj projekta “STOP kriminalitetu mladih” je povećati stepen znanja i informisanosti o značaju i načinu prevencije društveno neprihvatljivog ponašanja dece i mladih u cilju smanjenja kriminaliteta. Realizaciju Projekta finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Ekspanzija masovnih medija u dvadeset prvom veku uveliko je konstatovana i neopozivo sa sobom donosi nove, teške i važne izazove, kako u kulturološkom, tako u sociološkom i antropološkom smislu. Sve češća tema naučnih istraživanja upravo je pitanje nasilja koje je reprezentovano u različitim medijskim oblicima, a određen broj radova nastoji da uspostavi metodologiju prevencije ili korekcije ovih sadržaja u okviru njih. Razvoj onlajn medija, kao i njihova laka dostupnost, slaba novinarska etika u njima i težnja ka senzacionalizmu pozivaju naučnu javnost da se intenzivno bavi ovim problemom .
Gotovo svaka studija koja za svoj predmet ima razvoj i uticaj medija na društvenu zajednicu, neizostavno ističe porast u njihovoj konzumaciji. Tekovine modernog društva, poput masovnih elektronskih medija, svojom lakom dostupnošću, raznovrsnošću i uopšteno gledano, prisutnošću u polju društvenih praksi, bitno utiču na formiranje stavova, gledišta, pa i stila života u njemu. Mediji, kao masovni proizvođači informacija, često neselektivnih, ili pak u službi raspodele moći i održavanja iste, učestvuju u konfiguraciji oblika mišljenja. Iako se često previđa njihova opasnost, veliki broj studija insistira na posledicama koje oni prouzrokuju. Prisustvo nasilja mladih u medijima, bilo kao počinilaca, bilo kao žrtava, predstavlja otvoren, i još uvek nerešen problem sa kojim se suočavamo. Njihova frekventnost ne jenjava, već se naprotiv vrlo često koristi kao izvor senzacionalističkih tendencija pojedinih medija koji se oglušuju o etičke kodekse žurnalistike.
Svakodnevna izloženost mladih nasilju
Mladi su nasilju izloženi svakodnevno, bilo da je reč o nasilju koje gledaju na nekom od medija, ili je reč o nasilju u kući ili školi. Dakle, pasivno posmatranje nasilja je praktično neminovno, tako da je izloženost nasilju skoro stoprocentna. Međutim, nisu svi jednako niti na isti način izloženi nasilju. Neki mladi žive u funkcionalnim porodicama, neki drugi ne. Neki od njih manje vremena provode na internetu, gledajući televiziju, i samim tim su im medijski izvori nasilja manje dostupni, dok opet veliki broj njihovih vršnjaka većinu slobodnog vremena provode upravo uz neki od medijskih sredstava. Takođe, postoje vršnjačke grupe koje su zdrave i stimulativne za osobe koje su njihov deo, a postoje i one grupe koje su to nisu. Kojoj će grupi pojedinac pripasti, zavisi od mnogo faktora: genetskih, porodičnih, od socijalnog okruženja, škole u koju ide itd.
Poslednjih godina posebnu pažnju dobilo je vršnjačko nasilje, koje se najčešće vezuje za školu. Takođe, nasilje u školi uopšte zauzima značajan naučni, ali i medijski prostor, jer je vrlo prisutno i predstavlja veliki savremeni problem. Istraživanja koja su se bavila tzv. „školskim nasiljem“ su nam vrlo dragocena i iz njih dobijamo značajne informacije o tome koji su oblici nasilja prisutni među mladima, kojim oblicima nasilja su mladi izloženi, ko su nasilnici, a ko žrtve. Na ovaj način ne možemo dobiti sveobuhvatnu sliku o različitim oblicima nasilja kojima su mladi izloženi, ali svakako možemo uočiti povezanost nasilja u školi sa drugim oblicima nasilja kojima su mladi izloženi (recimo porodično, seksualno nasilje). U SAD je od 2005.godine od ukupno šesnaest masovnih ubistava čak pet bilo na koledžima ili u osnovnim i srednjim školama. U svih pet slučajeva mladi su ili žrtve, ili počinioci ubistava.
Nasilnici
Učesnici u nasilju mogu se podeliti u tri kategorije: nasilnici, žrtve i posmatrači nasilja.
Nasilje u četiri osnovna elementa. Pre svega, mora postojati namera da se neko drugi svesno emotivno ili fizički povredi. Zatim, nasilnik ima neke karakteristike po kojima je nadmoćniji u odnosu na žrtvu ili više njih, na određen način: krupniji je, bogatiji, stariji, popularniji itd. Ponavljanje nasilja je takođe jedna od bitnih karakteristika nasilja, kao i prestravljenost žrtve, koja je prisutna u tolikoj meri da najčešće nema hrabrosti da prijavi nasilje .Kada je reč o karakteristikama nasilnika, postoje neke zajedničke koje su tipične za sve ili bar za većinu nasilnika. Neke od najvažnijih su: vole da dominiraju nad drugima i da ih iskorišćavaju da bi došli do svog cilja; niska ili nepostojeća empatija; željni su pažnje; ne osećaju odgovornost za svoje ponašanje; nedostaje im uvid, odnosno shvatanje posledica za njihovo ponašanje, kratkoročne ili dugoročne.
Žrtve
Istraživanja koja su se bavila žrtvama nasilja razmatrala su različite karakterisitike ovih učesnika nasilja. U obzir su uzimani različiti faktori. Najčešće su to fizičke i psihičke odlike ovih osoba, njihovi socijalni i porodični odnosi, zdravstveno stanje i školski uspeh .
Olveus u svojim istraživanjima žrtve nasilja deli u dve kategorije: pasivne (podložne) žrtve i provokativne žrtve. Pasivne žrtve karakteriše plašljivost, osetljivost, nesigurnost, nisko sampouzdanje i samopoštovanje, osećanje neprivlačnosti i manjih sposobnosti u odnosu na druge osobe iz okruženja. Nezrele su, niskih komunikacijskih veština i anksiozne. Sa druge strane, provokativne žrtve karakteriše strogo vaspitavanje, prisutnost nasilja u porodici, što je dovelo do razvoja impulsivnosti i emotivnih teškoća.
Karakteristično i za jednu i za drugu vrstu žrtava je ta da odrasli ne pokazuju sklonost ka njima. Ovo se može objasniti nedovoljnim znanjem i informisanošću o nasilju i njegovim karakteristima od strane roditelja, nastavnika i drugih odraslih prisutnih u životima mladih. Olveus je utvrdio i to da su pasivne žrtve jednako učestalo i dečaci i devojčice, dok su provokativne žrtve najčešće dečaci.
Posmatrači
Posmatrači nasilja su indirektni učesnici u samom nasilju. Često se priklanjaju samom nasilniku, a najčešći razlog za to je strah da i sami ne postanu žrtve. Nasilništvo stvara atmosferu nesigurnosti i prestravljenosti u kojoj se ovi učesnici osećaju vrlo nesigurno .
Posledice nasilja među decom i mladima su različite u zavisnosti od uloge koju su u samom nasilju imali, pa je tako karakteristično za nasilnike da nastave sa kriminalnim ponašanjem tokom čitavog života, dok žrtve nasilja karakteriše depresivnost, tuga, anksioznost, nisko samopouzdanje i dr. Posmatrači nasilja takođe snose određene posledice svoje uloge u nasilju, i često se one ogledaju u njihovoj sklonosti ka tolerisanju nasilnog ponašanja u budućnosti. Karakteristično za sve učesnike u nasilju je da, u odnosu na one koji nisu deo nasilja, imaju više različitih psihijatrijskih poteškoća.
Maloletničko nasilje i mediji
Prisustvo nasilja u medijima nije strano konzumatoru bilo kog medija. Dostupnost medija predstavlja uslov njihovog učešća u životu savremenog čoveka, te je ona u dvadesetom veku dostigla svoj vrhunac. Većina domaćinstava poseduje televizor, računar, ili makar radio-aparat, tako da je dovoljno da pristupiti nekoj od društvenih mreža, pogleda najavu vesti na televiziji, ili sluša najbližu radio stanicu. Prisustvo nasilja u njima je svakodnevno i predstavlja jedan od osnovnih sadržaja njihovog informativnog registra . Naravno, frekventnost nasilja u medijima predstavlja vrlo jasan uvid u prisustvo nasilja u svakodnevnom životu; oni su važan indikator koji upućuje na alarmantnost ovog problema, iako se uvek mora računati na sklonost ka senzacionalizmu u njima, upitnu validnost (ne)proverenih informacija itd.
Razmatrajući različita istraživanja koja se bave prikazom nasilja u medijima, stiče se opšti utisak da u njima vlada nepoštovanje medijske etike, koja se primećuje kroz banalizaciju nasilja, otkrivanje identiteta žrtava nasilja, navođenje adrese, prikaz fotografija, iznošenje neproverenih činjenica u javnost i oslanjanje na izvore koji nisu relevantni. Naravno, ne može se reći da svi mediji postupaju u suprotnosti sa medijskim kodeksom, ali je ova pojava u tolikoj meri prisutna, da je i laiku za ovu oblast očigledna. Lakom uočavanju ovakvih propusta dodatno doprinosi prikaz ovih vesti kao udarnih, što za cilj ima povećanu prodaju tiraža, gledanost, ili posećenost stranice na internetu. Letimičan pogled naslovnica novinskih članaka upućuje na sklonost senzacionalizmu; o nasilnom ponašanju izveštava se neretko sa ambicijom da se njihove posledice intenziviraju u svesti čitaoca, pa se tako neretko oslanjaju na metaforičnost, plastično opisivanje nasilnog događaja, eksklamativnim tonom itd.
Rezultati istraživanja koje su realizovali UNICEF i Udruženje novinara Srbije 2012. godine ukazuju na to da postoje izvesne razlike između prikaza nasilja u novinama i na televiziji. Razlike se odnose na način izveštavanja o nasilju, kao i na broj prikazanih slučajeva. Televizija objavljuje znatno manji broj ovakvih vesti. Međutim, isto tako se navodi da ukoliko dođe do objavljivanja informacija o nasilnim delima na televiziji, nema velike razlike u odnosu na štampu. Ukoliko se neka vest na televiziji pojavi kao udarna, najčešće se ne zaštiti identitet žrtve. Još jedna zajednička osobina televizije i novina su predimenzionarni naslovi ovakvih vesti. Za izveštaje o nasilju neretko se koriste pridevi poput monstruozno, jezivo, skandalozno, šokantno .Naslovne strane i najavne špice vesti na nekim televizijama su pune ovakvih reči, koje se pišu velikim, upadljivim slovima, u cilju lakšeg i bržeg privlačenja pažnje.
Nasilje maloletnika u dnevnim novinama
Novine su jedan od najznačajnih medija današnjice. Od kada su dostupna onlajn izdanja različitih izdavača, ne postoji problem „zakasnelih vesti“, koji je karakterističan za štampane novine. S obzirom da internet svaki ili skoro svaki dan koristi 56% Evropljana, a pristup internetu iz svojih domaćinstava u Evropi ima čak 73% populacije), onlajn izdanja novina dobila su značajnu prednost u odnosu na štampana izdanja.
Prikaz dece u dnevnim novinama tema su brojnih aktuelnih istraživanja. Ovim pitanjem se u okviru UNICEF-a aktivno bave različiti autori, godinama unazad, pa na godišnjem nivou analiziraju mnogobrojne novinske sadržaje. Prema jednom od ovih istraživanja iz 2009.godine, autorka Milivojević je zaključila da oko 30% tekstova o deci u novinama čine oni koji su vezani za nasilje, bilo da su deca žrtve ili počinioci. Ovo istraživanje ukazuje i na činjenicu da nasilje nad decom često predstavlja udarnu vest, pa tako više od 50% završava na naslovnim stranama novina, dok je više od 60% ovih vesti praćeno senzacionalističkim naslovom. Tri godine kasnije, UNICEF i Udruženje novinara Srbije su uradili slično istraživanje, a i rezultati su bili slični, s tim da je u ovom slučaju 23% tekstova u novinama bilo vezano za nasilje nad decom.
(nastavak u sledećem broju)
Gotovo svaka studija koja za svoj predmet ima razvoj i uticaj medija na društvenu zajednicu, neizostavno ističe porast u njihovoj konzumaciji. Tekovine modernog društva, poput masovnih elektronskih medija, svojom lakom dostupnošću, raznovrsnošću i uopšteno gledano, prisutnošću u polju društvenih praksi, bitno utiču na formiranje stavova, gledišta, pa i stila života u njemu. Mediji, kao masovni proizvođači informacija, često neselektivnih, ili pak u službi raspodele moći i održavanja iste, učestvuju u konfiguraciji oblika mišljenja. Iako se često previđa njihova opasnost, veliki broj studija insistira na posledicama koje oni prouzrokuju. Prisustvo nasilja mladih u medijima, bilo kao počinilaca, bilo kao žrtava, predstavlja otvoren, i još uvek nerešen problem sa kojim se suočavamo. Njihova frekventnost ne jenjava, već se naprotiv vrlo često koristi kao izvor senzacionalističkih tendencija pojedinih medija koji se oglušuju o etičke kodekse žurnalistike.
Svakodnevna izloženost mladih nasilju
Mladi su nasilju izloženi svakodnevno, bilo da je reč o nasilju koje gledaju na nekom od medija, ili je reč o nasilju u kući ili školi. Dakle, pasivno posmatranje nasilja je praktično neminovno, tako da je izloženost nasilju skoro stoprocentna. Međutim, nisu svi jednako niti na isti način izloženi nasilju. Neki mladi žive u funkcionalnim porodicama, neki drugi ne. Neki od njih manje vremena provode na internetu, gledajući televiziju, i samim tim su im medijski izvori nasilja manje dostupni, dok opet veliki broj njihovih vršnjaka većinu slobodnog vremena provode upravo uz neki od medijskih sredstava. Takođe, postoje vršnjačke grupe koje su zdrave i stimulativne za osobe koje su njihov deo, a postoje i one grupe koje su to nisu. Kojoj će grupi pojedinac pripasti, zavisi od mnogo faktora: genetskih, porodičnih, od socijalnog okruženja, škole u koju ide itd.
Poslednjih godina posebnu pažnju dobilo je vršnjačko nasilje, koje se najčešće vezuje za školu. Takođe, nasilje u školi uopšte zauzima značajan naučni, ali i medijski prostor, jer je vrlo prisutno i predstavlja veliki savremeni problem. Istraživanja koja su se bavila tzv. „školskim nasiljem“ su nam vrlo dragocena i iz njih dobijamo značajne informacije o tome koji su oblici nasilja prisutni među mladima, kojim oblicima nasilja su mladi izloženi, ko su nasilnici, a ko žrtve. Na ovaj način ne možemo dobiti sveobuhvatnu sliku o različitim oblicima nasilja kojima su mladi izloženi, ali svakako možemo uočiti povezanost nasilja u školi sa drugim oblicima nasilja kojima su mladi izloženi (recimo porodično, seksualno nasilje). U SAD je od 2005.godine od ukupno šesnaest masovnih ubistava čak pet bilo na koledžima ili u osnovnim i srednjim školama. U svih pet slučajeva mladi su ili žrtve, ili počinioci ubistava.
Nasilnici
Učesnici u nasilju mogu se podeliti u tri kategorije: nasilnici, žrtve i posmatrači nasilja.
Nasilje u četiri osnovna elementa. Pre svega, mora postojati namera da se neko drugi svesno emotivno ili fizički povredi. Zatim, nasilnik ima neke karakteristike po kojima je nadmoćniji u odnosu na žrtvu ili više njih, na određen način: krupniji je, bogatiji, stariji, popularniji itd. Ponavljanje nasilja je takođe jedna od bitnih karakteristika nasilja, kao i prestravljenost žrtve, koja je prisutna u tolikoj meri da najčešće nema hrabrosti da prijavi nasilje .Kada je reč o karakteristikama nasilnika, postoje neke zajedničke koje su tipične za sve ili bar za većinu nasilnika. Neke od najvažnijih su: vole da dominiraju nad drugima i da ih iskorišćavaju da bi došli do svog cilja; niska ili nepostojeća empatija; željni su pažnje; ne osećaju odgovornost za svoje ponašanje; nedostaje im uvid, odnosno shvatanje posledica za njihovo ponašanje, kratkoročne ili dugoročne.
Žrtve
Istraživanja koja su se bavila žrtvama nasilja razmatrala su različite karakterisitike ovih učesnika nasilja. U obzir su uzimani različiti faktori. Najčešće su to fizičke i psihičke odlike ovih osoba, njihovi socijalni i porodični odnosi, zdravstveno stanje i školski uspeh .
Olveus u svojim istraživanjima žrtve nasilja deli u dve kategorije: pasivne (podložne) žrtve i provokativne žrtve. Pasivne žrtve karakteriše plašljivost, osetljivost, nesigurnost, nisko sampouzdanje i samopoštovanje, osećanje neprivlačnosti i manjih sposobnosti u odnosu na druge osobe iz okruženja. Nezrele su, niskih komunikacijskih veština i anksiozne. Sa druge strane, provokativne žrtve karakteriše strogo vaspitavanje, prisutnost nasilja u porodici, što je dovelo do razvoja impulsivnosti i emotivnih teškoća.
Karakteristično i za jednu i za drugu vrstu žrtava je ta da odrasli ne pokazuju sklonost ka njima. Ovo se može objasniti nedovoljnim znanjem i informisanošću o nasilju i njegovim karakteristima od strane roditelja, nastavnika i drugih odraslih prisutnih u životima mladih. Olveus je utvrdio i to da su pasivne žrtve jednako učestalo i dečaci i devojčice, dok su provokativne žrtve najčešće dečaci.
Posmatrači
Posmatrači nasilja su indirektni učesnici u samom nasilju. Često se priklanjaju samom nasilniku, a najčešći razlog za to je strah da i sami ne postanu žrtve. Nasilništvo stvara atmosferu nesigurnosti i prestravljenosti u kojoj se ovi učesnici osećaju vrlo nesigurno .
Posledice nasilja među decom i mladima su različite u zavisnosti od uloge koju su u samom nasilju imali, pa je tako karakteristično za nasilnike da nastave sa kriminalnim ponašanjem tokom čitavog života, dok žrtve nasilja karakteriše depresivnost, tuga, anksioznost, nisko samopouzdanje i dr. Posmatrači nasilja takođe snose određene posledice svoje uloge u nasilju, i često se one ogledaju u njihovoj sklonosti ka tolerisanju nasilnog ponašanja u budućnosti. Karakteristično za sve učesnike u nasilju je da, u odnosu na one koji nisu deo nasilja, imaju više različitih psihijatrijskih poteškoća.
Maloletničko nasilje i mediji
Prisustvo nasilja u medijima nije strano konzumatoru bilo kog medija. Dostupnost medija predstavlja uslov njihovog učešća u životu savremenog čoveka, te je ona u dvadesetom veku dostigla svoj vrhunac. Većina domaćinstava poseduje televizor, računar, ili makar radio-aparat, tako da je dovoljno da pristupiti nekoj od društvenih mreža, pogleda najavu vesti na televiziji, ili sluša najbližu radio stanicu. Prisustvo nasilja u njima je svakodnevno i predstavlja jedan od osnovnih sadržaja njihovog informativnog registra . Naravno, frekventnost nasilja u medijima predstavlja vrlo jasan uvid u prisustvo nasilja u svakodnevnom životu; oni su važan indikator koji upućuje na alarmantnost ovog problema, iako se uvek mora računati na sklonost ka senzacionalizmu u njima, upitnu validnost (ne)proverenih informacija itd.
Razmatrajući različita istraživanja koja se bave prikazom nasilja u medijima, stiče se opšti utisak da u njima vlada nepoštovanje medijske etike, koja se primećuje kroz banalizaciju nasilja, otkrivanje identiteta žrtava nasilja, navođenje adrese, prikaz fotografija, iznošenje neproverenih činjenica u javnost i oslanjanje na izvore koji nisu relevantni. Naravno, ne može se reći da svi mediji postupaju u suprotnosti sa medijskim kodeksom, ali je ova pojava u tolikoj meri prisutna, da je i laiku za ovu oblast očigledna. Lakom uočavanju ovakvih propusta dodatno doprinosi prikaz ovih vesti kao udarnih, što za cilj ima povećanu prodaju tiraža, gledanost, ili posećenost stranice na internetu. Letimičan pogled naslovnica novinskih članaka upućuje na sklonost senzacionalizmu; o nasilnom ponašanju izveštava se neretko sa ambicijom da se njihove posledice intenziviraju u svesti čitaoca, pa se tako neretko oslanjaju na metaforičnost, plastično opisivanje nasilnog događaja, eksklamativnim tonom itd.
Rezultati istraživanja koje su realizovali UNICEF i Udruženje novinara Srbije 2012. godine ukazuju na to da postoje izvesne razlike između prikaza nasilja u novinama i na televiziji. Razlike se odnose na način izveštavanja o nasilju, kao i na broj prikazanih slučajeva. Televizija objavljuje znatno manji broj ovakvih vesti. Međutim, isto tako se navodi da ukoliko dođe do objavljivanja informacija o nasilnim delima na televiziji, nema velike razlike u odnosu na štampu. Ukoliko se neka vest na televiziji pojavi kao udarna, najčešće se ne zaštiti identitet žrtve. Još jedna zajednička osobina televizije i novina su predimenzionarni naslovi ovakvih vesti. Za izveštaje o nasilju neretko se koriste pridevi poput monstruozno, jezivo, skandalozno, šokantno .Naslovne strane i najavne špice vesti na nekim televizijama su pune ovakvih reči, koje se pišu velikim, upadljivim slovima, u cilju lakšeg i bržeg privlačenja pažnje.
Nasilje maloletnika u dnevnim novinama
Novine su jedan od najznačajnih medija današnjice. Od kada su dostupna onlajn izdanja različitih izdavača, ne postoji problem „zakasnelih vesti“, koji je karakterističan za štampane novine. S obzirom da internet svaki ili skoro svaki dan koristi 56% Evropljana, a pristup internetu iz svojih domaćinstava u Evropi ima čak 73% populacije), onlajn izdanja novina dobila su značajnu prednost u odnosu na štampana izdanja.
Prikaz dece u dnevnim novinama tema su brojnih aktuelnih istraživanja. Ovim pitanjem se u okviru UNICEF-a aktivno bave različiti autori, godinama unazad, pa na godišnjem nivou analiziraju mnogobrojne novinske sadržaje. Prema jednom od ovih istraživanja iz 2009.godine, autorka Milivojević je zaključila da oko 30% tekstova o deci u novinama čine oni koji su vezani za nasilje, bilo da su deca žrtve ili počinioci. Ovo istraživanje ukazuje i na činjenicu da nasilje nad decom često predstavlja udarnu vest, pa tako više od 50% završava na naslovnim stranama novina, dok je više od 60% ovih vesti praćeno senzacionalističkim naslovom. Tri godine kasnije, UNICEF i Udruženje novinara Srbije su uradili slično istraživanje, a i rezultati su bili slični, s tim da je u ovom slučaju 23% tekstova u novinama bilo vezano za nasilje nad decom.
(nastavak u sledećem broju)
Ko su „mali nasilnici“
Jedno od prvih pitanja koja postavljamo kada govorimo o bilo kojoj vrsti nasilja jeste: Zašto se neko (u ovom slučaju dete ili mlada osoba) ponaša nasilno?
Ne može se dati jedinstven odgovor na ovo pitanje. Kada se objedine različiti naučni pristupi i objašnjenja, dođe se do kompleksnih odgovora koja ukazuju na uticaj različitih faktora na pojavu nasilja, a to su: individualne osobine, uticaj porodice i škole. Sklonost ka nasilnom ponašanju uočena je kod dece i mladih koju karakteriše impulsivnost, ili koja su doživela traume. Kada je reč o porodičnim faktorima, objašnjenja se najčešće odnose na celovitost porodice, relacije između roditelja i dece, kao i na međusobne odnose roditelja. Na kraju, kada govorimo o školi, pored uticaja nastavnika, nezaobilazan je uticaj vršnjaka, koji se godinama u školi pojačava i postaje sve značajniji.
U jednom od Unicefovih istraživanja, Popadić ukazuje na značaj genetskih faktora i ranog iskustva u porodici na to da li će neko postati nasilnik ili žrtva nasilja. Sa druge strane, Milša u svom radu navodi različite podsticaje nasilja kod mladih, a neki od njih su: velika opterećenost nastavnih programa, nedostatak komunikacije na različitim poljima (sa nastavnicima, roditeljima), nedostatak stručnjaka koji se bave radom sa nasilnom ili zlostavljanom decom, nezaposlenost mladih ili njihovih roditelja, zbog čega su mladi na „društvenoj ivici“, a samim tim primenjuju i životni stil koji podrazumeva dokolicu i konzumaciju različizih opijata.
Jelena Manjenčić, master defektolog, smer za prevenciju i tretman poremećaja U PONAŠAnju
Najnoviji broj
25. april 2024.
