SELO NEKAD I SAD AŠIK MAJDAN
Predanja, predanja ...
Dani koje živimo govore svoje priče ali one su u ramu predanja pravi horor. Majdan kamema o kojem bi da po narodski zborimo postao je na par mesta prava mora. Ogromni kamioni, besede seljani, em kvare put em prete svima da se pita mudri seljak koja mu je cena. Ko da opet život ima cenu ...
A u predanju majdan u raskoši Pocerine okružen vrzinom i skoro nepristupačan poput pećine se nadvijao nad kršnim rastinjem. Uska staza vodila do obilja kamena duginih raskošnih boja. Otkrio ga, veli predanje, čobanin jureći odbeglu dvisku i tu kršni mladić zakaza ašik sastanak sa lepotom devojkom iz susednog sela. Ni imena im se niko više ne seća. A ašikovanje beše ko u bajkama. Svaki tren su poklonili uzdasima reklje i duibinom zaljubljenih očiju. I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec. Nisu znali ni da li je vreli dan ni studena noć dok ne poraste stomak i moralo se reći majci.
Avaj, kako ...
Kako beše jedinica iz prebogate kuće od oca se krilo koliko se moglo. Tek i u susednom selu ista priča. Momak skupljao snagu da ocu ispriča o ašik majdanu i plodu koji je nosio. I bi tako u skrovitoj priči do pred Krstovdan kada se sretoše i zakleše da će im čedo u ljubavi rasti ne skuteći da mi ništa drugo i neće trebati. Tek dete se trebalo roditi svakoga dana. Iz priče u priču teklo do u sutom a na izlasku iz majdana zapevši za žilu od vrzine majdan se oruši u uzatrpa ašik prebogatih jedinaca ...
U narodu našem majdan je bio temelj svake priče. Kamen se zbirao za temelj i volovskom zapregom dovozio na imanje da nikne odžaklija ili kuće koje i sada porkose vremenu. Potom se zidalo i odevalo kutkom za življenje ali brojna leta protekoše dok ne ožive ašik majdan koji je imao teg od prošlosti na vratu svakodnevnice. I za čudo kamen raskošnih boja beše siv, skoro crn da su ga prestali i kopati. A na kraju staze tik uz majdan tužni roditelji pred smrt uklesaše imena koja opet izbrisa ruka vremena. I tako priča oteče neznanim stazama koje opet nezaborav odenu svojim runom.
Sada se retki odluče da temelj rade starinski a kite savremenim izgledom u krajevima koje je nebo izatkalo poput ćilima. Kamen se drobi za industrijsku upotrebu koja opet nosi u žurbi svakodnevnice brojne probleme pot rečinih na početku ašik priče.
Majdan po majdan nestaju i sobom nose tajnovite priče. Ova o ašik majdanu i dalje prkosi vremenu i okićena detaljima od usta do usta postaje svevremena. Da ljubav ima trag koji je nemoguće izbrisati svedoči i ostavlja temelj za neke nove i sretnijeg kraja priče.
Vrzinom odeveni samo tragovi od majdana bogatih prošlošću niče i ova priča koju smo naprosto morali podeliti sa vama. Tek dok kraj vas prolazi šleper pun kamena u okrutnom hodu užurbanog toka vremena znate da ko zna iza koje vrzine drema priča poput ove.
A u predanju majdan u raskoši Pocerine okružen vrzinom i skoro nepristupačan poput pećine se nadvijao nad kršnim rastinjem. Uska staza vodila do obilja kamena duginih raskošnih boja. Otkrio ga, veli predanje, čobanin jureći odbeglu dvisku i tu kršni mladić zakaza ašik sastanak sa lepotom devojkom iz susednog sela. Ni imena im se niko više ne seća. A ašikovanje beše ko u bajkama. Svaki tren su poklonili uzdasima reklje i duibinom zaljubljenih očiju. I tako iz dana u dan, iz meseca u mesec. Nisu znali ni da li je vreli dan ni studena noć dok ne poraste stomak i moralo se reći majci.
Avaj, kako ...
Kako beše jedinica iz prebogate kuće od oca se krilo koliko se moglo. Tek i u susednom selu ista priča. Momak skupljao snagu da ocu ispriča o ašik majdanu i plodu koji je nosio. I bi tako u skrovitoj priči do pred Krstovdan kada se sretoše i zakleše da će im čedo u ljubavi rasti ne skuteći da mi ništa drugo i neće trebati. Tek dete se trebalo roditi svakoga dana. Iz priče u priču teklo do u sutom a na izlasku iz majdana zapevši za žilu od vrzine majdan se oruši u uzatrpa ašik prebogatih jedinaca ...
U narodu našem majdan je bio temelj svake priče. Kamen se zbirao za temelj i volovskom zapregom dovozio na imanje da nikne odžaklija ili kuće koje i sada porkose vremenu. Potom se zidalo i odevalo kutkom za življenje ali brojna leta protekoše dok ne ožive ašik majdan koji je imao teg od prošlosti na vratu svakodnevnice. I za čudo kamen raskošnih boja beše siv, skoro crn da su ga prestali i kopati. A na kraju staze tik uz majdan tužni roditelji pred smrt uklesaše imena koja opet izbrisa ruka vremena. I tako priča oteče neznanim stazama koje opet nezaborav odenu svojim runom.
Sada se retki odluče da temelj rade starinski a kite savremenim izgledom u krajevima koje je nebo izatkalo poput ćilima. Kamen se drobi za industrijsku upotrebu koja opet nosi u žurbi svakodnevnice brojne probleme pot rečinih na početku ašik priče.
Majdan po majdan nestaju i sobom nose tajnovite priče. Ova o ašik majdanu i dalje prkosi vremenu i okićena detaljima od usta do usta postaje svevremena. Da ljubav ima trag koji je nemoguće izbrisati svedoči i ostavlja temelj za neke nove i sretnijeg kraja priče.
Vrzinom odeveni samo tragovi od majdana bogatih prošlošću niče i ova priča koju smo naprosto morali podeliti sa vama. Tek dok kraj vas prolazi šleper pun kamena u okrutnom hodu užurbanog toka vremena znate da ko zna iza koje vrzine drema priča poput ove.
SRETEN KOSANIĆ
Najnoviji broj
25. april 2024.
