Narodni muzej
Priča o padu aviona u Šapcu aprila 1928. godine
Čaršijska legenda o (ne)sreći
Jedina avionska nesreća u Šapcu. Utvrđeni uzroci različiti od priča stanovnika. Izbegnuta tragedija. Priča sa sudskim epilogom. Inspiracija za gradsku legendu o zaljubljenom avijatičaru. Između misterije, mašte i stvarnosti
Dok su mnoge snevale kako se tope u naručju jednog avijatičara, on je misli sakrivao samo u jednom pogledu. Za njega ne beše veće svetlosti od tame očiju jedne devojke. Još od prvog osmeha, srce ga je vinulo na sedmo nebo i danas će mladi vazduhoplovac krstariti zajedničkim nebom samo za nju, probijaće oblake, gledati svoj rodni grad kao na dlanu, a njoj će sa tog neba pasti jedan cvetić, buket kao potpis zaljubljenog letača.
Proleće postoji zbog ljubavi, a jedan dan kao da je krojio zaljubljeni genije umetnosti. Na beskrajnom plavetnilu samo po koji paperjasti oblačak, isključivo beli, drveće mirno, vetar svoju snagu proverava daleko od rute aviona „Brege 19“. April je rasprostrao najlepše ukrase zemljom i svodom. Napredovali su zajedno minuti i letelica. Baš dok je iznad Šapca zujao aeroplan, kapetan avi(j)ona, mladi vazduhoplovac video je stotine glava, a tražio samo jednu. Zenice koje je upijao sa zemlje, želeo je da pogleda dok ponosno pilotira, buket je već „svrbeo“ da aterira u dom poznate porodice.
Prepodnevni sati, negde oko deset, dan još u povoju, ali dovoljno odmakao da i najveće spavalice lenjo krckaju vreme. Letelica je sve niže, „čivijaši“ impresionirani, ni ne slute da gledaju početak nesreće. Jasno vide svaki detalj grba vazduhoplovstva Kraljevine SHS jasno gledaju u lik avijatičara, no piloti su za „raju“ onda nadljudi, ne greše, sve izgleda kao deo predstave. Zloslutni zvuk ne dopire do ušiju, tonovi pucnja kao da ne postoje. Gubitak kontrole izgleda kao kakva akrobacija, a onda neopisiv prasak, letelica probija zid kuće šabačkog zanatlije u Rabadžijskom šoru. Avi(j)on je pao. Elisa i motor su u kuhinji, krila stala na tavanu, a rep okačen na žicama iznad trotoara, izoštrava se pogled dok se razilazi prašina. Pilot je živ, kao i njegovi saputnici, spašavaju ih građani, a ostaje „svetsko čudo“. Kroz masu su se probili Ilija, Jovan i Nikola, fotografi, da zabeleže istoriju. Trenutak, dan, večnost slili su se u jedno.
Pričali su kasnije ljudi, prepričavali, život nije baš pravedan, ljubav je jedna ostala nedosanjana, kao i buket koji nikada nije sleteo pod prozor gde je namenjen. Avijatičar se kasnije oženio, lepa Šapčanka ne, do kraja života ostala je verna jednom dasi iz „letačkog čuda“, jednom koji praktično i nije bio njen...
Misterija aprilskog dana
Ova ljubavna, melodramatična storija jedan je od ličnih doživljaja legende „ispletene u čaršiji“ pre gotovo jednog veka. Kao u svakoj slobodnoj formi stvaralaštva, mašta je odlučila da potisne činjenice i od sitnih delića konkretnog napravi maštovitu konstrukciju. Ipak, događaj iz aprila 1928. godine, iako prepričavan među ljudima na različite načine, obeležio je istoriju našeg grada i umesto nagađanja nosi i određene fakte koje je prezentovala Aleksandra Jovanović, kustos Narodnog muzeja u Šapcu. Ona baš čuveni pad aviona u Šapcu izučava dugo i temeljno. Činjenice govore sledeće.
-Prema meteorološkom izveštaju stanice Petrovaradin za 24. april 1928. godine prognozirano je sunčano vreme, sa malo oblaka, bez jakog vetra. Minimalna temperatura sedam, a maksimalna 21 stepen Celzijusa. Vremenske prilike idealne za let aviona. Probni let na relaciji: Novi Sad- Beograd - Šabac-Bjeljina- Vukovar- Novi Sad. Prepodne, dok se na ulicama nalazilo puno sveta, primećen je avion koji se velikom brzinom približavao centru grada. Nadletavši grad na visini od svega 200 metara, toliko blizu da se silueta „Brege 19“ jasno videla, napravio je krug oko tornja šabačke crkve, a zatim nastavio ka Gimnaziji. Dok su iznad kuća leteli nisko, skoro dodirujući krovove, nepravilno zujanje i neravnomerna brzina ukazivali su na defekt motora. Novinarski izveštaji iz tog period navode da su se čuli i revolverski pucnji iz aviona, kao vesnici predstojeće nesreće.
Kvar motora i prizemljenje
Umesto buketa, realnije da je razlog pada bio drugi, manje poetski, kvar motora. Najveća sreća je što žrtava nije bilo u događaju koji obično nosi pustoš.
-Dok je Nikola pokazivao grad, pilot (Franc Oblak) je smanjio gas, izgubio brzinu i avion je počeo da pada. Sručio se i svom silinom zario u kuću šabačkog terzije Mihaila Jevremovića, u ulici Vlade Jovanovića broj 5. Tačno u 10 časova i 15 minuta. Krila, elisa i prednji deo trupa aviona bili su potpuno uništeni. Ostao je samo rep, koji se zakačio za telefonsku žicu i visio nad trotoarom. Motor se nalazio u kuhinji, trup u sobi. Sreća pa je kuća samo dan ranije ispražnjena, jer se vlasnik spremao da je renovira i iselio sve stanare, među kojima je bilo i dece, kao da je slutio da će mu je tri mlada avijatičara „renovirati“ pre vremena i plana. Kasnije, ipak su to učinili, izdvajali su četvrtinu mesečnih primanja kako bi objekat bio ponovo izgrađen - dodaje Aleksandra.
„Avijon je pao. Šabac je na nogama“
O nesreći je pisalo čak 11 novinskih izdanja Kraljevine SHS. Materijalna šteta je iznosila oko milion dinara, a iako je zvanična istraga utvrdila da je krivac otkazivanje komandi i delova motora, pokrenut je postupak protiv sva tri člana posade: Nikole Krstića, Franca Oblaka i Ljubodraga Andrejevića: Kao kazna izrečena je jednogodišnja zabrana upravljanja avionom i oduzimanje po 10.000 dinara od svake plate kako bi se nadoknadila šteta Mihailu Jevremoviću. Odluka o zabrani pilotiranja je kasnije oborena tokom ponovljenog sudskog postupka, ali je novčana ostala na snazi.
Vazduhoplovni as
Nikola Krstić rođen je u Majuru kod Šapca, avijatičarsku školu upisao je skrivajući od majke, jer u to doba ljudi nisu imali poverenja u novo „čudo tehnike“, avione. Kažu da je ubedio stanodavku u Novom Sadu da mu potpiše uverenje kako bi postao pilot.
-Avijatika je početkom proteklog stoleća bila tek u povoju. Moderan, jasan, elegantan, sa manirima, bile su odrednice za jednog pilota, a avijatičar je bila magična reč u Kraljevini 20-ih godina prošlog veka. Istovremeno, kod većine ljudi, avion je bio nesigurno i opasno sredstvo, te se govorilo da je bolje odmah se baciti sa vrha kruške, nego sesti u avion.
Posle nesreće u Šapcu doživeo je Krstić još tri, ali je ostao veran svom pozivu. Umro je u Beogradu 1991. godine. Na ćerku je preneo ljubav prema nebeskom plavetnilu, te je i ona radni vek provela kao stjuardesa JAT-a, a sin iako se nije odlučio za poziv avijatičara, rado se sećao očevih priča, ali je čuo i za onu „čaršijsku“ od pre 91 godinu.
-Kad je u pitanju pad aviona, mislim da je tu prst Svevišnjeg presudio, jer ako je on njoj hteo da baci cveće, avion pao, onda se nije oženio Šapčankom nego Kraljevčankom. A da se oženio Šapčankom pojavio bi se na planeti neki drugi čovek, a ne ja. Tako da pad aviona vidim kao prst Božji - rekao je Dimitrije Krstić, Nikolin sin, iako nikada od oca nije čuo priču o gospođici Mici.
Proleće postoji zbog ljubavi, a jedan dan kao da je krojio zaljubljeni genije umetnosti. Na beskrajnom plavetnilu samo po koji paperjasti oblačak, isključivo beli, drveće mirno, vetar svoju snagu proverava daleko od rute aviona „Brege 19“. April je rasprostrao najlepše ukrase zemljom i svodom. Napredovali su zajedno minuti i letelica. Baš dok je iznad Šapca zujao aeroplan, kapetan avi(j)ona, mladi vazduhoplovac video je stotine glava, a tražio samo jednu. Zenice koje je upijao sa zemlje, želeo je da pogleda dok ponosno pilotira, buket je već „svrbeo“ da aterira u dom poznate porodice.
Prepodnevni sati, negde oko deset, dan još u povoju, ali dovoljno odmakao da i najveće spavalice lenjo krckaju vreme. Letelica je sve niže, „čivijaši“ impresionirani, ni ne slute da gledaju početak nesreće. Jasno vide svaki detalj grba vazduhoplovstva Kraljevine SHS jasno gledaju u lik avijatičara, no piloti su za „raju“ onda nadljudi, ne greše, sve izgleda kao deo predstave. Zloslutni zvuk ne dopire do ušiju, tonovi pucnja kao da ne postoje. Gubitak kontrole izgleda kao kakva akrobacija, a onda neopisiv prasak, letelica probija zid kuće šabačkog zanatlije u Rabadžijskom šoru. Avi(j)on je pao. Elisa i motor su u kuhinji, krila stala na tavanu, a rep okačen na žicama iznad trotoara, izoštrava se pogled dok se razilazi prašina. Pilot je živ, kao i njegovi saputnici, spašavaju ih građani, a ostaje „svetsko čudo“. Kroz masu su se probili Ilija, Jovan i Nikola, fotografi, da zabeleže istoriju. Trenutak, dan, večnost slili su se u jedno.
Pričali su kasnije ljudi, prepričavali, život nije baš pravedan, ljubav je jedna ostala nedosanjana, kao i buket koji nikada nije sleteo pod prozor gde je namenjen. Avijatičar se kasnije oženio, lepa Šapčanka ne, do kraja života ostala je verna jednom dasi iz „letačkog čuda“, jednom koji praktično i nije bio njen...
Misterija aprilskog dana
Ova ljubavna, melodramatična storija jedan je od ličnih doživljaja legende „ispletene u čaršiji“ pre gotovo jednog veka. Kao u svakoj slobodnoj formi stvaralaštva, mašta je odlučila da potisne činjenice i od sitnih delića konkretnog napravi maštovitu konstrukciju. Ipak, događaj iz aprila 1928. godine, iako prepričavan među ljudima na različite načine, obeležio je istoriju našeg grada i umesto nagađanja nosi i određene fakte koje je prezentovala Aleksandra Jovanović, kustos Narodnog muzeja u Šapcu. Ona baš čuveni pad aviona u Šapcu izučava dugo i temeljno. Činjenice govore sledeće.
-Prema meteorološkom izveštaju stanice Petrovaradin za 24. april 1928. godine prognozirano je sunčano vreme, sa malo oblaka, bez jakog vetra. Minimalna temperatura sedam, a maksimalna 21 stepen Celzijusa. Vremenske prilike idealne za let aviona. Probni let na relaciji: Novi Sad- Beograd - Šabac-Bjeljina- Vukovar- Novi Sad. Prepodne, dok se na ulicama nalazilo puno sveta, primećen je avion koji se velikom brzinom približavao centru grada. Nadletavši grad na visini od svega 200 metara, toliko blizu da se silueta „Brege 19“ jasno videla, napravio je krug oko tornja šabačke crkve, a zatim nastavio ka Gimnaziji. Dok su iznad kuća leteli nisko, skoro dodirujući krovove, nepravilno zujanje i neravnomerna brzina ukazivali su na defekt motora. Novinarski izveštaji iz tog period navode da su se čuli i revolverski pucnji iz aviona, kao vesnici predstojeće nesreće.
Kvar motora i prizemljenje
Umesto buketa, realnije da je razlog pada bio drugi, manje poetski, kvar motora. Najveća sreća je što žrtava nije bilo u događaju koji obično nosi pustoš.
-Dok je Nikola pokazivao grad, pilot (Franc Oblak) je smanjio gas, izgubio brzinu i avion je počeo da pada. Sručio se i svom silinom zario u kuću šabačkog terzije Mihaila Jevremovića, u ulici Vlade Jovanovića broj 5. Tačno u 10 časova i 15 minuta. Krila, elisa i prednji deo trupa aviona bili su potpuno uništeni. Ostao je samo rep, koji se zakačio za telefonsku žicu i visio nad trotoarom. Motor se nalazio u kuhinji, trup u sobi. Sreća pa je kuća samo dan ranije ispražnjena, jer se vlasnik spremao da je renovira i iselio sve stanare, među kojima je bilo i dece, kao da je slutio da će mu je tri mlada avijatičara „renovirati“ pre vremena i plana. Kasnije, ipak su to učinili, izdvajali su četvrtinu mesečnih primanja kako bi objekat bio ponovo izgrađen - dodaje Aleksandra.
„Avijon je pao. Šabac je na nogama“
O nesreći je pisalo čak 11 novinskih izdanja Kraljevine SHS. Materijalna šteta je iznosila oko milion dinara, a iako je zvanična istraga utvrdila da je krivac otkazivanje komandi i delova motora, pokrenut je postupak protiv sva tri člana posade: Nikole Krstića, Franca Oblaka i Ljubodraga Andrejevića: Kao kazna izrečena je jednogodišnja zabrana upravljanja avionom i oduzimanje po 10.000 dinara od svake plate kako bi se nadoknadila šteta Mihailu Jevremoviću. Odluka o zabrani pilotiranja je kasnije oborena tokom ponovljenog sudskog postupka, ali je novčana ostala na snazi.
Nikola Krstić rođen je u Majuru kod Šapca, avijatičarsku školu upisao je skrivajući od majke, jer u to doba ljudi nisu imali poverenja u novo „čudo tehnike“, avione. Kažu da je ubedio stanodavku u Novom Sadu da mu potpiše uverenje kako bi postao pilot.
-Avijatika je početkom proteklog stoleća bila tek u povoju. Moderan, jasan, elegantan, sa manirima, bile su odrednice za jednog pilota, a avijatičar je bila magična reč u Kraljevini 20-ih godina prošlog veka. Istovremeno, kod većine ljudi, avion je bio nesigurno i opasno sredstvo, te se govorilo da je bolje odmah se baciti sa vrha kruške, nego sesti u avion.
Posle nesreće u Šapcu doživeo je Krstić još tri, ali je ostao veran svom pozivu. Umro je u Beogradu 1991. godine. Na ćerku je preneo ljubav prema nebeskom plavetnilu, te je i ona radni vek provela kao stjuardesa JAT-a, a sin iako se nije odlučio za poziv avijatičara, rado se sećao očevih priča, ali je čuo i za onu „čaršijsku“ od pre 91 godinu.
-Kad je u pitanju pad aviona, mislim da je tu prst Svevišnjeg presudio, jer ako je on njoj hteo da baci cveće, avion pao, onda se nije oženio Šapčankom nego Kraljevčankom. A da se oženio Šapčankom pojavio bi se na planeti neki drugi čovek, a ne ja. Tako da pad aviona vidim kao prst Božji - rekao je Dimitrije Krstić, Nikolin sin, iako nikada od oca nije čuo priču o gospođici Mici.
M. Ž/D.B
Najnoviji broj
18. april 2024.
