FK MAČVA – 100 GODINA POSTOJANjA
MIKICA I IVICA
Rodilo se kao ideja, verovatno sa prvom fuTbalskom loptom, kako su onda govorili. „Loptanje“ ima neku posebnu magiju, čak i tamo gde o njoj ništa ne znaju, čim se pojavi „uhvati oči“ neke dečurlije, mladića, čak i starijih. U tim šutevima akcijama automatski se projektuju razbibriga, zdravlje, ali i snovi, čežnje.... prvi put kada se proba, više se, uglavnom ne napušta, partije i utakmice se okončaju, ali razmišljanje o njima ne. Posle godina patnje, raznih užasa, nestanka stanovništa, Šapčanima je trebala nada, san, još se oporavljao grad od Velikog rata, kada se zakotrljala lopta. Beše maj 1919. godine kada se rodila MAČVA. Ipak, četiri meseca kasnije, počinje istorija, tamo gde se formirao san, na poljani, u dimu prašine, kraj „krpenjače“. Mačva je baš 21. septembra 1919. godine odigrala prvi meč, započeviši dug, dug put. O najvećim uspesima kluba, sezonama u najvišim rangovima, najvećim pobedama, već je pisano, trudićemo se da do kraja ove kalendarske godine predstavimo neke zanimljivosti iz istorije „crveno-crnih“, nekome poznate, nekome ne.
Radomir Vojisavljević je prvi reprezentativac iz redova Mačve, u različitim spiskovima selektora različitih selecija mesto su nalazili: Kesić, Kojić, Sava i Dimitrije Stefanović, Jurišić, Tošić, ali dva imena će uvek biti prva asocijacija na koja spaja Mačvu i državni tim.
Kada bi Šapčane onog vremena pitali za MIKICU ARSENIJEVIĆA, omiljenog virtouza njihovog najdražeg kluba, rekli bi „naš Šapčanin“, ali iako mu u rodnom listu nije stajalo ime ovog grada, životom, ponašanjem i zalaganjem „kvalifikovao“ se da ga vole kao najbližeg, kao dragog srodnika, sugrađanina. Milorad, od milošte Mikica, rođen je u Smederevu 1906. godine. Služba je njegoovg oca i njega dovela u Šabac. Svedočio je osnivanju matičnog kluba, bio posetilac na treninzima, a potom i sam izašao na polje, Već 1922. godine Mačva je počela da igra i takmičarske mečeve u Posavskoj župi. Podmladak Mačve predvodio je Baća Nikolić i bila je to generacija mladića u kojoj su bili: Arsenijević, Kesić, Konstantinović, Jovanović, Perić. Klub se te godine suočio sa odlascima momaka stasalih za studije: Dana, Nine, Dragoslava i Dragana Nikolića, Vojića. Baš na nagovor trenera Baće Nikolića, pomenuti talenti su dobili težak zadatak da budu deo prvog tima. Tako je nastala jedanaestorka „veštih dečaka“ šampiona Župe.
Nije Mikica pokazivao poštovanje prema Šapcu i šabačkoj Mačvi kroz zalaganje na terenu i treninzima, već i danas teško razumljivim naporima da klub opstane i igra kada je to delovalo poput akcionog filma. Prilikom gostovanja u Bijeljini pljusak i grmljavina su podigli nivo Drine, Trebalo je preći reku kako bi se potom pešačilo devet kilometara do železničke stanice. Arsenijević i njegov klupski drug Mile Jovanović, u zoru, ušli su u hladnu Drinu preplivali je, kako bi dovukli čamac za prevoz klupskih drugova. Zajedno sa ekipom putovao je na mečeve livadarskim kolima, mnogo „prijateljskih“ utakmica prekidano je usled tuče igrača. Iako se kvalitetom izdvajao, ponašanjem i zalaganjem Arsenijević nikada nije postavio sebe iznad kolektiva. Uporedo je učio Gimnaziju, a 1925. godine usledio je rastanak, obrazovni put vodio ga je u „beli grad“. Fudbal je igrao dalje u BSK-u, gde je dobio nadimak Balerina, stigao je do Montevidea sa reprezentacijom, pre toga član reprezentacije Kraljevine SHS na Igrama u Amsterdamu. Zajedno sa Tirnanićem stvorio i prvi tim posleratne Jugoslavije. Selektor je reprezentacije na Mondijalu u Brazilu 1950.
Još impresivnije je obrazovni put. Završio je Elektrotehnički fakultet, postao inženjer. Najzaslužniji je za elektrifikaciju jugoslovenske železnice, upisan je kao jedan od utemeljivača Saobraćajnog instituta, bio je profesor na Elektortehničkom i saobraćajnom fakultetu. Govorio je perfektno nemački jezik, odlično se služio mađarskim, ruskim i rumunskim. Jedan je od retkih dobitnih ordena i Kraljevine i socijalističke Jugoslavije. Imao je dvoje dece, Ružicu i Milana. Lik Ružice je i na novačanici od 1.000 dinara koja je bila u opticaju od 1975. do 1990. i ostaje jedina koja nikada nije falsifikovana.
Skromni karakterom, a džin postignućem, umro je 1987. godine, sahranjen na Bežaniji, bez posebnih počasti, na sopstveno insistiranje. Njegovo delo je odgovor na konstataciju da je teško uskladiti sport i školu!
Reprezentativna desna polutka BSK-a i jedan od najboljih igrača napada u Kraljevini došao je u Šabac, gde uči poljoprivredne nake u Šabačkoj poljoprivrednoj školi. Bek se prijavio za šabačku Mačvu koja će u njemu dobiti veliko pojačanje. Ovako je pisao „Šabački glasnik“ u aprilu 1928. godine o dolasku već slavnog, reprezentativnog, olimpijskog krilnog napadača BSK-a IVICE BEKA u Šabac. Nekoliko dana kasnije na debiju Bek je postigao gol protiv Subotičkog sport kluba (6:0). Publika ga je zavolela odmah.
Godine 1929. odlazi u Francusku, ekipu Set. Igrao je još u: Ženevi, Nimu, Sentetijenu. Kroz život ga je vodilo srce. Igrao je i za reprezentaciju Francuske pet puta. Rat je dočekao u Nimu, skinuo dres i otišao u „ilegalu“, vodio je jedan odred pokreta otpora u Bajonu. Predvodio je akciju oslobađanja zatvorenika iz tvrđave „Sisteron“. Iako oslobodilac, suviše je bio odan hedonizmu i zarađena sredstva lako je trošio. Posle rata bio je siromašni građanin Francuske. Njegov kolega iz igračkih dana Žorž Bajru je oragnizovao i akciju pomoći Ivici. Okušao se i kao trener, ali bez uspeha. Uložio je u ugostiteljstvo, ali nije trajalo, da bi se na kraju izdržavao kao dokerski radni, vozeći ribu biciklom od luke do prodavnica. Tužna priča ima i tužni kraj. Srčani udar ga je pokosio 1963. Pao je sa svog dvotočkaša na pločnik i zauvek zatvorio oči. Sahranjen je u Setu.
Kada bi Šapčane onog vremena pitali za MIKICU ARSENIJEVIĆA, omiljenog virtouza njihovog najdražeg kluba, rekli bi „naš Šapčanin“, ali iako mu u rodnom listu nije stajalo ime ovog grada, životom, ponašanjem i zalaganjem „kvalifikovao“ se da ga vole kao najbližeg, kao dragog srodnika, sugrađanina. Milorad, od milošte Mikica, rođen je u Smederevu 1906. godine. Služba je njegoovg oca i njega dovela u Šabac. Svedočio je osnivanju matičnog kluba, bio posetilac na treninzima, a potom i sam izašao na polje, Već 1922. godine Mačva je počela da igra i takmičarske mečeve u Posavskoj župi. Podmladak Mačve predvodio je Baća Nikolić i bila je to generacija mladića u kojoj su bili: Arsenijević, Kesić, Konstantinović, Jovanović, Perić. Klub se te godine suočio sa odlascima momaka stasalih za studije: Dana, Nine, Dragoslava i Dragana Nikolića, Vojića. Baš na nagovor trenera Baće Nikolića, pomenuti talenti su dobili težak zadatak da budu deo prvog tima. Tako je nastala jedanaestorka „veštih dečaka“ šampiona Župe.
Nije Mikica pokazivao poštovanje prema Šapcu i šabačkoj Mačvi kroz zalaganje na terenu i treninzima, već i danas teško razumljivim naporima da klub opstane i igra kada je to delovalo poput akcionog filma. Prilikom gostovanja u Bijeljini pljusak i grmljavina su podigli nivo Drine, Trebalo je preći reku kako bi se potom pešačilo devet kilometara do železničke stanice. Arsenijević i njegov klupski drug Mile Jovanović, u zoru, ušli su u hladnu Drinu preplivali je, kako bi dovukli čamac za prevoz klupskih drugova. Zajedno sa ekipom putovao je na mečeve livadarskim kolima, mnogo „prijateljskih“ utakmica prekidano je usled tuče igrača. Iako se kvalitetom izdvajao, ponašanjem i zalaganjem Arsenijević nikada nije postavio sebe iznad kolektiva. Uporedo je učio Gimnaziju, a 1925. godine usledio je rastanak, obrazovni put vodio ga je u „beli grad“. Fudbal je igrao dalje u BSK-u, gde je dobio nadimak Balerina, stigao je do Montevidea sa reprezentacijom, pre toga član reprezentacije Kraljevine SHS na Igrama u Amsterdamu. Zajedno sa Tirnanićem stvorio i prvi tim posleratne Jugoslavije. Selektor je reprezentacije na Mondijalu u Brazilu 1950.
Još impresivnije je obrazovni put. Završio je Elektrotehnički fakultet, postao inženjer. Najzaslužniji je za elektrifikaciju jugoslovenske železnice, upisan je kao jedan od utemeljivača Saobraćajnog instituta, bio je profesor na Elektortehničkom i saobraćajnom fakultetu. Govorio je perfektno nemački jezik, odlično se služio mađarskim, ruskim i rumunskim. Jedan je od retkih dobitnih ordena i Kraljevine i socijalističke Jugoslavije. Imao je dvoje dece, Ružicu i Milana. Lik Ružice je i na novačanici od 1.000 dinara koja je bila u opticaju od 1975. do 1990. i ostaje jedina koja nikada nije falsifikovana.
Skromni karakterom, a džin postignućem, umro je 1987. godine, sahranjen na Bežaniji, bez posebnih počasti, na sopstveno insistiranje. Njegovo delo je odgovor na konstataciju da je teško uskladiti sport i školu!
Reprezentativna desna polutka BSK-a i jedan od najboljih igrača napada u Kraljevini došao je u Šabac, gde uči poljoprivredne nake u Šabačkoj poljoprivrednoj školi. Bek se prijavio za šabačku Mačvu koja će u njemu dobiti veliko pojačanje. Ovako je pisao „Šabački glasnik“ u aprilu 1928. godine o dolasku već slavnog, reprezentativnog, olimpijskog krilnog napadača BSK-a IVICE BEKA u Šabac. Nekoliko dana kasnije na debiju Bek je postigao gol protiv Subotičkog sport kluba (6:0). Publika ga je zavolela odmah.
Godine 1929. odlazi u Francusku, ekipu Set. Igrao je još u: Ženevi, Nimu, Sentetijenu. Kroz život ga je vodilo srce. Igrao je i za reprezentaciju Francuske pet puta. Rat je dočekao u Nimu, skinuo dres i otišao u „ilegalu“, vodio je jedan odred pokreta otpora u Bajonu. Predvodio je akciju oslobađanja zatvorenika iz tvrđave „Sisteron“. Iako oslobodilac, suviše je bio odan hedonizmu i zarađena sredstva lako je trošio. Posle rata bio je siromašni građanin Francuske. Njegov kolega iz igračkih dana Žorž Bajru je oragnizovao i akciju pomoći Ivici. Okušao se i kao trener, ali bez uspeha. Uložio je u ugostiteljstvo, ali nije trajalo, da bi se na kraju izdržavao kao dokerski radni, vozeći ribu biciklom od luke do prodavnica. Tužna priča ima i tužni kraj. Srčani udar ga je pokosio 1963. Pao je sa svog dvotočkaša na pločnik i zauvek zatvorio oči. Sahranjen je u Setu.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
