TOPLANA ŠABAC
Da li daljinsko grejanje može da bude jeftinije ?
Grejna sezona je počela. Pored Šapčana, u još samo 14 gradova daljinsko grejanje se naplaćuje prema izmerenoj potrošnji. Iako je to zakonska obaveza, većina gradonačelnika u Srbiji ne dozvoljava naplatu po potrošnji sa obrazloženjem da bi u tom slučaju troškovi grejanja za građane bili preveliki i da zbog užasno loše materijalne situacije u tim gradovima tj. opštinama, to bi negativno uticalo na njihov politički rejting.
Naravno da to nije tačno ali logika je prosta: umesto da nešto radim i uradim, problem ću gurnuti pod tepih. Sve dok tepih na progori, a onda će neko drugi time da se bavi.
U Beogradu svega 5% građana plaća daljinsko grejanje prema potrošnji. Dao bi se izvući zaključak da su Beograđani sirotinja kakvu današnji svet nije zapamtio. Ako bi se energetsko siromaštvo uzelo kao kriterijum razvijenosti neke zajednice, jasno je da bi Šabac sa ostalih četrnaest gradova, među kojima su i Subotica i Niš, zauzeo visoku poziciju među bogatijim i razvijenijim lokanim zajednicama u Srbiji. S druge strane Beograd, Novi Sad i da ne nabrajam dalje, prema razmišljanju gradonačelnika ovih gradova, su veoma siromašne sredine i naplata daljinskog grejanja prema potrošnji bi ugrozila egzistenciju većine žitelja ovih gradova, a to bi možda dovelo i do javnog izražavanja nezadovljstva i masovnog izlaska na ulice.
Međutim, činjenice govore drugačije. Beograd je grad u kome je daljinsko grejanje najskuplje u Srbiji. Dakle, ne postoji logično objašnjenje za nepoštovanje zakona i za omalovažavanje Ministarstva energetike i ministra lično. Da li je to moguće u uređenoj državi. Nije, inače Ministarstva ne bi ni postojala, tj. nikom ne bi bila potrebna.
Da li je ministar kriv za nedostatak autoriteta. Možda nije, ne može svako da se razume u posao kojim se bavi, niti može nedostatak znanja da nadoknadi ličnom harizmom.
Ipak, ima nešto za šta jeste kriv.
Cena prirodnog gasa za JKP „Toplana-Šabac“ iznosi 45 do 47 dinara za jedan metar kubni, zavisno od kursa američkog dolara u momentu kada se gas plaća državi, koja je uzgred budi rečeno monopolista u ovom biznisu. U vlasništvu države su transportni cevovodi i JP „Srbijagas“ koji je u isto vreme i transporter i dristributer i snabdevač i javni snabdevač, što je uzgred budi rečeno, zakonom zabranjeno. Ali, zakon donosi država i zakon ne obavezuje državu, već samo one protiv kojih je država donela zakon.
Direktni kupci gasa u Šapcu, ili kako se to stručno kaže „kupci na javnom snabdevanju“ (ali da budemo pošteni i u Srbiji) plaćaju 35 dinara za jedan metar kubni. Anomaliju, da roba u veleprodaji košta više nego u maloprodaji, nije moguće objasniti. Osim činjenicom da ministar nije u najboljim odnosima sa osnovama ekonomije i tržišnog poslovanja. Kao što rekosmo, nije obavezno znati, ali kad ne znaš onda pitaš. Nakupci na kvantašu prodaju jabuke i paprike za dinara H a sitni trgovci kupuju na kvantašu, pa građanima u maloprodaji prodaju za H+U. Nije potrebno biti uspešan trgovac pa da znaš da je H+U uvek veće od H.
Ova složena matematička formula ne važi samo za JKP „Toplana-Šabac“ i za druge Toplane u Srbiji. Zaključak: svaki nakupac na kvantašu bi mogao da bude ministar (energetike), ali ministar (energetike) sigurno ne bi mogao da bude nakupac na kvantašu niti u sopstvenoj maloj radnji, jerbo bi propao dok si rek'o „GAS“.
Nije nama baš stalo do edukacije ministra. Nažalost, neznanje ministra utiče na to da građani Šapca koji se greju daljinskim grejanjem plaćaju za skoro trećinu više grejanje nego što bi to zaista trebalo.
I nije to sve. Ima još.
Cena ruskog prirodnog gasa na evropskim tržištima daleko je manja nego što se to nama u Srbiji prikazuje i naplaćuje. Od 2016. godine do danas ova razlika je dramatično povećana, toliko da se ljudi od struke, ekonomisti i inženjeri, kradomice smeškaju kada se u razgovoru pomene cena gasa u Srbiji i Evropi. Kradomice, iz čiste pristojnosti, domaćeg vaspitanja i neželeći da uvrede građane Srbije, diskusijom o transparentnosti cena i tržišnom poslovanju.
Na slici je uporedni pregled cena prirodnog gasa u Srbiji i zemljama EU koje su nam najbliže, pa su iz tog razloga i poredive.
Treba znati da se na prikazane cene dodatno plaćaju (naravno JP „Srbijagas“-u): troškovi zauzimanja kapaciteta u transportu, troškovi zauzimanja kapaciteta u distribuciji, troškovi transporta prirodnog gasa i troškovi distribucije prirodnog gasa. Sve u svemu još 8 do 10 EUR/MWh.
Kao što vidimo, razlika je 10 EUR/MWhi više. U Srbiju se godišnje uveze 2 milijarde kubnih metara gasa ili preračunato u energiju oko 20 miliona MWh energije sadržane u prirodnom gasu. To znači da građani Srbije, uključujući i građane Šapca, plate oko 200 miliona EUR na godišnjem nivou VIŠE nego što na tržištu prirodni gas stvarno košta.
Pravo i jedino pitanje je: GDE IDU OVI NOVCI ? A kada to saznamo, budite sigurni da će i grejanje biti mnogo jeftinije nego što je danas.
Naravno da to nije tačno ali logika je prosta: umesto da nešto radim i uradim, problem ću gurnuti pod tepih. Sve dok tepih na progori, a onda će neko drugi time da se bavi.
U Beogradu svega 5% građana plaća daljinsko grejanje prema potrošnji. Dao bi se izvući zaključak da su Beograđani sirotinja kakvu današnji svet nije zapamtio. Ako bi se energetsko siromaštvo uzelo kao kriterijum razvijenosti neke zajednice, jasno je da bi Šabac sa ostalih četrnaest gradova, među kojima su i Subotica i Niš, zauzeo visoku poziciju među bogatijim i razvijenijim lokanim zajednicama u Srbiji. S druge strane Beograd, Novi Sad i da ne nabrajam dalje, prema razmišljanju gradonačelnika ovih gradova, su veoma siromašne sredine i naplata daljinskog grejanja prema potrošnji bi ugrozila egzistenciju većine žitelja ovih gradova, a to bi možda dovelo i do javnog izražavanja nezadovljstva i masovnog izlaska na ulice.
Međutim, činjenice govore drugačije. Beograd je grad u kome je daljinsko grejanje najskuplje u Srbiji. Dakle, ne postoji logično objašnjenje za nepoštovanje zakona i za omalovažavanje Ministarstva energetike i ministra lično. Da li je to moguće u uređenoj državi. Nije, inače Ministarstva ne bi ni postojala, tj. nikom ne bi bila potrebna.
Da li je ministar kriv za nedostatak autoriteta. Možda nije, ne može svako da se razume u posao kojim se bavi, niti može nedostatak znanja da nadoknadi ličnom harizmom.
Ipak, ima nešto za šta jeste kriv.
Cena prirodnog gasa za JKP „Toplana-Šabac“ iznosi 45 do 47 dinara za jedan metar kubni, zavisno od kursa američkog dolara u momentu kada se gas plaća državi, koja je uzgred budi rečeno monopolista u ovom biznisu. U vlasništvu države su transportni cevovodi i JP „Srbijagas“ koji je u isto vreme i transporter i dristributer i snabdevač i javni snabdevač, što je uzgred budi rečeno, zakonom zabranjeno. Ali, zakon donosi država i zakon ne obavezuje državu, već samo one protiv kojih je država donela zakon.
Direktni kupci gasa u Šapcu, ili kako se to stručno kaže „kupci na javnom snabdevanju“ (ali da budemo pošteni i u Srbiji) plaćaju 35 dinara za jedan metar kubni. Anomaliju, da roba u veleprodaji košta više nego u maloprodaji, nije moguće objasniti. Osim činjenicom da ministar nije u najboljim odnosima sa osnovama ekonomije i tržišnog poslovanja. Kao što rekosmo, nije obavezno znati, ali kad ne znaš onda pitaš. Nakupci na kvantašu prodaju jabuke i paprike za dinara H a sitni trgovci kupuju na kvantašu, pa građanima u maloprodaji prodaju za H+U. Nije potrebno biti uspešan trgovac pa da znaš da je H+U uvek veće od H.
Ova složena matematička formula ne važi samo za JKP „Toplana-Šabac“ i za druge Toplane u Srbiji. Zaključak: svaki nakupac na kvantašu bi mogao da bude ministar (energetike), ali ministar (energetike) sigurno ne bi mogao da bude nakupac na kvantašu niti u sopstvenoj maloj radnji, jerbo bi propao dok si rek'o „GAS“.
Nije nama baš stalo do edukacije ministra. Nažalost, neznanje ministra utiče na to da građani Šapca koji se greju daljinskim grejanjem plaćaju za skoro trećinu više grejanje nego što bi to zaista trebalo.
I nije to sve. Ima još.
Cena ruskog prirodnog gasa na evropskim tržištima daleko je manja nego što se to nama u Srbiji prikazuje i naplaćuje. Od 2016. godine do danas ova razlika je dramatično povećana, toliko da se ljudi od struke, ekonomisti i inženjeri, kradomice smeškaju kada se u razgovoru pomene cena gasa u Srbiji i Evropi. Kradomice, iz čiste pristojnosti, domaćeg vaspitanja i neželeći da uvrede građane Srbije, diskusijom o transparentnosti cena i tržišnom poslovanju.
Na slici je uporedni pregled cena prirodnog gasa u Srbiji i zemljama EU koje su nam najbliže, pa su iz tog razloga i poredive.
Treba znati da se na prikazane cene dodatno plaćaju (naravno JP „Srbijagas“-u): troškovi zauzimanja kapaciteta u transportu, troškovi zauzimanja kapaciteta u distribuciji, troškovi transporta prirodnog gasa i troškovi distribucije prirodnog gasa. Sve u svemu još 8 do 10 EUR/MWh.
Kao što vidimo, razlika je 10 EUR/MWhi više. U Srbiju se godišnje uveze 2 milijarde kubnih metara gasa ili preračunato u energiju oko 20 miliona MWh energije sadržane u prirodnom gasu. To znači da građani Srbije, uključujući i građane Šapca, plate oko 200 miliona EUR na godišnjem nivou VIŠE nego što na tržištu prirodni gas stvarno košta.
Pravo i jedino pitanje je: GDE IDU OVI NOVCI ? A kada to saznamo, budite sigurni da će i grejanje biti mnogo jeftinije nego što je danas.
S. Jerotić (Direktor JKP “Toplana”)
Najnoviji broj
18. april 2024.
