FK MAČVA – 100 GODINA POSTOJANjA
FUDBAL PIŠE SCENARIO
Rodilo se kao ideja, verovatno sa prvom fuTbalskom loptom, kako su onda govorili. „Loptanje“ ima neku posebnu magiju, čak i tamo gde o njoj ništa ne znaju, čim se pojavi „uhvati oči“ neke dečurlije, mladića, čak i starijih. U tim šutevima akcijama automatski se projektuju razbibriga, zdravlje, ali i snovi, čežnje.... prvi put kada se proba, više se, uglavnom ne napušta, partije i utakmice se okončaju, ali razmišljanje o njima ne. Posle godina patnje, raznih užasa, nestanka stanovništa, Šapčanima je trebala nada, san, još se oporavljao grad od Velikog rata, kada se zakotrljala lopta. Beše maj 1919. godine kada se rodila MAČVA. Ipak, četiri meseca kasnije, počinje istorija, tamo gde se formirao san, na poljani, u dimu prašine, kraj „krpenjače“. Mačva je baš 21. septembra 1919. godine odigrala prvi meč, započeviši dug, dug put. O najvećim uspesima kluba, sezonama u najvišim rangovima, najvećim pobedama, već je pisano, trudićemo se da do kraja ove kalendarske godine predstavimo neke zanimljivosti iz istorije „crveno-crnih“, nekome poznate, nekome ne.
U istoriji šabačke „stare dame“ postoje i priče koje nalikuju scenariju za film, triler, akciju ili sliče nekom detektivskom romanu.
Slučaj Kesić
BORA KESIĆ je jednu deceniju bio član MAČVE. Godine 1930. napušta klub i odlazi u Beograd, gde se prijavio da nastupa za čuvenu SK JUGOSLAVIJU. Prema ondašnjim pravilima Saveza, da bi nastupali za drugi tim u zvaničnim utakmicama, mora da prođe najmanje šest mseci od nastupa za prethodni. Pri prelasaku u Beograd, JNS-u je Kesić izjavio da je poslednji put za Mačvu igrao 4. aprila 1930. godine, te je mesto na sredini terena Jugoslavije na gostovanje u Splitu, 6. oktobra, trebalo da bude neupitno. Ipak, dva dana posle remija 2:2, u beogradskim listovima je osvanuo naslov gde se traži suspenzija Kesića, ali i kazna za Jugoslaviju, jer je „Vreme“ dobilo dopis da je Bora poslednji put za Mačvu igrao 13. aprila. Ipak, kazna je ubrzo ukinuta, jer je u tom periodu Savez, a ne igrač, bio dužan da vodi računa o datumima, no intersantan je uzrok problema. Kako ističe Kesić u izjavi za „Šabački glasnik“, krivac je drugi potpredsednik Mačve (ime mu nije spomenuto), i veliki navijač BSK-a. Njegov omiljeni tim je bio u borbi za titulu i u Splitu je morala da pobedi Jugoslavija, kako bi BSK bio bliži tronu. Pred veliki beogradski derbi, nedelju dana ranije (BSK – Jugoslavija 2:1), novinaru iz Novog Sada je obeća da će „ako Hajduk pobedi ili bude nerešeno u utakmici protiv Jugoslavije, poslati dopis u kome će navesti da je poslednji meč Bora Kesić za Mačvu odigrao 13, a ne 4. aprila.
Kesić nije želeo da se žali na presudu, već se vratio drugom poslu, ali je njegov novi klub insistirao na žalbama, kako bi, na koncu i odluka bila promenjena. Ostala je zvanična priča da je pomenuti potpredsednik Mačve samo iz navijačkih pobuda napravio aferu, a nepoznato je da li je imao još neki razlog.
-Mnogobrojna uveličavajuća prepričavanja koja se kreću u krugovima Mačve i koja su želela da omrznem svoj matični klub, uzalud se trude. Mačvini uspesi još mi nateraju ponos na lice, jer sam u njoj naučio futbalsku veštinu. Danas joj želim da sa njenim razumnim vođama, Petrovićem i Lazarevićem nastavi put ka slavi – istakao je Kesić u trenutku ukidanja kazne.
Pavlova „otmica“
Početkom 70-ih godina MAČVA je čuvala želju povratka u Drugu saveznu ligu, ali ova je bila drugačije, jer je plan bio da to učini na bazi snaga iz svoje škole. Jedan od aduta u toj borbi bio je PAVLE GRUBJEŠIĆ. Umesto sportskih planova, usledila je gotovo filmska priča.
Potencijal „Paje“ nije promakao ni najvećim ondašnjim klubovima. Iako maloletan igrač nije mogao da napusti matični klub bez saglasnosti roditelja, to nije sprečavalo najveće da „okolnim“ putevima angažuju željeni potencijal. Grubješić je ostao poznat po igrama u Partizanu, ali se prva za njega ozbiljno zainteresovala Crvena Zvezda. U proleće 1970. Grubješić je nestao iz Šapca. Zvezda ga je odvela na pregovore, ali je uz intrvenciju Mačve, posle tri dana u Beogradu vraćen u Šabac. Mislili su u Šapcu da je tu kraj, ali je tek sledio zaplet. Drugi beogradski tim bio je uporniji.
Pred polazak Mačve na pripreme ka obali Jadrana, Pavle je ponovo „kidnapovan“. O njemu nije bilo informacija, niti je bio u Šapu. Sumnja, ispostavilo se opravdana, upućena je ka Ćelu Vilotiću, nekadašnjem igraču Mačve, a onda direktora omladinske škole Partizana. Viđen je na poslednjoj utakmici Mačve u prethodnoj sezoni, a iako je postojala priča da je došao da gleda Grubješića, uveravao je iste večeri sve u klubu da neće biti odvođenja igrača bez saglasnosti kluba. Ubrzo po nestanku kontaktiran je Partizan, ali su oni uveravali najstariji šabački klub da ne znaju ništa o tome. Ipak, Dragan Grubješić, otac Pavlov, tvrdio je da je njegov sin u Beogradu i da je tamo otišao na nagovor Vilotića.
Ubrzo je sekretar Mačve Aleksandar Radovanović, ranije član Izvršnog odbora Partizana stupio u kontakt sa Bobom Mihailovićem, direktorom beogradskog kluba kako bi dobio informacije i razjašnjenja. Mihailović je ostao pri priči da Partizan nema veze sa nestankom Grubješića, tvrdeći da nisu ni zainteresovani, te da u svom podmlatku imaju takvihg igrača, a da bi eventualno interesovanje bilo u skladu sa dobrim odnosima dva kluba, naglasivši da Stevan Vilotić ne bi ništa učinio bez saglasnosti uprave.
U međuvremenu, u Šabac su došli predstavnici splitskog Hajduka, takođe zainteresovani za Pavla, posetivši njegovog oca. Predlagali su mu da nestanak prijavi SUP-u, ali je on to odbio tvrdeći da njegov sin nije na prodaju, te da bi bio najsrećniji kada bi ostao u Mačvi i igrao besplatno. Ipak, kada je u klub stigao zahtev za ispisnicom, u kojoj se navodi privatna adresa (u našem listu nije objavljeno čija), a ne klupska, kao ona na koju ispisnicu treba proslediti, Grubješić senior je rekao da će dati svaku saglasnost za prelazak Pavla Grubješića u Beograd.
Epilog – Grubješić potpisuje za Partizan četvorogodišnji ugovor, a sve obaveze Partizana prema Mačvi završene su isplatom obeštećenja u visini od 15.000 ondašnjih dinara. Grubješić je nastupao za Partizan, Radnički Niš i GAK Grac, preminuo je u 46. godini posle srčanog udara.
Slučaj Kesić
BORA KESIĆ je jednu deceniju bio član MAČVE. Godine 1930. napušta klub i odlazi u Beograd, gde se prijavio da nastupa za čuvenu SK JUGOSLAVIJU. Prema ondašnjim pravilima Saveza, da bi nastupali za drugi tim u zvaničnim utakmicama, mora da prođe najmanje šest mseci od nastupa za prethodni. Pri prelasaku u Beograd, JNS-u je Kesić izjavio da je poslednji put za Mačvu igrao 4. aprila 1930. godine, te je mesto na sredini terena Jugoslavije na gostovanje u Splitu, 6. oktobra, trebalo da bude neupitno. Ipak, dva dana posle remija 2:2, u beogradskim listovima je osvanuo naslov gde se traži suspenzija Kesića, ali i kazna za Jugoslaviju, jer je „Vreme“ dobilo dopis da je Bora poslednji put za Mačvu igrao 13. aprila. Ipak, kazna je ubrzo ukinuta, jer je u tom periodu Savez, a ne igrač, bio dužan da vodi računa o datumima, no intersantan je uzrok problema. Kako ističe Kesić u izjavi za „Šabački glasnik“, krivac je drugi potpredsednik Mačve (ime mu nije spomenuto), i veliki navijač BSK-a. Njegov omiljeni tim je bio u borbi za titulu i u Splitu je morala da pobedi Jugoslavija, kako bi BSK bio bliži tronu. Pred veliki beogradski derbi, nedelju dana ranije (BSK – Jugoslavija 2:1), novinaru iz Novog Sada je obeća da će „ako Hajduk pobedi ili bude nerešeno u utakmici protiv Jugoslavije, poslati dopis u kome će navesti da je poslednji meč Bora Kesić za Mačvu odigrao 13, a ne 4. aprila.
Kesić nije želeo da se žali na presudu, već se vratio drugom poslu, ali je njegov novi klub insistirao na žalbama, kako bi, na koncu i odluka bila promenjena. Ostala je zvanična priča da je pomenuti potpredsednik Mačve samo iz navijačkih pobuda napravio aferu, a nepoznato je da li je imao još neki razlog.
-Mnogobrojna uveličavajuća prepričavanja koja se kreću u krugovima Mačve i koja su želela da omrznem svoj matični klub, uzalud se trude. Mačvini uspesi još mi nateraju ponos na lice, jer sam u njoj naučio futbalsku veštinu. Danas joj želim da sa njenim razumnim vođama, Petrovićem i Lazarevićem nastavi put ka slavi – istakao je Kesić u trenutku ukidanja kazne.
Pavlova „otmica“
Početkom 70-ih godina MAČVA je čuvala želju povratka u Drugu saveznu ligu, ali ova je bila drugačije, jer je plan bio da to učini na bazi snaga iz svoje škole. Jedan od aduta u toj borbi bio je PAVLE GRUBJEŠIĆ. Umesto sportskih planova, usledila je gotovo filmska priča.
Potencijal „Paje“ nije promakao ni najvećim ondašnjim klubovima. Iako maloletan igrač nije mogao da napusti matični klub bez saglasnosti roditelja, to nije sprečavalo najveće da „okolnim“ putevima angažuju željeni potencijal. Grubješić je ostao poznat po igrama u Partizanu, ali se prva za njega ozbiljno zainteresovala Crvena Zvezda. U proleće 1970. Grubješić je nestao iz Šapca. Zvezda ga je odvela na pregovore, ali je uz intrvenciju Mačve, posle tri dana u Beogradu vraćen u Šabac. Mislili su u Šapcu da je tu kraj, ali je tek sledio zaplet. Drugi beogradski tim bio je uporniji.
Pred polazak Mačve na pripreme ka obali Jadrana, Pavle je ponovo „kidnapovan“. O njemu nije bilo informacija, niti je bio u Šapu. Sumnja, ispostavilo se opravdana, upućena je ka Ćelu Vilotiću, nekadašnjem igraču Mačve, a onda direktora omladinske škole Partizana. Viđen je na poslednjoj utakmici Mačve u prethodnoj sezoni, a iako je postojala priča da je došao da gleda Grubješića, uveravao je iste večeri sve u klubu da neće biti odvođenja igrača bez saglasnosti kluba. Ubrzo po nestanku kontaktiran je Partizan, ali su oni uveravali najstariji šabački klub da ne znaju ništa o tome. Ipak, Dragan Grubješić, otac Pavlov, tvrdio je da je njegov sin u Beogradu i da je tamo otišao na nagovor Vilotića.
Ubrzo je sekretar Mačve Aleksandar Radovanović, ranije član Izvršnog odbora Partizana stupio u kontakt sa Bobom Mihailovićem, direktorom beogradskog kluba kako bi dobio informacije i razjašnjenja. Mihailović je ostao pri priči da Partizan nema veze sa nestankom Grubješića, tvrdeći da nisu ni zainteresovani, te da u svom podmlatku imaju takvihg igrača, a da bi eventualno interesovanje bilo u skladu sa dobrim odnosima dva kluba, naglasivši da Stevan Vilotić ne bi ništa učinio bez saglasnosti uprave.
U međuvremenu, u Šabac su došli predstavnici splitskog Hajduka, takođe zainteresovani za Pavla, posetivši njegovog oca. Predlagali su mu da nestanak prijavi SUP-u, ali je on to odbio tvrdeći da njegov sin nije na prodaju, te da bi bio najsrećniji kada bi ostao u Mačvi i igrao besplatno. Ipak, kada je u klub stigao zahtev za ispisnicom, u kojoj se navodi privatna adresa (u našem listu nije objavljeno čija), a ne klupska, kao ona na koju ispisnicu treba proslediti, Grubješić senior je rekao da će dati svaku saglasnost za prelazak Pavla Grubješića u Beograd.
Epilog – Grubješić potpisuje za Partizan četvorogodišnji ugovor, a sve obaveze Partizana prema Mačvi završene su isplatom obeštećenja u visini od 15.000 ondašnjih dinara. Grubješić je nastupao za Partizan, Radnički Niš i GAK Grac, preminuo je u 46. godini posle srčanog udara.
D. Blagojević
Najnoviji broj
18. april 2024.
