Praštanje

U selima Posavotamnave u danima kada vele stari i vreme je okrenulo ćurak, sreli smo se sa bakom koja čilo gazi devetu deceniju života i, u ove dane besedi o praštanju. U verujućem selu u danima preispitivanje oprašanja drugima ili tek praštanje priča je koliko iz dana naših toliko i svevremena.
U ratu u kom su bes švabe vele iskalile kao i svi na nama uz obale Save, poneki su krili mušku decu u sveopštem ludilu. Odvažni Stevan je otišao u vojnu umesto pobratima Rastka i u jednoj od bitaka poginuo junački braneći otadžbinu od zlotvora. Dugo se pričalo po obližnjim selima o svetkovinama o veličini čina ali po nekima i o grehu onoga koji je ostao. Iz nesvakidašnje priče stvorili se likovi koji su prenosili reč po reč ko naramak vlažnih drva, tek ostarela majka osta sama. U iskraju sela pod krošnjama stoletnih hrastova nemoćna i tugom zavijena. Beše jedinac unuk hrabrog đeda čije je ime nosio. Tek unuk iz doma koji je dočekao potomke pobratima već drugu generaciju brinu o starici bez da ih je ijednom videla. U jesen ogrev je isečen i spakovan sizao u ćerpičaru i sve neophodno da preživi zimu. I tako iz leta u leto do dana današpnjeg.
Pobratim je teško ranjen oprostio najboljem drugu i zavetovo da se ta krv u pobratimljenje uzme. I tako bi...
Praštanje pred velike godove čini ram slike po tumačenju pra pra baka u koji staje sve što se velikim i čini i istim uzvraća. I onoma ko je obedio i zapalio seno, izlomio voće i preorao ili naorao među. I ne sluteći da je brazda zaorana na duši upravo njegovih nedužnih potomaka. Priča o zemlji i halapljivo kupovanje po pravilu od nevoljnika priča je za sebe.
Sve ovo je nedrila starica koje su preostale da i mudrih krile da istinom posvedoče. A u dane kada je zavesa zla samo menjala boju, najčešće od krvi nedužnih u susednom selu platili su slugu da uzme život ne naročito bogatom, kroz koju je proticao potok i graničila se sa njihovom livadom. U letima koja naiđoše ojedinjeni a prevarom uzet imetak rađao skromno a livadu reka plavila i kad suše beše. Videvši da je đavo odneo šalu reši kulak da vrati zemlju a opet u zamenu za imetak daleko od plavljenja i gde je i šaka dugmića mogla roditi. I gle čuda. Onaj od koga je zemlja uzeta oprostio je sviklom na otimanje pa se sad priča okrete i tako iz leta u leto u nedogled. Tek zaređaše čudni događaji pa imetak stiže potomcima širokogrudoga. U livadi koja je uvek imala vodu pojavi se i izvor koji se opet pretoči u reku. Zvali su je zar i reći Praštenica. I sada teče porinuta pod zemlju i u nevolji pomaže. Mnogo je vode proteklo rekama i dana obrisima horizonta ali praštanje i tu odnese danak. I držali ga se i verujući i oni drugi. I oni koji su nešto verovali i ko ne istina je stgla. I ona o skrivanom kandilu i sveći u ormar od dušmana kada se nije smelo do ubiranja koristi onih koji su imali snage da prospu panaiju ali da oproste ikome ni ič.
A bake zborile da je svako praštanje silnog dobra donelo. I dok se bliži najradosniji praznik da li će se dobrim pamtiti upravo praštanjem koje je bilo i ostalo temelj dobrote koja se večito u životi zbira i naramak seće prosipa za sobom sve zavisi.
Greh ma kakav bio učini se iz nehata najčešće ali se mora praštanjem odenuti zarad budućih dana. Svih onih momaka koji svoju čeljad ne dočekaše ili onih koji svoje osudiše da praštaju a da nisu ni čuli šta se to praštati ma prosto mora. I koliko bi još stalo u priču o praštanju a vremena je dosta da se sve ispravi i dobrim, oprostom ko lepim šarama na ćilimu ukrasiti. Opet za kraj ko razume sve mu se već reklo samo...
Oprostite moli vas nebo koje ostaje onima za koje živite. Ko ne može zaboraviti još i blago njemu.