Berza

  • aero 925 ▲ 1,09%
  • dinnpb 6.000 ⚫ 0,00%
  • gfso 685 ▼ -19,41%
  • grdb 851 ⚫ 0,00%
  • impl 3.701 ▼ -3,87%
  • kmbn 2.150 ⚫ 0,00%
  • niis 560 ▼ -0,18%
  • rso1491 137,90 ⚫ 0,00%
(26. decembar 2019.)
MUZIČAR TOMICA RAKIĆ: GITARA JE MOJA NAJVEĆA LjUBAV

Najvažnije je slušati sebe

Najvažnije je slušati sebe, istinskog sebe, ne onog racionalnog koji gleda ono što mu se prezentuje, ali ne vidi dubinu. Treba sačekati neko vreme, odgovor ne dolazi odmah, a rezultat dođe neosetno, kao nagrada. Unutrašnje ja, bez obzira koliko je neko zatvoren, stalno pokušava da izroni. Kada čovek zaluta, dolaze opomene da se vrati sebi, ali malo je onih koji uspeju
„Ti si navek znala da sam svirac...“ Balaševića je slušalo, drugog dana slave Svetog Nikole, društvo iz Gimnazije koje se okuplja svake godine kada Tomica dođe iz Klagenfurta, a on, iako „kratak“ sa vremenom, ne zaboravlja svoje prijatelje. Oni koji ga poznaju iz mladosti nalaze da je njegova priča neobična. Ili, bar, neki od njih. Oni koji su verovali u ono što su ih učili, da je najvažniji odličan uspeh u školi, na fakultetu, obrazovanje... Bez namere da odričemo te vrednosti, pišemo o čoveku koji se u gimnazijskim danima nije „proslavio“, a danas je uspešan, zadovoljan životom i, pre svega, svoj.

- Moja parola je „Svuda pođi, sebi dođi“. Čovek bi trebalo da nauči da razgovara sam sa sobom, sa svojim unutrašnjim ja i da se oslobodi zlobe, zavisti, ljubomore i ostalih surogata da bi došao do čiste, neiskvarene, zdrave misli, do duše. Da zna šta hoće i dopusti da se to dogodi.

Zanimao me je odnos sa gitarom
Tomica Rakić je od retke sorte ljudi koji rade ono što vole i žive od toga što rade. Kako je i kada sve počelo, danas se ne seća. Majka mu je pričala kako je, još kao mali, u rukama držao metlu i na njoj svirao. Želeo je gitaru, iako je je otac insistirao na fudbalu i školi, „a ako hoće da svira, onda bi to trebalo da bude klavir, violina, ili harmonika“. Nije dolazilo u obzir da mu sin „bude čupavac sa dugom kosom“. Do desete godine ga je ubeđivao da mu kupi omiljeni instrument, a „ćale je odbijao sve dok ga njegovi prijatelji nisu nagovorili“.
- Bio sam presrećan kada sam je dobio. Nisam znao da sviram, nisam znao ni da je naštelujem, (tada je bilo kasno za upis u Muzičku školu), samo sam je držao u rukama i spavao sa njom. Nisam imao plan, imao sam samo konture i pustio da se „kuva“. Danas imam utisak da je sve ostalo „neko“ odradio za mene.
Počeo je da traži načine kako da nauči da „razgovara“ sa svojim instrumentom. Išao je na privatne časove, pronašao literaturu, mada „čovek ne može naučiti iz knjige kako da pliva, mora da ima kontakt sa rekom“. Uglavnom je bio samouk. Otac je (iz straha da će zalutati, danas mu je to jasno) odbijao da mu kupi gramofon, pa se zaposlio u „Šapčanki“ na letnjem raspustu i radio dok nije zaradio dovoljno da ispuni svoju želju. „Matorom“ je objasnio da ga zanima muzika, a ne imidž koji bespotrebno i „da bi bili kul“ grade neki muzičari.
- Voleo sam rok muziku, ali nikada nisam glumio ludilo, poželeo da duvam travu, idem pocepan... Zanimao me je odnos sa gitarom.
Kupio je ploče svetski poznatih bendova, preslušavao ih iznova, „tražeći svoj sistem“. U četrnaestoj je počeo da svira u bendu „Srčani udar“, koji je bio preteča današnjeg „Horizonta“. Svirao je i išao u školu, u prvoj godini srednje, u Tehničku, a u drugoj se „prebacio“ u Gimnaziju, na jezički smer. Tada nije znao zašto, ali je „radila intuicija“. Danas mu je znanje jezika, posebno nemačkog, koji je usavršio, neophodno.
- U bendu su momci stalno pričali o tome kako bi trebalo da nešto uradimo, ali to je ostajalo na priči. Kada sam imao šesnaest godina, seo sam na bus i otišao u Beograd. Čuo sam negde da je Šumatovac mesto gde se okupljaju muzičari. Tamo sam sreo Ljubu Ninkovića, koji je bio urednik Radio-Beograda i koji je podržavao mlade entuzijaste. Dao sam mu našu kasetu i zamolio ga da je presluša. Pristao je, dopalo mu se i, te večeri, naše pesme bile su emitovane na radiju.
Kada se vratio iz vojske, nije mu se dopala situacija koju je zatekao u bendu i otišao je u „narodnjake“. Iako to nije bilo rok muzika, ni bluz, našao je način na razgovara sa svojim instrumentom. Za godinu dana snimio je narodna kola na gitari. Jednog dana, „slučajno“, pozvao ga je prijatelj da ide sa njim u Beograd, da mu pravi društvo. Svratili su do prijateljevog prijatelja, koji je, ispostavilo se, bio Dragan Jelić, glavni i odgovorni urednik Studija B.
- Imao sam sreću, ili slučaj, da se sretnem sa ljudima sa kojima se razumem, čak i očima. Jelić je bio pravi novinar, iz aviona se videlo da diše onim što radi. Dao sam mu kasetu, on je pustio i oduševio se. Treća stvar zvala se Čerge, instrumental, koji su zvali Ciganski šlager. „Jesi li i ovo ti svirao?“, pitao me je. „Jesam“, kažem, „i komponovao. Sve“. Od tada je ta, treća numera, svako veče emitovana na Radiju Studija B kao špica Noćnog programa. Narednih deset godina, Jelić ga je najavljivao svaki put u svojoj emisiji „Noć pod Suncem“.
Posle je sve išlo svojim tokom. Napravio je svoj studio, počeo da komponuje i svira sa tada popularnim pevačima. Oformio je Bend Tomice Rakića koji je u to vreme „žario“ i imao sve što bi „nekom bilo dovoljno da bude zadovoljan i da ostane u toj priči“. Ali, Tomica je išao dalje. Jedno vreme je živeo na relaciji Beograd – Beč, gde je imao „odličnu gažu“, dok se nije preselio u Klagenfurt, gde živi i danas.

Onako kako Sava teče
- Dogodilo se da je moj stariji sin Stefan otišao u Mursku Subotu, sa svojom profesorkom klavira, Goarom Lazić. Prihvatio sam ponudu, koju sam pre toga nekoliko puta odbijao, da sviram klubu u Austriji, da bih bio blizu sina. U početku sam svirao naše svirke, a onda sam počeo da radim sa Austrijancima. Slučajno sam pogledao jedan oglas, javio se i otišao na probu. Primili su me u „Hot Dženerejšn“ U međuvremenu je krenula neka fama oko mene i dobio sam ponudu od benda „Die wortherseer“u kome danas sviram. Kada sam rekao moju cifru, malo su kašljali (smeh), ali su pristali. Bilo je to pre deset godina. I danas smo zajedno.
U ondašnjim novinama pisalo se o našem Tomici kao „neograničenom virtuozu“, o „gitari koja govori u njegovim rukama“... Već je u martu naredne godine sa bendom, kao prvi stranac ikada, nastupio na austrijskom tradicionalnom muzičkom festivalu. U međuvremenu, uradili su četiri kompakt diska, pesme im se „vrte“ na radiju, nekoliko puta su učestvovali na manifestaciji „Zvezde na jezeru“, imali kocerte sa popularnim pevačima i bendovima...
U Klagenfurtu Tomica ima svoj studio „Ipsilon“ za muziku i film i školu pevanja u kojoj uči mlade pevače. Komponuje, radi aranžmane i dizajn zvuka, produkciju i distribuciju.
- Nije to došlo odjednom, nego polako i postepeno, uz muziku. Želeo sam da imam ravnu liniju u svom životu, da živim onako kako Sava teče, a amplitude da pravim sam. Nisam znao da li ću biti popularan, hoću li i koliko novca zarađivati, nikada nisam o tome razmišljao. Želeo sam sviram, da se družim sa svojom gitarom i podelim lepe trenutke sa drugima. Važno mi je i to što ne zavisim ni od koga, samostalan sam i svoj.
Na posletku, setili smo se stihova Mike Antića, koji je, uz dasu sa početka priče, jedan od simbola naše mladosti: „Tako govore oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi“.

U KLAGENFURTU OD NULE
„Najvažnije je da čovek stupi u kontakt sa svojom dušom i da sve što radi, radi srcem, da mu fokus bude na onome što voli. Počeo sam da sviram, uživao sam, i to je, valjda, neko video i pogurao me je. Promenio sam državu, nisam imao nikoga tamo, ni brata, ni sestru, ni prijatelje, „pao“ sam u Klagenfurt. U četrdesetoj sam krenuo „od nule“. U oglasu sam video da neki bend traži gitaristu, pozvao sam ih, otišao na audiciju i prošao.“


LAKA I DUBOKA VERZIJA
Postoji laka varijanta mene, društvena, koju ljudi „ zgodno piju“, zato što se trudim da im bude lepo u mom društvu. Postoji i moje drugo ja, koje je dublje. Nisam dvstruka ličnost (smeh). Kada uđem u dublje priče sa ljudima koji me poznaju kao veselog tipa, kao svirača, eksplozivnog, iznenade se.


LjUDI VOLE ILUZIJE
„Uvek savetujem ljudima da se oslobode duhova, vetrova i tamnih oblaka, da prvo vide gde su i ko su, kuda idu i šta hoće. Mnogi nemaju pojma šta zaista žele od života, šta ih čini srećnim. Shvatio sam da je za mnoge teško da se oslobode pogrešnog ponosa, inata i gordosti. Dešava se da i dobri ljudi obole od pogrešnog ponosa i skrenu. E, tada bi trebalo da se vrate na čist put. Primetio sam da mnogi ne vole kad im se kaže direktno, radije idu obilaznim putem, lutaju, i sve vreme kukaju. Više vole iluzije.“
M.F.

Najnoviji broj

2. jul 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa