Najlepši poznati instrument - glas
Čarolija skrivena u nama
U tandemu oni stvaraju umetnost, ili dočaravaju genijalnost davnih tvoraca čudesnih harmonija. Dar i predan rad brišu granice između obaveze i najvećeg zadovoljstva. Zajedno kreirali su večnu sponu, između učenika Muzičke škole „Mihailo Vukdragović“ i instrumenata gde iskazuju talenat. Ovo je priča o njima. Ne samo o običnom instrumentu, ili đaku, već i onome što ih je povezalo. Svakom izvedbom daruju nešto unikatno, a mi vam kroz reči približavamo tu posebnost
Ljudski glas je najstariji muzički instrument i postoji koliko i istorija čovečanstva. Drevni Sumeri su pevali u svojim hramovima pre 5000 godina. Na zapadu tradicija pevanja razvila se iz srednjevekovnog contus planusa (vrsta gregorijanskih melodija), zatim nastavila preko opere u XVII veku sve do današnjih raznolikih muzičkih stilova.
Prvo zabeleženo spominjanje pojmova dubokog glasa i glavnog glasa bilo je oko XIII veka, kada se uočen „grleni glas” (pectoris, guttoris, capitis - veruje da je glavni glas naveden u falseto registru), a to su zabeležili Žan de Garland i Žerome od Moravije. Izraz je kasnije usvojen u okvirima metode italijanskog opernog pevanja (bel canta), gde je duboki glas identifikovan kao najniži, a glavni glas kao najviši u tri vokalna registra (pluća, prolazak kroz šupljinu i glavni registar). Ovaj pristup i danas podržavaju neki vokalni pedagozi. Tokom poslednja dva veka došlo je do potpunijeg razumevanja fizičkog procesa pevanja i vokalne produkcije, te su vokalni pedagozi redefinisali, ili čak zanemarili termine duboki glas i glavni glas.
Trenutno je popularniji pristup podela na muške i ženske glasove. Pevači se dele prema tipu glasa kojim se odlikuju. Oni se razvrstavaju na osnovu niza faktora: raspona, registra, pokretljivosti, snage i boje. Prema rasponu, muški glasovi se obično su svrstani u četiri kategorije: bas, bas-bariton, tenor i kontratenor, dok su ženski u tri: kontraalt, mecosopran i sopran. Svaka od ovih kategorija se zatim deli na tipove, na osnovu preostalih osobina glasa. Na primer, među sopranima postoje koloraturni (vrlo pokretljivi), lirski, dramski, itd. Ovakva podela je važna kada se dodeljuju operske uloge kako bi izvođač mogao da specifičnom bojom adekvatno dočara lik koji tumači.
Za razliku od klasičnih muzičkih instrumenata, kod pevanja ne važe striktna starosna ograničenja kada je u pitanju početak školovanja. Ipak postoje neke smernice, a to je upravo majka priroda, jer i glas sazreva, te svoje prave odlike pokazuje tek u određenom uzrastu, a samim tim i mogućnost za savladavanje tehnika pevanja. Za devojčice preporučen uzrast je 13, a dečake 16 godina.
Kako bi neko postao dobar pevač niz predispozicija treba uzeti u obzir, od boje glasa, intonacije, ritma, sluha, muzikalnosti, psihofizičke sposobnosti, komunikativnosti, do želje da bude prisutan na sceni i vreme posveti negovanju urođenog talenta.
Izuzetan dar prirode
Ljudski glas, jedan je od najizuzetnijih darova kojim je priroda počastvovala čoveka. Kada se glas i muzički talenat spoje, a svemu tome pridoda i obrazovanje, nastaje magija koja ne poznaje granice.
- Možda će zvučati kao kliše, ali sve je određeno muzikom, ne samo škola, već svakodnevica, tu se krije radost i emotivno ispunjenje. Kada prođem hodnikom, čujem tonove, dovoljno je da budem srećna. Ranije sam svirala klavir, ali me je opčinilo izvođenje drugih učenika u školi i zbog toga sam se odlučila da svoje muzičko obrazovanje nastavim na Odseku solo pevanje u Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“ koju pohađam paraleleno sa Šabačkom gimnazijom - kaže Milica Lolić, učenica četvrtog razreda u klasi profesorke Mirjane Pantelić.
Nastavu na odseku za solo pevanje čine individualni časovi pevanja na kojima učenici stiču znanja o osnovama klasične vokalne tehnike i disanja. Važan je rad na interpretaciji zadatih muzičkih dela (od starih italijanskih majstora, do kompozitora XX veka, posebno domaćih autora sa primesama folklora), koja se izvode uz pratnju klavirskog saradnika (koretpetitora). Za budućeg pevača, važna komponenta je scenski pokret, kao i sticanje iskustva nastupa pred publikom na javnim časovima, takmičenjima i koncertima.
-Tehnika se godinama izučava i nadograđuje i to je veliki izazov za mene. Izvođenje arija nosi posebnu draž, nekih setnijih melodija, ali i one domaćih autora kao što je Prebanda nose svoj pečat. Klasična muzika je drugačija i donekle nepoznata većini ljudi. Iznenade se, prijatno kada me čuju - pojašnjava mlada Šapčanka.
Milica je nedavno na Međunarodnom takmičenju u Rumi osvojila drugu nagradu. Uz internacionalni žiri profesori sa Muzičke akademije ocenjivali su učesnike. U januaru na sceni Kolarca predstaviće se u okviru nadmetanja „Lazar Jovanović“.
-Želim da najbolji način prezentujem na sceni ono što znam. Tekst, melodija, scenski pokret, sve je važno za nastup. Postoji određena trema za neke nastupe, mada je to više iščekivanje.
Prvo zabeleženo spominjanje pojmova dubokog glasa i glavnog glasa bilo je oko XIII veka, kada se uočen „grleni glas” (pectoris, guttoris, capitis - veruje da je glavni glas naveden u falseto registru), a to su zabeležili Žan de Garland i Žerome od Moravije. Izraz je kasnije usvojen u okvirima metode italijanskog opernog pevanja (bel canta), gde je duboki glas identifikovan kao najniži, a glavni glas kao najviši u tri vokalna registra (pluća, prolazak kroz šupljinu i glavni registar). Ovaj pristup i danas podržavaju neki vokalni pedagozi. Tokom poslednja dva veka došlo je do potpunijeg razumevanja fizičkog procesa pevanja i vokalne produkcije, te su vokalni pedagozi redefinisali, ili čak zanemarili termine duboki glas i glavni glas.
Trenutno je popularniji pristup podela na muške i ženske glasove. Pevači se dele prema tipu glasa kojim se odlikuju. Oni se razvrstavaju na osnovu niza faktora: raspona, registra, pokretljivosti, snage i boje. Prema rasponu, muški glasovi se obično su svrstani u četiri kategorije: bas, bas-bariton, tenor i kontratenor, dok su ženski u tri: kontraalt, mecosopran i sopran. Svaka od ovih kategorija se zatim deli na tipove, na osnovu preostalih osobina glasa. Na primer, među sopranima postoje koloraturni (vrlo pokretljivi), lirski, dramski, itd. Ovakva podela je važna kada se dodeljuju operske uloge kako bi izvođač mogao da specifičnom bojom adekvatno dočara lik koji tumači.
Za razliku od klasičnih muzičkih instrumenata, kod pevanja ne važe striktna starosna ograničenja kada je u pitanju početak školovanja. Ipak postoje neke smernice, a to je upravo majka priroda, jer i glas sazreva, te svoje prave odlike pokazuje tek u određenom uzrastu, a samim tim i mogućnost za savladavanje tehnika pevanja. Za devojčice preporučen uzrast je 13, a dečake 16 godina.
Kako bi neko postao dobar pevač niz predispozicija treba uzeti u obzir, od boje glasa, intonacije, ritma, sluha, muzikalnosti, psihofizičke sposobnosti, komunikativnosti, do želje da bude prisutan na sceni i vreme posveti negovanju urođenog talenta.
Izuzetan dar prirode
Ljudski glas, jedan je od najizuzetnijih darova kojim je priroda počastvovala čoveka. Kada se glas i muzički talenat spoje, a svemu tome pridoda i obrazovanje, nastaje magija koja ne poznaje granice.
- Možda će zvučati kao kliše, ali sve je određeno muzikom, ne samo škola, već svakodnevica, tu se krije radost i emotivno ispunjenje. Kada prođem hodnikom, čujem tonove, dovoljno je da budem srećna. Ranije sam svirala klavir, ali me je opčinilo izvođenje drugih učenika u školi i zbog toga sam se odlučila da svoje muzičko obrazovanje nastavim na Odseku solo pevanje u Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“ koju pohađam paraleleno sa Šabačkom gimnazijom - kaže Milica Lolić, učenica četvrtog razreda u klasi profesorke Mirjane Pantelić.
Nastavu na odseku za solo pevanje čine individualni časovi pevanja na kojima učenici stiču znanja o osnovama klasične vokalne tehnike i disanja. Važan je rad na interpretaciji zadatih muzičkih dela (od starih italijanskih majstora, do kompozitora XX veka, posebno domaćih autora sa primesama folklora), koja se izvode uz pratnju klavirskog saradnika (koretpetitora). Za budućeg pevača, važna komponenta je scenski pokret, kao i sticanje iskustva nastupa pred publikom na javnim časovima, takmičenjima i koncertima.
-Tehnika se godinama izučava i nadograđuje i to je veliki izazov za mene. Izvođenje arija nosi posebnu draž, nekih setnijih melodija, ali i one domaćih autora kao što je Prebanda nose svoj pečat. Klasična muzika je drugačija i donekle nepoznata većini ljudi. Iznenade se, prijatno kada me čuju - pojašnjava mlada Šapčanka.
Milica je nedavno na Međunarodnom takmičenju u Rumi osvojila drugu nagradu. Uz internacionalni žiri profesori sa Muzičke akademije ocenjivali su učesnike. U januaru na sceni Kolarca predstaviće se u okviru nadmetanja „Lazar Jovanović“.
-Želim da najbolji način prezentujem na sceni ono što znam. Tekst, melodija, scenski pokret, sve je važno za nastup. Postoji određena trema za neke nastupe, mada je to više iščekivanje.
M. Ž.
Najnoviji broj
18. april 2024.
