MIT O LEPOTICI MARI
Stidljivi pogledi iz žbunja
Mnogima je trebalo da postanu junaci, naučnici svetskog glasa... da bi njihova imena krasila naziv neke ulice ili institucije, po čemu bi ostali zapamćeni, a Mari ništa drugo osim lepote nije trebalo i najduža ulica u Radenkoviću, blizu Mačvanske Mitrovice, danas nosi njeno ime
Radetića Mara je živela sredinom prošlog veka u čuvenoj porodici Radetić, pitomog mačvanskog sela Radenković, blizu Mačvanske Mitrovice i Save. Bila je jedinica u oca Jovana i majke Jovane. Priča se i danas, lepa kao Mona Liza. Nije ni čudo, kada je dospela za udaju da su je suletali momci iz čitavog sveta, ali ona je čvrsto odlučila da se uda za zemljaka iz sela, sa kojim se često družila na prostranim mačvanskim livadama, čuvajući stoku, Stevu Dobrića. Zlobnici su pokušali da njihovu ljubav kvare, ali nisu uspeli.
Neki su zaradili dugogodišnju robiju, a lepotica se udala, kako je htela. Venčanje je obavljeno u Glušačkoj crkvi.
Upravo je pomenuto siže romana “Radetića Mara”, koga je prvi put 1894. godine objavio Mihailo Sretenović, učitelj iz Sela Sečja Reka kod Uba, koga je put naveo u Mačvu ( učiteljevao je u Radenkoviću), a neko vreme probavio i kao načelnik Sreza mačvanskog.
Reprint izdanje njegovog romana objavile su “Mačvanske novine”, tačno posle 100 godina od prvog štampanja.
Stariji meštani Radenkovića i više drugih mačvanskih sela još “živo”pripovedaju o ovoj priči, koju su zapamtili pre svega iz kazivanja svojih očeva ili dedova. To svedoči i čika Dragi Vladisavljević, starosedelac Radenkovića sa kojim prohladnog jesenjeg jutra, šetamo najdužom Radenkovačkom ulicom.
- Prošlo je mnogo godina od Sretenovićevog beleženja priče o Radetića Mari ali retko ko vam neće ispričati, rekao bih ovo nesvakidašnje svedočanstvo o lepoti devojke. Jednostavno, prenosi se s kolena na koleno, a značajno je za njeno trajanje i što smo ulicu nazvali njenim imenom, ističe naš sagovornik.
A koliko je “Mačvanska Mona Liza iz Radenkovića” u Kraljevini Srbiji, za vreme Karađorđevića i Obrenovića bila lepa, najbolje svedoči anegdota da su je momci često stidljivim pogledima iz žbunja, pratili seoskim putem kojim je prolazila. I danas neke mačvanske mladoženje, kad žele da se pohvale koliko im je izabranica lepa kažu: Lepa kao Radetića Mara”. Priča se da mladi bolja hvala nije bila potrebna.
Opisujući njenu lepotu pisac (Sretenović) kaže: Oči crne i žive. Iznad njih obrve kao gar, a lice belo. Kosa duga crna, rasčešljana i niz leđa puštena.
Komentari okoline, znatiželjnika koji u selo dolaze mahom leti, tragajući za bogatom istorijom sela i čistim vazduhom, komentarišu: Kao da je sam Bog, na Mari želeo da pokaže kakvu lepotu na zemlji može da stvori. Tome u Udruženju “Zavičaj” iz Sremske Mitrovice dodaju da su neki turisti potrošili velike pare da bi putevali u Pariz i videli Leonardovu Monalizu na slici, dok su Mačvani imali tu “privilegiju” da Mona Lizu gledaju uživo, doduše iz žbunja i stidljivo.
Ovo Sretenovićevo književno delo, bilo je najaktuelnije pred Prvi svetski rat. Proglašeno je i za najčitaniji ljubavni roman u Srpskoj književnosti tog doba. “Radetića Mara” je dospela i na “daske koje život znače” Šabačkog pozorišta. Pozorišna predstava je igrana više puta.
Posle toga, najviše iz političkih razloga roman je dugo čamio u senci drugih. Za ponovno pojavljivanje, posle više od jednog veka, zaslužne su “Mačvanske novine”, opština Bogatić i Udruženje kulturnih stvaralaca “Zavičaj” iz Sremske Mitrovice.
Svojevrsno usmeno predanje je postojalo, postoji i verujem još dugo će postojati.
Neki su zaradili dugogodišnju robiju, a lepotica se udala, kako je htela. Venčanje je obavljeno u Glušačkoj crkvi.
Upravo je pomenuto siže romana “Radetića Mara”, koga je prvi put 1894. godine objavio Mihailo Sretenović, učitelj iz Sela Sečja Reka kod Uba, koga je put naveo u Mačvu ( učiteljevao je u Radenkoviću), a neko vreme probavio i kao načelnik Sreza mačvanskog.
Reprint izdanje njegovog romana objavile su “Mačvanske novine”, tačno posle 100 godina od prvog štampanja.
Stariji meštani Radenkovića i više drugih mačvanskih sela još “živo”pripovedaju o ovoj priči, koju su zapamtili pre svega iz kazivanja svojih očeva ili dedova. To svedoči i čika Dragi Vladisavljević, starosedelac Radenkovića sa kojim prohladnog jesenjeg jutra, šetamo najdužom Radenkovačkom ulicom.
- Prošlo je mnogo godina od Sretenovićevog beleženja priče o Radetića Mari ali retko ko vam neće ispričati, rekao bih ovo nesvakidašnje svedočanstvo o lepoti devojke. Jednostavno, prenosi se s kolena na koleno, a značajno je za njeno trajanje i što smo ulicu nazvali njenim imenom, ističe naš sagovornik.
A koliko je “Mačvanska Mona Liza iz Radenkovića” u Kraljevini Srbiji, za vreme Karađorđevića i Obrenovića bila lepa, najbolje svedoči anegdota da su je momci često stidljivim pogledima iz žbunja, pratili seoskim putem kojim je prolazila. I danas neke mačvanske mladoženje, kad žele da se pohvale koliko im je izabranica lepa kažu: Lepa kao Radetića Mara”. Priča se da mladi bolja hvala nije bila potrebna.
Opisujući njenu lepotu pisac (Sretenović) kaže: Oči crne i žive. Iznad njih obrve kao gar, a lice belo. Kosa duga crna, rasčešljana i niz leđa puštena.
Komentari okoline, znatiželjnika koji u selo dolaze mahom leti, tragajući za bogatom istorijom sela i čistim vazduhom, komentarišu: Kao da je sam Bog, na Mari želeo da pokaže kakvu lepotu na zemlji može da stvori. Tome u Udruženju “Zavičaj” iz Sremske Mitrovice dodaju da su neki turisti potrošili velike pare da bi putevali u Pariz i videli Leonardovu Monalizu na slici, dok su Mačvani imali tu “privilegiju” da Mona Lizu gledaju uživo, doduše iz žbunja i stidljivo.
Ovo Sretenovićevo književno delo, bilo je najaktuelnije pred Prvi svetski rat. Proglašeno je i za najčitaniji ljubavni roman u Srpskoj književnosti tog doba. “Radetića Mara” je dospela i na “daske koje život znače” Šabačkog pozorišta. Pozorišna predstava je igrana više puta.
Posle toga, najviše iz političkih razloga roman je dugo čamio u senci drugih. Za ponovno pojavljivanje, posle više od jednog veka, zaslužne su “Mačvanske novine”, opština Bogatić i Udruženje kulturnih stvaralaca “Zavičaj” iz Sremske Mitrovice.
Svojevrsno usmeno predanje je postojalo, postoji i verujem još dugo će postojati.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
11. april 2024.
