Stevan Pavlović Steva

I kada su reči suvišne ono što se zove dobrota i nestvarna topla ljudska duša mora naći puta. Koliko god je život bio kratak naš Steva je u njega utkao i toplinu i sve što je imao. A svako ko ga je poznavao setiće se koliko to puno beše i trajaće.
Iznad svega bio je brižan sin majci Jasmini i ocu Zdravku, odan brat svom Jovanu i njegovoj porodici. Na svakom koraku brinuo i svaku misao upućivao na te adrese. Samo oni znaju koliko im je to značilo i teši neutešno.
Prijatelji, kolege i tako redom trajno su urezali u sećanje dragi lik i večiti osmeh koji je krasio samo ljude beskrajne dobrote. Tihu i pomirljivu prirodu darovao je svima da je imaju uz sebe nesebično se dajući i u radu i u druženju. Posao radio predano kao i sve u životu koji je bio ram za sliku duše koja se ni o koga nije ogrešila.
Napustio nas je na dan rođenja Bogomladenca, na dan kada odabrani staju na pijedestal molitve za drage. A tu je niska bila beskrajna i toplinom odevena kakve samo anđeoske duše zavređuju.
Takav je bio i u nama ostao naš Steva da se sa setom sećamo i otrgnemo od zaborava na mnoga leta.
Možda je dovoljno reći samo naš Steva, naš zavek.
Neka mu je večna slava i hvala.