Info

Berza

  • aero 900 ⚫ 0,00%
  • dnos 3.000 ⚫ 0,00%
  • fito 2.550 ⚫ 0,00%
  • gfom 340 ▲ 9,68%
  • jesv 6.000 ▲ 3,45%
  • jmbn 5.105 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.548 ▲ 0,75%
  • niis 575 ▲ 1,59%
  • tgas 12.574 ▲ 6,56%
  • trbg 4.200 ▲ 0,26%
(23. januar 2020.)
SLOBODANKA RAKIĆ ŠEFER, SLIKARKA IZ DUVANIŠTA

Mi smo vinski narod

Moj deda je bio vinogradar. Živeo je od prodaje vina i rakije, te tako ništa ne kalkulišem, sve je to zapisano u duši, tamo stoji i čeka na red, kaže proslavljena umetnica, dobitnica Vukove nagrade
Mi smo vinski narod
Na slikarsko nebo Srbije Slobodanka Rakić Šefer došla je iz elitne srpske škole sa višegodišnjim trajanjem. To je Šabačka gimnazija, koja je nedavno obeležila 180 godišnjicu postojanja. Naša sagovornica, kojoj je Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodelila Vukovu nagradu, imala je čast da bude đak čuvene gimnazije, danas daleke 1971. godine. To je opravdala tokom školovanja, kasnije i danas, baveći se profesionalno slikarstvom, za koje je važilo pravilo da je mnogo neizvestan posao, pogotovo biti slobodan umetnik.
Slobodanka je sve to znala, ali njen izbor kod studija je bio Likovna akademija u Beogradu, bez obzira što je takva odluka iznenadila mnoge. Upravo smo tim pitanjem krenuli naš razgovor za “Glas Podrinja”.
- Većina mojih gimnazijskih profesora bila je sigurna da ću upisati političke nauke i da ću se uključiti u diplomatiju ili politiku. Želela je to isto i moja majka, samo je razredni starešina Pavle Josić znao da je moj sjajan uspeh u gimnaziji bio tek polazište za ono za šta sam se spremala od najranijeg detinjstva. Naime, kad je u drugom razredu gimnazije profesorka Ljubica Cuca Sokić prihvatila da me priprema za upis na likovnu akademiju tražila je od mene da budem odličan đak posebno naglasivši ’’da samo obrazovani slikari mogu da naprave sjajnu karijeru u umetnosti a neobrazovani nemaju šta tu da traže…!’’
Posle 45 godina trajanja u umetnosti, mogu to isto i sama da potpišem. A zašto sam odlučila da studiram slikarstvo? Pa to sam jedino želela otkako sam prvi put uzela olovku u ruke. Nedavno sam čula jedno Hristovo Jevanđelje u kome On kaže da je svakome dao po nekoliko darova samo treba prepozanati šta je kome navažnije i na tome raditi, a On će nam pomoći. Takav je bukvalno bio i moj put. Sve vreme sam osećala da neko nevidljiv stoji iza mene i da me sve vreme bodri i gura napred.
Koliko su “duboki” zavičajni koreni?
Da ne beše zavičajnih korena i mirisa tamjana u mom najranijem detinjstvu kod babe Katarine i dede Dragoslava u Lipolistu, da ne beše kićenja mlade i belih svatova, dedinih čeza i fijakera, bozićnih i uskršnjih običaja, preslava po obližnjim manastirima, pešačenja sa babom po obroncima Cera jer je ona svuda imala familiju a ja usput uživala u potočićima, bistrim rečicama, jedrim kupinama i poluzelenom grožđu, da ne beše dedine vodenice, da ne beše jedne prelepe Ciganke sa šarenom maramom koja je često navraćala kod babe po slaninu, kobasice, pihtije i pogače…, da ne beše još mnogo, mnogo toga ne bih imala šta da tražim niti šta da ostvarim u umetnosti!
Danas se upravo po tome i prepoznajem; po autentičnosti koja ponekad i mene iznenadijer se ideje samo roje i neprekidno umnožavaju. Tako je i nastalo osam autohtonih slikarskih ciklusa a tek koliko njih čeka na red?
Da li ste iznenađeni Vukovom nagradom?
Vukovu nagradu sam želela odavno, otkako sam jasno shvatila da sam upravo na Vukovom putu. Moja umetnost je odmah prepoznata u celoj bivšoj Jugoslaviji, pozivali su me iz svih krajeva one velike zemlje, bile su dogovorene izložbe u značajnim galerijama u Splitu, Rijeci i Dubrovniku, do raspada zemlje ostvarila sam izložbe u Skoplju i Ljubljani. U to vreme radila sam tzv “bele” slike i ljudi iz cele zemlje čekali su na red da im uradim sliku.
Kako onda tako i danas radila sam uljem i te slike su najčešće “letele”avionom sveže i neosušene što vam mogu potvrditi kustosi ondašnje čuvene Prodajne galerije na Kosančićevom vencu.
Za Vukovu nagradu prvi put sam bila predložena pre osam godina .
Posle sujete koja je trajala godinama, nisam više ni razmišljala o njoj. Usredsredila sam se na nove slike koje mi bruje u glavi.
Ko zna zašto je tako moralo da bude?
Ali trezveno govoreći, to je značajna nagrada i dodeljuje se u Predsedništvu Srbije i ja ne znam da se i jedna druga nagrada tamo dodeljuje i da se tako visoko vrednuje.
Jedna od inspiracija je cersko vinogorje. Za kakvom istinom traga umetnik prenoseći ove motive na svoje platno?
Ciklus slika sa grožđem i lozama je moja lična fascinacija. Došla mi je iznenada, a ustvari opet iz detinjstva. Moj deda je bio vinogradar, živeo je od prodaje vina i rakije, te tako ništa ne kalkulišem, sve je to zapisano u duši, tamo stoji i čeka na red.
Grožđe, loze, vinogradi, čokoti i zdravice su vrlo obimna tema koja uključuje filozofiju religiju, tradiciju, istoriju, medicinu, književnost, hranu. Mi smo bili i ostali vinski narod a kako su naše slave uvrštene u nematerijalno nasleđe. Uneska, vino je nerazdvojno vezano za obred pričesti a loza je sveto rastinje.
To je toliko široka tema da tek sad dolazi do izražaja ono znanje o kome je govorila i koje je od mene tražila profesorka Ljubica Cuca Sokić na početku ove priče.
Konačno sa ovoliko stečenog slikarskog iskustva sad povezujem sve svoje cikluse, kad i kako mi se šta namesti i verujte mi, dolazim do vrlo zanimljivih rezultata, toliko zanimljivih da se i sama iznenadim. Ali rad i samo rad daju takve rezultate.
I naravno, i sad radim sa istim onim entuzijazmom kao na početku moje profesionalne karijere. I duboko verujem da me Gospod podržava!
Lj.Đ.

Najnoviji broj

2. april 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa