KRIVINA U OGLEDALU
Napad Stare Pazove na Šabac
Pošto je stavljena tačka na priču oko izlaska na lokalne izbore u Šapcu, možda je vreme da se vratimo na neke sitnice iz naših života koje su više nego zaniljive.
Evo na primer ovo o kojoj hoću da pišem. Znate, ne greše oni koji kažu da je i novinarski posao, poput rudarskog, ima hlab sa sedam kora. Petak, koji smo još u školi zvali mala subota, nije dan kada se treba mnogo naprezati i umarati. U inat Prvorođenom, ne treba raditi. Treba iskoristiti lepo vreme i šetati, popiti kafu, zabeležiti neki aber, možda ga i objaviti. Ali, nije uvek tako. U naš grad prošlog petka, valjalo je ispratiti posetu francuskog ambasadora njegove ekselencije Žan Luj Falkoni. Lokacija za davanje izjava je bila Tvrđava na Starom gradu. Kolima da ideš, glupo je, jer iz naselja Bare ako izađeš sa automobilom gubiš parking narednih nedelju dana. Naručim taksi i krenem, kad ono, šipak. Dalje od pruge nećeš moći. Radovi. Ništa, šta ću, moram dalje pešice. Obradovao se moj službeni telefon marke Viko, jer će konačno brojati malo korake.
Nekako sam uspeo da dođem do Tvrđave, znatno kasnije nego što sam planirao, ali na vreme. Kada smo se namestili za izjave, njegova ekselencija ambasador i gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović krenuše da daju izjave. Brzo su završili, a onda se jedna koleginica, prvi put viđena kod nas, postavi pitanje o bojkotu koje je pročitala sa ekrana svog mobilnog telefona. Džaba se devojka iz protokola trudila da skrene pažnju da nije planirano postavljanje pitanja. Postavila ona pitanje, a gradonačelnik je, spreman na odgovor, ipak priupita sa koje su televizije, jer je očigledno i njemu bila nepoznata ekipa.
- Mi smo sa televizije iz Stare Pazove - odgovori koleginica.
Verovatno tog dana ekipa sa televizije Stara Pazova nije imala šta da radi i dogovoreno je da se prošetaju tu, iza ćoška, nekih 60 kilometara, i da postave pitanje gradonačelniku Šapca. Ne znam kako bih reagovao, ali gradonačelnik je strpljivo odgovarao na sve njena pitanja. Drugo pitanje, takođe pročitano sa telefona glasilo je, da parafraziram - Vaš proces pred Apelacionim sudom je zastareo, tačka. Htedoh da kažem mladoj koleginici da pitanje uglavnom na kraju rečenice treba da ima znak pitanja. Kada su moje generacije učile novinarstvo, stari urednički vukovi su nas učili kako se postavlja pitanje, da pitanje treba da bude pitanje, a ne konstatacija. Jedna od prvih lekcija bila je i da nikada pitanje ne počenemo sa - da li možete da na odgovorite..., jer odgovor može da bude - ne mogu. Ali, nije to tema.
U nekim drugim situacijama, odavno bih otišao, ali me je znatiželja držala i dalje na Starom gradu. Usledilo je i treće pitanje sa mobilnog telefona. Verujte, nije lako zapamtiti tri pitanja, naročito ako nisu vaša, ako vam ih je neko drugi sastavio. Treba to naučiti. Ovako je lakše, zapišete i cepate. Elem, treće pitanje se odnosilo na neku priču o sinu Mileta Filipovića. Nešto je Informer pisao o tome, čini mi se, a kada oni nešto napišu, onda nema zezanja sa time naročito u Staroj Pazovi.
Živo me zanima koliko je građanima Stare Pazove zanimljiv sin Mileta Filipovića. Verovatno da dobar deo građana Stare Pazove ni ne zna kako se zove gradonačelnik Šapca. Nisam proveravao da li je koleginica bilo šta od tih odgovora na pitanja sa mobilnog telefona i objavila, nisam toliko zaludan. To je, međutim, dokaz pravog novinarskog, staropazovačkog, istraživanja.
Zamišljam kako mene direktor i glodurka šalju u Staru Pazovu da postavim neko pitanje predsedniku Opštine Đorđu Radinoviću, zvanom Džokej (ime sam morao da pronađem na Guglu, izvinjavam se). Na tom istom Guglu sam našao tekst iz Blica koji govori o tome da je Džokej nekoliko puta bio osuđivan na manje zatvorske kazne, od tri meseca do tri godine, što zbog krivičnog dela teške krađe, što zbog normalne krađe, što zbog krivičnog dela - teško delo protiv bezbednosti saobraćaja. Prilikom jednog pretresa njegove kuće, policija mu je zaplenila - kamion-cisternu, cisternu, pumpu marke “honda”, tri plastična creva za pumpu i mobilni telefon. Priveden je i saslušan, a posle sprovedene istrage podignuta je optužnica za - krijumčarenje. On je, na primer, 5. decembra 2010. godine osuđen od Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici na zavor u trajanju od 3 meseca zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi.
Divan neki čovek taj Džokej. Za sebe kaže da se „ističe svojom autentičnošću i aktivizmom“. Jedan je od osnivača tada vodećih opozicionih stranaka u Srbiji, da bi za dvadeset godina bavljenja politikom „sazreo u ozbiljnog društvenog delatnika, kome je interes naroda iznad svega i koga poznaje čitav Srem“.
Možda moji nadređeni prihvate moj predlog da pitanja za Džokeja, ipak, pošaljem putem mobilnog telefona koleginici. Em je navikla da ih čita sa ekrane, em ko će da se klacka 120 kilometara „turetur“.
Evo na primer ovo o kojoj hoću da pišem. Znate, ne greše oni koji kažu da je i novinarski posao, poput rudarskog, ima hlab sa sedam kora. Petak, koji smo još u školi zvali mala subota, nije dan kada se treba mnogo naprezati i umarati. U inat Prvorođenom, ne treba raditi. Treba iskoristiti lepo vreme i šetati, popiti kafu, zabeležiti neki aber, možda ga i objaviti. Ali, nije uvek tako. U naš grad prošlog petka, valjalo je ispratiti posetu francuskog ambasadora njegove ekselencije Žan Luj Falkoni. Lokacija za davanje izjava je bila Tvrđava na Starom gradu. Kolima da ideš, glupo je, jer iz naselja Bare ako izađeš sa automobilom gubiš parking narednih nedelju dana. Naručim taksi i krenem, kad ono, šipak. Dalje od pruge nećeš moći. Radovi. Ništa, šta ću, moram dalje pešice. Obradovao se moj službeni telefon marke Viko, jer će konačno brojati malo korake.
Nekako sam uspeo da dođem do Tvrđave, znatno kasnije nego što sam planirao, ali na vreme. Kada smo se namestili za izjave, njegova ekselencija ambasador i gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović krenuše da daju izjave. Brzo su završili, a onda se jedna koleginica, prvi put viđena kod nas, postavi pitanje o bojkotu koje je pročitala sa ekrana svog mobilnog telefona. Džaba se devojka iz protokola trudila da skrene pažnju da nije planirano postavljanje pitanja. Postavila ona pitanje, a gradonačelnik je, spreman na odgovor, ipak priupita sa koje su televizije, jer je očigledno i njemu bila nepoznata ekipa.
- Mi smo sa televizije iz Stare Pazove - odgovori koleginica.
Verovatno tog dana ekipa sa televizije Stara Pazova nije imala šta da radi i dogovoreno je da se prošetaju tu, iza ćoška, nekih 60 kilometara, i da postave pitanje gradonačelniku Šapca. Ne znam kako bih reagovao, ali gradonačelnik je strpljivo odgovarao na sve njena pitanja. Drugo pitanje, takođe pročitano sa telefona glasilo je, da parafraziram - Vaš proces pred Apelacionim sudom je zastareo, tačka. Htedoh da kažem mladoj koleginici da pitanje uglavnom na kraju rečenice treba da ima znak pitanja. Kada su moje generacije učile novinarstvo, stari urednički vukovi su nas učili kako se postavlja pitanje, da pitanje treba da bude pitanje, a ne konstatacija. Jedna od prvih lekcija bila je i da nikada pitanje ne počenemo sa - da li možete da na odgovorite..., jer odgovor može da bude - ne mogu. Ali, nije to tema.
U nekim drugim situacijama, odavno bih otišao, ali me je znatiželja držala i dalje na Starom gradu. Usledilo je i treće pitanje sa mobilnog telefona. Verujte, nije lako zapamtiti tri pitanja, naročito ako nisu vaša, ako vam ih je neko drugi sastavio. Treba to naučiti. Ovako je lakše, zapišete i cepate. Elem, treće pitanje se odnosilo na neku priču o sinu Mileta Filipovića. Nešto je Informer pisao o tome, čini mi se, a kada oni nešto napišu, onda nema zezanja sa time naročito u Staroj Pazovi.
Živo me zanima koliko je građanima Stare Pazove zanimljiv sin Mileta Filipovića. Verovatno da dobar deo građana Stare Pazove ni ne zna kako se zove gradonačelnik Šapca. Nisam proveravao da li je koleginica bilo šta od tih odgovora na pitanja sa mobilnog telefona i objavila, nisam toliko zaludan. To je, međutim, dokaz pravog novinarskog, staropazovačkog, istraživanja.
Zamišljam kako mene direktor i glodurka šalju u Staru Pazovu da postavim neko pitanje predsedniku Opštine Đorđu Radinoviću, zvanom Džokej (ime sam morao da pronađem na Guglu, izvinjavam se). Na tom istom Guglu sam našao tekst iz Blica koji govori o tome da je Džokej nekoliko puta bio osuđivan na manje zatvorske kazne, od tri meseca do tri godine, što zbog krivičnog dela teške krađe, što zbog normalne krađe, što zbog krivičnog dela - teško delo protiv bezbednosti saobraćaja. Prilikom jednog pretresa njegove kuće, policija mu je zaplenila - kamion-cisternu, cisternu, pumpu marke “honda”, tri plastična creva za pumpu i mobilni telefon. Priveden je i saslušan, a posle sprovedene istrage podignuta je optužnica za - krijumčarenje. On je, na primer, 5. decembra 2010. godine osuđen od Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici na zavor u trajanju od 3 meseca zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi.
Divan neki čovek taj Džokej. Za sebe kaže da se „ističe svojom autentičnošću i aktivizmom“. Jedan je od osnivača tada vodećih opozicionih stranaka u Srbiji, da bi za dvadeset godina bavljenja politikom „sazreo u ozbiljnog društvenog delatnika, kome je interes naroda iznad svega i koga poznaje čitav Srem“.
Možda moji nadređeni prihvate moj predlog da pitanja za Džokeja, ipak, pošaljem putem mobilnog telefona koleginici. Em je navikla da ih čita sa ekrane, em ko će da se klacka 120 kilometara „turetur“.
N. K.
Najnoviji broj
25. april 2024.
