DžENERIKA NAPUPELA A ZIMA POSUSTALA

U sećanju koje predanjem seže par vekova u prošlost tako je zborio stariji narod a i sad za snegova i do dva metra a sada u idili sličnoj proleću. Tek i tad i sad uz vremešna stabla i u šljivicima stara dženerika napupila da se čini da će obilje cvetova da pukne. A opet vele da je zima posustala iako joj ne treba verovati .
Nikad joj se nije ni verovalo a stara dženarika koja drema u babovom šljiviku pamti i snegove i ašik mlade kojima ni mesec svedok noći nije smetao. Tada je, vele, noć imala burniji život od dana za raziku od tekućih nam dana. Tek pažnju privlači podsećanje da je nekada uz vremešni grm ili pak šljivik dženarika pomaljala svoj rod koji je opet bio prva poslastica koju voće daruje. Nekada bilo...
Iz dana u dan proleća koje se pomalja iz daljine i cvatovima dženarike skreće pažnju i uz prometni put do Tamnave kuda se opet volovskom zapregom išlo put varoši po divku gas da lampe i fenjeri ne utihnu u dugima noćima dženarika ucvala ko grozd. Tu je stazom grabljivica i kršni delija Danilo išao pod dženariku rumenoj Ljubici koja mu izrodi tri sina ko tri jablana i ćer koja ne dočeka udaju. Upravo joj zimska noć i ljubomora sina kulaka ugasi vazda nasmejane oči. Beše to neko drugo vreme. Ili nije ali o tom potom... Sada u strahu od narodne da zelen Božić daje beli Uskrs priče teku već kako kome odgovara. Jedni vele da će snega biti ihaj dok drugi pominju cvat voća koji će zabeleti bregove. Koliko ljudi toliko ćudi.
Novo vreme nosi svoje breme uz tvrdnju vremešnih da se ovo lakše da nositi dok realniji uz smešak samo dodaju da je tuđa muka uvek lakša. A na pomen ašikovanja, veridbi i svadbi tek odvažni i u priču hoće. Neki tvrde bi ali nemaju protiv koga dok drugi pogledaju na telefone i prepiske i tu dženarika gubi bitku a uskoro vele ni nje neće biti.
I kako onda podsećati mlade da je tu pod vremešnom dženarikom i vršaj teko na gumnu sa bezbroj mladih i uz pesmu danima a uz bogat rod pilo se i za dogovorena gledanja kuće ali i veridbe a o svadbi se pričalo mesecima. Kićene čeze i fijakeri i obilje i ića i pića pa do prvih petlova danima.
Znatiželjni bi da pitaju ko je to posustao i gde vodi staza kojom idemo a očigledno ne ide ispod dženarike koja pamti više od tomova knjiga. Gde se to uputio život i zašto nas snegovi obilaze u širokom luku kako seljani vole reći. I gde se dedoše delije u obilju potencijalnih mladi u eri kada berićet znači sve i zašto samo sirotinja ne strahuje od dece i njihove graje. Mudriji pojašnjavaju da se uz dženariku rađalo, živelo i poneko i dušu ispustio. Zalivana i vodom i vinom i rakijom i brana uzelena kad vele više vredi. I mladost se uzelena konzumirala, da budemo savremeni, i trajala ko sočena mlada do čuvenih i srebrnih i zlatnih svadbi. Istina za njih se tada i nije znalo ali moda ko moda.
Sada je spektakl za sebe svadba tolikog trajanja i brojnih potomaka. Negde na Vlašiću i sada okupi se brojna rodbina ispod jedne strehe gajena da slavi život. Okupi ih jedna starina a druženje traje od jutra do sutra. I poput rečene dženarike dobrim rađa i rano, da ne poverujete.
I ona sa početka priče rodiće obilno jer kao po pravilu izbegne i mrazeve i kojekakve vetrove. Ili što bi neko reko mlado se lako povija. Sada pak ide u drugu krajnost a opet vele krto se lako lomi. I tako ako smo za tren pojasnili koliko je napupelo i ko je posustao ima nade da se opet slavi i dženarika i prave zime i proleća ali i rod kojim se pomalo zaboravljeno vreme dičilo.