RUKOMET: TAMARA GLIŠIĆ, ŽRK „MEDICINAR“
LEPO JE MEĐU STATIVAMA
Posebno drag nadimak. Početak rukometni u Klenku. Pozicija koja zahteva psihološku snagu i ne dozvoljava razmišljanje o prošlosti. Još mogu mnogo da napredujem kao golman. Kruna generacije
„Ajmo DžS“... Bravo DžS!!!! čuje se često i sve frekventnije sa tribina sale Gimnazije pred i tokom utakmica Medicinara. Poruke podrške poslate iz srca za mladog čuvara mreže šabačkog superligaša. Čudan spoj suglasnika samo je, naravno nadimak, TAMARE GLIŠIĆ, potencijalne reprezentativke Srbije, ukoliko napredak nastavi ovim tempom.
-Taj nadimak mi je prvi dao pokojni Zoran Obrenović, čika Ćela, koji je bio koordinator škole kluba kada sam počela da treniram u Medicinaru. Podsećala sam ga na njegovu omiljenu golmanku koju su zvali isto. Svako ima više nadimaka, no ovaj mi je najdraži, jer je „kum“ čovek sa kojim smo svi imali posebnu sponu.
U Šapcu si dugo, izdanak si klupske škole rukometa, ali tvoji počeci u ovom sportu nisu u ovom gradu?
-Prvi susret sa rukometom bio je u Klenku, gde sam pohađala osnovnu školu. Najpre sam igrala na poziciji beka i nisam baš bila srećna kada su mi rekli, na jednom treningu, da stanem na gol. Ipak, poslušala sam, odbranila svaki šut mojih saigračica. Ondašnji trener mi je rekao da je golman moja pozicija i predložio da pređem u Medicinar. Od onda sam među stativama.
Mnogi za poziciju golmana kažu da je specifična. Da li je tako i iz ugla golmana i postoji li magija prve odbrane?
-Velika je razlika, kažu da smo čudaci i zato smo ograničeni na šest metara. Šalu na stranu, specifična je pozicija i mi zavisimo od ostatka ekipe, ali i oni od nas. Dobra odbrana značajno olakšava posao, isto koliko loša otežava. Prva odbrana može da ima veliki značaj za samopouzdanje, no ne smatram da je presudna, bilo je dobrih utakmica koje su počele loše i obrnuto. Psihološka snaga je presudna i naša obaveza je da odmah po završetku jedne, mislimo o drugoj akciji. Svaku osvrtanje je loš potez.
Postoji li posebno važan trenutak u dosadašnjoj karijeri?
-Leto 2019. i titula državnog prvaka generacije 2002. Taj poslednji zvuk sirene zauvek ću pamtiti. To je kruna jednog zajedništva. Velikom većinom su nju činile devojke sa kojima sam rasla i stasavala u klubu, znali smo da je to kraj našeg zajedničkog puta kroz mlađe kategorije i to smo obeležili na najlepši način, pobedničkim peharom.
Ove sezona imaš značajno veću minutažu u seniorskoj ekipi. Rezultati govore o uspešnom prvenstvu do sada. Koliko ti osećaš sezonu uspešnom kroz svoj učinak?
-Veoma mi znači veća minutaža i to je bogatstvo koje daje rezultate u sticanju iskustva. Nekada sam zadovoljna, nekada ne, svesna sam mnogo grešaka koje moram da ispravim. Ipak, zahvalna sam treneru što veruje u mene, što mi ne dozvoljava da „padnem“ i kada ne ide najbolje i zbog toga verujem da ću napredovati još mnogo.
Broba za plej of traje i možda ključni duel je gostovanje u Vrbasu narednog vikenda.
-Trenutno smo četvrti, ali sva pažnja i fokus je na narednoj utakmici, uvek, ne na kalkulacijama i procenama. Gostujemo kvalitetnoj ekipi, posebno dobroj na svom parketu. Možda zvuči kao fraza, ali zaista nas očekuje težak meč. Cilj je svakako pobeda.
-Taj nadimak mi je prvi dao pokojni Zoran Obrenović, čika Ćela, koji je bio koordinator škole kluba kada sam počela da treniram u Medicinaru. Podsećala sam ga na njegovu omiljenu golmanku koju su zvali isto. Svako ima više nadimaka, no ovaj mi je najdraži, jer je „kum“ čovek sa kojim smo svi imali posebnu sponu.
U Šapcu si dugo, izdanak si klupske škole rukometa, ali tvoji počeci u ovom sportu nisu u ovom gradu?
-Prvi susret sa rukometom bio je u Klenku, gde sam pohađala osnovnu školu. Najpre sam igrala na poziciji beka i nisam baš bila srećna kada su mi rekli, na jednom treningu, da stanem na gol. Ipak, poslušala sam, odbranila svaki šut mojih saigračica. Ondašnji trener mi je rekao da je golman moja pozicija i predložio da pređem u Medicinar. Od onda sam među stativama.
Mnogi za poziciju golmana kažu da je specifična. Da li je tako i iz ugla golmana i postoji li magija prve odbrane?
-Velika je razlika, kažu da smo čudaci i zato smo ograničeni na šest metara. Šalu na stranu, specifična je pozicija i mi zavisimo od ostatka ekipe, ali i oni od nas. Dobra odbrana značajno olakšava posao, isto koliko loša otežava. Prva odbrana može da ima veliki značaj za samopouzdanje, no ne smatram da je presudna, bilo je dobrih utakmica koje su počele loše i obrnuto. Psihološka snaga je presudna i naša obaveza je da odmah po završetku jedne, mislimo o drugoj akciji. Svaku osvrtanje je loš potez.
Postoji li posebno važan trenutak u dosadašnjoj karijeri?
-Leto 2019. i titula državnog prvaka generacije 2002. Taj poslednji zvuk sirene zauvek ću pamtiti. To je kruna jednog zajedništva. Velikom većinom su nju činile devojke sa kojima sam rasla i stasavala u klubu, znali smo da je to kraj našeg zajedničkog puta kroz mlađe kategorije i to smo obeležili na najlepši način, pobedničkim peharom.
Ove sezona imaš značajno veću minutažu u seniorskoj ekipi. Rezultati govore o uspešnom prvenstvu do sada. Koliko ti osećaš sezonu uspešnom kroz svoj učinak?
-Veoma mi znači veća minutaža i to je bogatstvo koje daje rezultate u sticanju iskustva. Nekada sam zadovoljna, nekada ne, svesna sam mnogo grešaka koje moram da ispravim. Ipak, zahvalna sam treneru što veruje u mene, što mi ne dozvoljava da „padnem“ i kada ne ide najbolje i zbog toga verujem da ću napredovati još mnogo.
Broba za plej of traje i možda ključni duel je gostovanje u Vrbasu narednog vikenda.
-Trenutno smo četvrti, ali sva pažnja i fokus je na narednoj utakmici, uvek, ne na kalkulacijama i procenama. Gostujemo kvalitetnoj ekipi, posebno dobroj na svom parketu. Možda zvuči kao fraza, ali zaista nas očekuje težak meč. Cilj je svakako pobeda.
D. B.
Najnoviji broj
18. april 2024.
