Jurišnici na istorijsku istinu

Nismo jedina nacija u kojoj laici osporavaju naučne činjenice, a površne neproverene priče plediraju da zamene hipoteze nastale na tvrdnjama i izvorima čija je tačnost i autentičnost dokazana. Ipak, ni u jednoj drugoj naučnoj disciplini kao u istoriji, više laika, entuzijasta, sa ili bez loše namere ne omalovažava, i ne dovodi u pitanje naučno zasnovane tvrdnje. Biti istoričar sa akademskom titulom teže je nego imati zvanje u drugim naukama. Nije samo znanje na udaru (zlo)namernih „entuzijasta“, već i ličnost, odnosno moralni kredibilitet. Iako, poput drugih naučnih disciplina i ona sledi put postavljanja problema, formulisanja hipoteze, proveravanja i potvrđivanja, najčešće u istoriji laici pomenuti put menjaju pričama predaka ili okoline, bez bilo kakve kritičke svesti. Zbog toga istoričari prinudno postaju „lovci na mitove“, bivajući prvi i poslednji bedem odbrane istine. Jedan od poznatijih i priznatijih istoričara kod nas Dejan Ristić na svojoj koži osetio je gnev samoproglašenih apostola i njihovih sledbenika, koji nisu prezali ni od najtežih pretnji, samo zbog toga što je neutemeljene tvrdnje javno označio kao neutemeljene.

Odakle potreba u narodu da stvaramo lažnu sliku o našoj izuzetnosti kroz istoriju i zašto se to čini? Kome je potrebna iskrivljena slika prošlosti?
Još od vremena uspostavljanja naučne kritičke istoriografije u Srba, naši istoričari susretali su se sa pojavom pseudoistoričara, odnosno kako naš narod lepo kaže - ,,šarlatana’’, koji ne raspolažu osnovnim znanjima i veštinama za bavljenje naučnom istoriografijom. Mahom su to pojedinci koji u prošlosti pokušavaju da, iz samo sebi poznatih razloga i motiva, pronađu ,,dokaze’’ u vezi sa time da su, primerice, Srbi najstariji narod na planeti, da postoji tzv. vinčansko pismo, kao i mnogo toga drugog što je milozvučno za naše uši, ali je činjenično i naučno potpuno neutemeljeno.

Taj štetan fenomen šarlatanstva povremeno je posebno prisutan kod nas, te mi istoričari kontinuirano ukazujemo na postojanje pojedinaca koji se predstavljaju kao ,,poznavaoci’’ istorije, ,,ljubitelji prošlosti’’ i sl. Iako je ta pogubna pojava već dosta dugo periferni deo našeg javnog prostora i ,,folklora’’ postoje, istina, i pojedinci koje zaista možemo nazvati jurišnicima na istorijsku istinu. Mahom su to ličnosti koji prošlosti pristupaju beskrajno amaterski, površno, koristoljubivo i zlurado.

Možda najpoznatiji naši pseudoistoričari svih vremena su Panta Srećković, Sima Lukin Lazić i Miloš S. Milojević koji i danas imaju svoje malobrojne, ali veoma agresivne sledbenike.
Tako, na primer, šačica sledbenika pseudoistoričara Miloša S. Milojevića pokušava da reafirmiše njegove besmislice poput toga da su Srbi potekli iz Indije i da su se u svom kretanju do ovih naših prostora sukobljavali sa egipatskim faraonima i kineskim carevima, kao i to da su pojedini rimski ili vizantijski carevi, poput Likinija i Justinijana I Velikog, bili naši sunarodnici. Oni ne prezaju ni od toga da našu Crkvu optužuju da negira samo njima poznatu ,,činjenicu’’ po kojoj su srpski patrijarsi postojali i u razdoblju pozne antike, odnosno ranog srednjeg veka.

Milojević nije prezao ni od toga da izmišlja svetitelje koji nikada nisu živeli ili da falsifikuje biografije svetih, kao što je to učinio sa žitijem Svete Petke.
Takođe, za pojedine naše patrijarhe i svetitelje, poput Svetog Jefrema II Srpskog, tvrdio je kako je ,,glup i pobožan’’! Zbog bezbrojnih izmišljotina i spremnosti da brutalno falsifikuje prošlost sopstvenog naroda Milojević je još za života sa pravom bio označen kao najveći krivotvoritelj istorije Srba. To je ostao sve do naših dana i taj sud o njemu ostaje nepromenjen.
Možda i najbolji dokaz istinskih motiva ovih šarlatana koji nisu prezali od toga da svesno obmanjuju svoje sunarodnike predstavljaju reči Sime Lazića koji je u jednom svom ,,delu’’ zapisao: ,, „Da mi je samo znati, da ću tim usrećiti rod i narod svoj, vjeruj mi, ja bih slatko podnio i onu najvišu žrtvu, višu i od života, višu i od časti: lagao bih dan i noć – lagao bih kao pas.’’

Takođe, kako bi demonstrirali svoju izrazitu ,,nacionalnu svest’’ oni čak ne prezaju ni od toga da svesno ruže sopstveni maternji jezik te su tako u javnosti lako prepoznatljivi kao pojedinci koji insistiraju na nečemu što je ,,srBsko’’, a ne ,,srPsko’’.

Osim što javnost beskrajno zabavljaju takvim i drugim sličnim besmislicama članovi tog udruženja svojim delovanjem koje ima za cilj da negira činjenice i naučne istine doprinose tome da sve veći broj naših građana shvata značaj i funkciju naučne kritičke istoriografije.

Postižući potpuni kontraefekat u odnosu na ono što žele, a to je da naciju zaspu gomilom potpunih besmislica i skrenu je sa staze naučnih saznanja, obogaćivanja i objektivizacije znanja, ovi neodgovorni pojedinci, istinski šarlatani (jer ih je nemoguće nazvati čak ni pseudoistoričarima) za rezultat svog štetnog delovanja imaju snažnu reafirmaciju svesti kod građana o neophodnosti da se naša znanja zasnivaju isključivo na naučnim činjenicama.
Zašto se pozivamo na slavnu prošlost, a istovremeno izbegavamo suočavanje sa ne baš tako slavnom sadašnjošću, a još manje razmišljamo o tome kako da nam budućnost bude dobra?
Naš odnos prema prošlosti krajnje je selektivan, a isuviše često stereotipan i proizvoljan. Mnogi među nama iz istorije sopstvenog naroda ,,biraju’’ samo ono što im se ,,sviđa’’ i to afirmišu bez ulaženja u suštinu i bez bilo kakve potrebe za dubljim razumevanjem, dok sve ono što im se ,,ne sviđa’’ jednostavno ignorišu, krivotvore ili potpuno zanemaruju.

Stoga isuviše često dolazimo u opasnost da nedovoljno dobro razumemo pojedina razdoblja sopstvene prošlosti, a posebno onu zakonomernost koja se odnosi na to da se istorija ponavlja.

Možemo li govoriti o sponi perioda društvenih kriza sa pojavom, odnosno javnom afirmacijom naučno neutemeljenih tvrdnji. Postoji li period kada je to izraženije?
Razdoblja društvenih i identitetskih kriza, kao po pravilu, predstavljaju idealan okvir za bujanje raznoraznih pseudoistorijskih, šarlatanskih teorija i tvrdnji. Istini za volju, treba naglasiti i to kako taj fenomen nije tipičan isključivo za nas, već da su mu u prošlosti podlegali i brojni drugi narodi i društva.
Fenomen pseudonauke, odnosno lažne nauke i šarlatanstva, predstavlja jednu od najopasnijih društvenih bolesti zato što sa sobom nosi čitav niz veoma štetnih pojava. Pseudoistorija razara jednu etniju, društvo i zajednicu usađujući u nju veoma štetne i opasne neistine koje su ,,upakovane’’ u svojevrsnu oblandu ,,zabranjene istorije’’, odnosno ,,sakrivene istine’’.

Svaka od tih šarlatanskih teorija i tvrdnji, pored ostalog, počiva na teoriji zavere, fenomenu skrivenog, ali i postojanja nekakvog ,,izuzetnog’’ pojedinca koji svojoj naciji na volšeban način ,,otvara oči’’ i upoznaje je sa njenom do tada, navodno, skrivenom drevnošću.

Brojne skupine šarlatana funkcionišu i kao svojevrsne paraverske organizacije koje određenu ličnost doživljavaju kao nekakvog šamana ili ,,proroka’’. Najbolji primer za to je upravo Miloš S. Milojević (1840-1897) koga njegovi malobrojni, ali zato izuzetno agresivni savremeni sledbenici doživljavaju kao nekakvog ,,proroka’’ (potpuno je jasno da je u pitanju lažni prorok). Nedavno je, čak, objavljena i knjiga koja u svom naslovu predstavlja Milojevića kao ,,proroka’’.

Zašto je baš istorija naučna disciplina u kojoj se svi osećaju pozvani da diskutuju i osporavaju na laički način naučno potkrepljene činjenice?
Potpuno je razumljiva naša zainteresovanost za temeljno poznavanje istorije, ali tu potrebu prati i zabrinjavajuće nizak nivo kritičke svesti koji dovodi do toga da je jedan deo naših sugrađana izuzetno prijemčiv za beskrajno raznolike teorije zavere, pseudonauku i šarlatanstvo.
I dok u drugim naučnim oblastima i te kako vodimo računa da se obratimo vrhunskim stručnjacima, dotle je jedan deo nas veoma često sklon tome da znanja iz istorije crpi iz izvora kontaminiranih neistinama i potpunim besmislicama.

Time pokazujemo visok stepen neodogovornosti u odnosi na sebe same, ali i suštinsko nipodaštavanje nacionalne istorije i njenih stvarnih dostignuća.

Sveprisutni su napadi pseudoistoričara na istoričare koji svoje znanje zasnivaju na naučnoj metodologiji. Neretko su ti napadi na nivou govora mržnja gde se ne osporavaju samo konkretni događaji i teorije, već i ljudski i naučni kredibilitet istoričara, uz optužbe o pripadnosti tajnim antinacionalnim organizacijama.
Koji je, po Vama, pravi odnos akademske javnosti prema pseudoistoričarima, kroz taj vizir? Odgovorima se daje na značaju njima, a opet ignorisanje stvara utisak da su njihove paušalne tvrdnje tačne?
Rekoh već da su pseudoistoričari kod nas krajnje malobrojni, ali zato izuzetno glasni i neskriveno agresivni. Mahom se radi o nedovoljno obrazovanim i otvoreno koristoljubivim pojedincima željnim materijalnog bogaćenja i ,,slave’’.

Istorijska nauka u kontinuitetu pruža otpor lažnoj nauci i potpuno je jasno da su prosvetni i naučni sistem, kao i mreža ustanova kulture za njih sada potpuno zatvoreni. Stoga je njihova agresivnost dodatno pojačana.
Uprkos tome što istoričarima prete batinanjem, ubistvom, linčovanjem, odsecanjem ruku, vađenjem očiju i svakovrsnim drugim oblicima napastvovanja koje u stopu prate najvulgarnije psovke i kvalifikacije, kao i optužbe za izdaju sopstvene nacije, naši pseudoistoričari i šarlatani ostaju trajno ograničeni u okviru malobrojnog kruga njihovih potpuno fanatizovanih sledbenika.

Najbolja brana šarlatanima jeste povišen stepen odgovornosti svakoga od nas u smislu kompetencija i utemeljenosti izvora iz kojih crpimo (sa)znanja o prošlosti.

Kako ukazati ljudima na „apostole istine“ i „istraživače“ nepostojećih izvora, falsifikatore podataka ili „teoretičare“ koji svoje tvrdnje zasnivaju na pričama baka i deka, posebno uzimajući u obzir da naša šira javnost rado upija takve priče, a izdavači nemaju problem da publikuju (ne)svesno skrojene laži?

Nije to toliko teško koliko, možda, na prvi pogled izgleda. Naime, sve te teorije zavere i pričice o tome kako smo mi Srbi najstariji narod na svetu vrlo lako padaju u vodu kada ih suočite sa time da iza njih ne stoji niti jedan dokaz. Sve se zasniva na potpuno amaterskim tumačenjima pojedinih pisanih i materijalnih izvora, grubim i očitim falsifikatima i izmišljotinama. I tu se, iznova, vraćamo na svest i odgovornost svakoga od nas u smislu prihvatanja takvih veoma štetnih besmislica.Naša nacionalna istorija je mnogovekovna, slavna i beskrajno zanimljiva. Stoga su Srbi poslednji narod koji treba da domaštava, dokonstruiše i izmišlja svoju prošlost.
Na kraju krajeva, najveću štetu našoj prošlosti i identitetu čine upravo šarlatani i oni koji ih slede.

S tim u vezi, pojavljuju se pojedina udruženja koja se nekritički promovišu u javnim glasilima, a u svom delovanju imaju otvorenu ili prikrivenu podršku zvaničnih institucija kroz finansijsku podršku njihovim pseudonaučnim ,,projektima’’.

U prethodnih nekoliko godina pojavilo se nekoliko pojedinaca i udruženja koja se bave kontaminacijom javnog prostora u smislu promovisanja različitih pseudonaučnih teorija i tvrdnji. U pojedinim, istina retkim slučajevima, oni su dobili podršku pojedinih lokalnih samouprava, ustanova kulture, ali, na žalost, i jednog državnog ministarstva.

No, nakon što je krajem novembra prethodne godine grupa od više od 140 istoričara, istoričara umetnosti, arheologa, klasičnih filologa, sociologa, antropologa, teologa i drugih stručnjaka u oblasti društveno-humanističkih nauka uputila apel javnosti, ukazujući na svu štetnost pseudoistorije, došlo je do velike i masovne mobilizacije naučnika na svim nivoima (univerziteti, naučni instituti, ustanove kulture, prosvetne ustanove).
Zahvaljujući velikoj podršci građana, kao i sredstava javnog informisanja, taj apel je veoma brzo urodio plodom te su pseudoistoričari iznova vraćeni u prostore odakle su i potekli, a to su društvene mreže, skaradni Jutjub kanali i sl. Drugim rečima, naše obraćanje javnosti, sada već uveliko poznato kao ,,Apel 142’’, brzo je postiglo željeni uspeh.

No, time se ne zadovoljavamo, već smo osmislili čitav niz aktivnosti koje se uveliko sprovode širom srpskog etničkog prostora kako bismo naše sunarodnike i sugrađane zaštitili od ove opasne društvene i identitetske pošasti. U tome veliku ulogu imaju i sredstva javnog informisanja koja, nakon objavljivanja ,,Apela 142’’, uskraćuju medijski prostor do tada veoma prisutnim šarlatanima.

Kakav, prema Vašem mišljenju, treba da bude pristup naših građana istoriji i istorijskim podacima?
Nisu svima dostupni svi istorijski izvori, a istorijski događaji su predmet interesovanja velike većine stanovništva. Kako napraviti jasnu razliku između: usmenih predanja, mitova, ličnih sećanja i naučno potkrepljenih činjenica? Naš odnos prema prošlosti treba da bude zasnovan isključivo na istorijskim činjenicama, a ne na milozvučnim maštarijama i svakovrsnim štetnim teorijama o nepostojećoj jedinstvenosti, odnosno prvorazrednoj drevnosti našeg naroda. Istorijski izvori su i te kako dostupni i oni su na kvalitetan način prezentovani kroz prosvetni sistem, mrežu ustanova kulture, umetnička ostvarenja, ali i u brojnim delima naučne i stručne provenijencije.

Drugim rečima, istorijska istina je svuda oko nas i ne postoji nikakav izgovor za naše eventualno okretanje u pravcu lažne nauke i tzv. teorija zavere. Naravno, svako od nas je slobodan da bira, ali sloboda sobom nosi i odgovornost za izabrano. Pitanje je za šta ćemo se opredeliti – za (istorijsku) istinu ili laž? Odgovor na to pitanje mora da da svako od nas pojedinačno.