POST I HIPOKRIZIJA
Bože, hvala ti što nisam kao drugi
U toku je Sveta Četrdesetnica, najduži i najstroži post u godini. Pravoslavno učenje nalaže da Časni post provodimo u pokajanju (promeni), praštanju i molitvi, sa ciljem da najveći hrišćanski praznik, Vaskrs, dočekamo u radosti. Postiti bi trebalo, kao i sve drugo, iz istinskih ubeđenja. Nema mesta hipokriziji i “oreol pravednika”, što je zamka u koju se lako upada. Duhovna gordost je teško izlečiva
Cilj je u srcu
Večitu dilemu da li su oni koji poste bolji od onih koji ne poste, posebno među hrišćanima, a kao posledicu površnog poimanja života u veri, razrešio je Gospod Hristos u jevanđelskoj priči O mitaru i fariseju:
„Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, farisej i carinik... Farisej govoraše: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što steknem. A carinik stajaše u dnu hrama, bijući se u prsa govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam, carinik otide opravdan dome svome, a ne farisej. Jer svaki koji uzvisuje sebe poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se“ (Luka, 18, 9-14).
Ovako je govorio Zlatousti propovednik Vaskrslog Hrista, Sveti Vladika Nikolaj:
„Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi. Ovaj farisej nije došao u crkvu kao zdrav i ceo dušom, da se pohvali svojim zdravljem, nego kao teško oboleli od nepravde, koji u zanosu bolesti ne oseća više svoju bolest. Jedanput kad sam posetio jednu duševnu bolnicu, lekar me dovede pred rešetke najtežeg bolesnika od ludila.
– Kako se osećaš? upitah ga ja. On odmah odgovori:
– Kako se mogu osećati među ovim ludacima oko mene?
Eto, tako i farisej govori: hvalim te, Bože, što ja nisam kao ostali ljudi! Od svih zapovesti, koje je Bog dao narodu preko Mojseja, on je izabrao samo dve najlakše. No, i te dve on stvarno ne ispunjava. On posti i daje desetak, ali mrzi i prezire ljude i gordi se pred Bogom. I tako ostaje kao drvo besplodno. Plod nije u postu, plod je u srcu; plod nije ni u jednoj zapovesti, plod je u srcu. Sve zapovesti i svi zakoni služe srcu: greju srce, čiste srce, osvetljuju srce, zalevaju ga, ograđuju ga, pleve ga, seju ga, – samo da bi se plod u njivi srca začeo, porastao i sazreo. Sve dobrodetelji jesu sredstvo a ne cilj, metod a ne plod. Cilj je u srcu, i plod je u srcu.“
Milosti hoću, a ne žrtve
- Post je prevashodno duhovni podvig. Posno jelo je sredstvo, a ne cilj. Ima hrišćana koji ne jedu meso, ali „jedu džigerice“ svojih bližnjih. Suština posta je smirenje, trpljenje, praštanje, dobra dela, nežnost i briga za svoje najbliže. Ako je to teško i nedostižno, onda probajmo srdačan pozdrav, blag osmeh, mio pogled, toplu reč, raširene ruke i srce prema našim bližnjim. To je vrednije od hiljadu postova. Bog od nas traži srce: „Sine daj mi srce svoje.“... i dodaje: „Milosti hoću a ne žrtve!“, kaže protođakon dr Ljubomir Ranković.
Pravoslavlje nas uči da je uzdržanje od mrsne i jake hrane lek za utišavanje telesnih strasti, borba sa sobom i pobeda duha nad telom.
- Post je silazak u sebe, traganje i susret sa sobom u sebi. Ko sretne sebe u sebi, više je nego da je sreo anđela, kažu sveti oci Crkve, dodaje Ranković.
Večitu dilemu da li su oni koji poste bolji od onih koji ne poste, posebno među hrišćanima, a kao posledicu površnog poimanja života u veri, razrešio je Gospod Hristos u jevanđelskoj priči O mitaru i fariseju:
„Dva čoveka uđoše u hram da se mole Bogu, farisej i carinik... Farisej govoraše: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što steknem. A carinik stajaše u dnu hrama, bijući se u prsa govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam, carinik otide opravdan dome svome, a ne farisej. Jer svaki koji uzvisuje sebe poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se“ (Luka, 18, 9-14).
Ovako je govorio Zlatousti propovednik Vaskrslog Hrista, Sveti Vladika Nikolaj:
„Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi. Ovaj farisej nije došao u crkvu kao zdrav i ceo dušom, da se pohvali svojim zdravljem, nego kao teško oboleli od nepravde, koji u zanosu bolesti ne oseća više svoju bolest. Jedanput kad sam posetio jednu duševnu bolnicu, lekar me dovede pred rešetke najtežeg bolesnika od ludila.
– Kako se osećaš? upitah ga ja. On odmah odgovori:
– Kako se mogu osećati među ovim ludacima oko mene?
Eto, tako i farisej govori: hvalim te, Bože, što ja nisam kao ostali ljudi! Od svih zapovesti, koje je Bog dao narodu preko Mojseja, on je izabrao samo dve najlakše. No, i te dve on stvarno ne ispunjava. On posti i daje desetak, ali mrzi i prezire ljude i gordi se pred Bogom. I tako ostaje kao drvo besplodno. Plod nije u postu, plod je u srcu; plod nije ni u jednoj zapovesti, plod je u srcu. Sve zapovesti i svi zakoni služe srcu: greju srce, čiste srce, osvetljuju srce, zalevaju ga, ograđuju ga, pleve ga, seju ga, – samo da bi se plod u njivi srca začeo, porastao i sazreo. Sve dobrodetelji jesu sredstvo a ne cilj, metod a ne plod. Cilj je u srcu, i plod je u srcu.“
Milosti hoću, a ne žrtve
- Post je prevashodno duhovni podvig. Posno jelo je sredstvo, a ne cilj. Ima hrišćana koji ne jedu meso, ali „jedu džigerice“ svojih bližnjih. Suština posta je smirenje, trpljenje, praštanje, dobra dela, nežnost i briga za svoje najbliže. Ako je to teško i nedostižno, onda probajmo srdačan pozdrav, blag osmeh, mio pogled, toplu reč, raširene ruke i srce prema našim bližnjim. To je vrednije od hiljadu postova. Bog od nas traži srce: „Sine daj mi srce svoje.“... i dodaje: „Milosti hoću a ne žrtve!“, kaže protođakon dr Ljubomir Ranković.
Pravoslavlje nas uči da je uzdržanje od mrsne i jake hrane lek za utišavanje telesnih strasti, borba sa sobom i pobeda duha nad telom.
- Post je silazak u sebe, traganje i susret sa sobom u sebi. Ko sretne sebe u sebi, više je nego da je sreo anđela, kažu sveti oci Crkve, dodaje Ranković.
Sveti Epifanije Kiparski pozvao je na ručak Svetog Ilariona i pripremio pečeno pile. Epifanije je odbio: „Oprosti brate, od kad se zamonaših ne jedoh ništa zaklano“. Epifanije reče: „A ja, od kad se zamonaših, nikad ne legoh u postelju, dok sve ne oprostih protivnicima svojim“. Zadivljen Ilarion uzvrati: „Tvoja vrlina, sveti čoveče, veća je od moje!“
BOG BIRA ČOVEKA ZA SVOJ DOM
Čovek neki izađe u šumu, da izbere jedno drvo za japiju. I vide dva drveta jedno pored drugog. Jedno beše glatko i vitko, ali sa trulom srčikom unutra; drugo beše spolja rapavo i neizgledno, ali sa zdravom srčikom unutra. Uzdahnu čovek i reče samome sebi: šta mi pomaže ovo glatko i visoko drvo, kad je trulo i za japiju neupotrebljivo? Ono drugo, ako je i rapavo i neizgledno, bar je iznutra zdravo, te sa malo većim mojim trudom oko njega moći će dobro poslužiti za japiju u mome domu. I bez dugog razmišljanja izabra to drvo.
Tako će i Bog izabrati za Svoj dom između dva čoveka ne onoga, koji spolja izgleda pravedan, nego onoga, čije je srce ispunjeno zdravom pravdom Božjom.
M.F.
Najnoviji broj
11. april 2024.
